Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.02.2010.

Гж 171/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 171/10
Дана 24.02.2010. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Ивана Негића и Александре Ђорђевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Републике Србије – Министарство финансија, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво из Београда, ул. Немањина бр. 26, ради дуга, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П-6495/06 од 19.12.2006. године, у седници већа одржаној дана 24.02.2010.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ КАО НЕОСНОВАНА жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П-6495/06 од 19.12.2006. године, у ставу првом и трећем изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П-6495/06 од 19.12.2006. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца АА којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија да му исплати износ од 6.590,00 еура са 10% камате почев од 21.04.1995. године до исплате, или да му у истом року изда обвезнице на укупну вредност од 6.590 еура на коју ће бити обрачуната камата од 10% годишње, као и да му надокнади трошкове парничног поступка. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован приговор апсолутне ненадлежности суда. Ставом трећим изреке, обавезан је тужилац да туженој на име трошкова парничног поступка исплати износ од 20.250,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде, тужилац је благовремено изјавио жалбу из чије садржине произилази да исту побија у делу којим је одбијен тужбени захтев и одлучено о трошковима поступка, због погрешне примене материјалног права.
Испитујући правилност побијане пресуде у ожалбеном делу, у смислу члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да жалба није основана.

У проведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је са „Инвест банком“ закључио 20.04.1990. године уговор о наменском депозиту за привредни развој Србије у износу од 100.000,00 ДЕМ. Тужиоцу је наведена банка издала штедну књижицу. Захтевом од 03.05.2006. године тужилац је од Министарства финансија Републике Србије захтевао исплату преосталог дела новчаног износа који је уплатио на име зајма за привредни развој Србије. Управа за трезор Министарства финансија Републике Србије је 05.05.2006. године обавестила тужиоца да му тражену исплату не може извршити зато што своје потраживање није пријавио благовремено, у року и под условима прописаним Законом о регулисању обавеза Републике Србије по основу зајма за привредни развој.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, правилно је поступио првостепени суд када је одбио тужбени захтев.

Начин и услови извршења обавеза Републике Србије насталих прикупљањем девизних средстава путем наменске девизне штедње и издавањем обвезница које гласе на страна средства плаћања по основу зајма регулисаног у складу са Законом о зајму за привредни развој СРС („Службени гласник СРС“ број 25/89 са каснијим изменама и допунама и „Службени гласник РС“ број 5/91), као и обезбеђење средстава за ове намене уређени су Законом о регулисању обавеза Републике Србије по основу зајма за привредни развој („Службени гласник РС“ број 43/04 од 20.04.2004. године.) Ступањем на снагу овог закона (28.04.2004. године) престао је да важи Закон о зајму за привредни развој у СРС (у даљем тексту: Закон).

Одредбом чл. 4 Закона о регулисању обавезе Републике Србије по основу зајма за привредни развој прописано је да ће Република Србија, у циљу извршавања обавеза из чл. 1 тог закона, према лицима која остварују право по основу уплате девизних средстава на основу Закона, ради наменске девизне штедње и куповине обвезница која гласе на страна средства плаћања издати обвезнице којима ће измиривати обавезе у укупном износу по свим основама за свако лице које остварује право по основу уплате девизних средстава, према динамици утврђеној ставом другим тог члана. Новчани износи наведени у том ставу укључују и унапред обрачунату камату по стопи од 2% годишње од дана издавања обвезница до дана рока доспећа (став 3). Одредбом чл. 6 наведеног закона предвиђено је да се пријава потраживања по основу уплате девизних средстава може поднети у року од 60 дана од дана објављивања позива министарства надлежног за послове финансија (став 1), а по протеку тог рока престаје право на пријаву потраживања по основу уплате девизних средстава по основу Закона, осим у случају кад лице које остварује право по основу уплате девизних средстава не пријави своје потраживање због више силе, у ком случају то потраживање може пријавити у року од једне године од дана ступања на снагу тог закона (став 2).

У конкретном случају, тужилац своје потраживање није пријавио у року из чл. 6 Закона о регулисању обавеза Републике Србије по основу зајма за привредни развој. Рокови предвиђени том законском одредбом су преклузивни рокови и установљени су да би се у интересу правне извесности овлашћени субјект изјаснио да ли ће се својим правом (правним прерогативом), у овом случају правом на враћање зајма подношењем пријаве потраживања, користити или неће. Протеком ових рокова наступила је преклузија и губитак права тужиоца да захтева исплату наменског девизног депозита датог по основу Закона о зајму за привредни развој у СРС, у складу са одредбама Закона о регулисању обавеза Републике Србије по основу зајма за привредни развој. Из тих разлога је тужбени захтев у овој правној ствари морао бити одбијен као неоснован.

Жалбени наводи да тужилац, сагласно одредбама чланова 18 став 1 и 2 и чл. 58 став 1 и 2 Устава Републике Србије, односно непосредне примене одредби Конвенције за заштиту људских права и основних слобода и Протокола уз ту конвенцију има загарантовано право на уживање имовине, као и да је првостепени суд погрешно применио одредбу чл. 4 став 4 Закона о регулисању обавеза Републике Србије по основу зајма за привредни развој, по налажењу овога суда не доводи се у сумњу правилност првостепене пресуде.

Одредба чл. 1 Протокола 1 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода која гарантује уживање имовине, задржава право да усвоје оне законе које сматрају неопходним како би контролисале коришћење имовине у складу са општим интересом. Одредбом чл. 58 став 4 Устава Републике Србије прописано је да се законом може ограничити начин коришћења имовине. Управо је то учињено Законом о регулисању обавеза Републике Србије по основу зајма за привредни развој. Тим законом су, у циљу постизања правичне равнотеже између општег интереса заједнице и легитимног захтева тужиоца, односно других лица у истој ситуацији као што је тужилац, за враћање наменских девизних средстава датих по основу зајма за привредни развој СР Србије, уређени начин и услови враћања истих. Према одредбама тог закона тужилац је био дужан да у роковима из чл. 6 пријави своје потраживање како би остваривао право на враћање зајма у складу са тим законом. Тужилац је пропустио рок за пријаву свог потраживања, због чега је преклудиран у праву да тражи враћање зајма или издавање обвезница.

Одредба чл. 4 став 4 Закона о регулисању обавеза Републике Србије по основу зајма за привредни развој прописује да право по основу уплате девизних средстава остварују и лица чија су потраживања застарела, али и они то чине у складу са наведеним законом, односно подношењем пријаве потраживања у одређеном року и на основу издатих обвезница.

Потврђена је и одлука о парничним трошковима, јер је заснована на правилној применом чланова 149 и 150 ЗПП-а.

Са свега наведеног, на основу члана 375 ЗПП-а, одлучено је као у изреци.

        Председник већа-судија
       Бранислав Босиљковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)