Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.03.2018.

Гж 1740/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1740/18
21.03.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зорице Ђаковић, председника већа, др Драгице Попеску и Светлане Павић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа АБ, адвокат, против тужене Републике Србије, Министарства одбране, коју заступа Војно правобранилаштво, Београд, ул. Бирчанинова бр. 5, ради стицања без основа, одлучујући о жалби тужиоца, изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П бр. 25467/16 од 28.11.2017. године, у седници већа одржаној дана 21.03.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П бр. 25467/16 од 28.11.2017. године.

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му на име стицања без основа исплати износ од 1.124.009,66 динара, са законском затезном каматом почев од 20.09.2017. године, па до исплате, као неоснован. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка.

Против ове пресуде, у благовременом року жалбу је изјавио тужилац, побијајући је због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу члана 386 ЗПП, овај суд је нашао:

-жалба је неоснована.

У спроведеном поступку није било битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге повреде поступка, које би биле од утицаја.

Из утврђеног чињеничног стања произилази, да је тужилац као професионално војно лице, а по наредби надлежност старешине био распоређен на рад у Гарнизону Сарајево. У том својству додељен му је на коришћење од стране Команде Гарнизона Сарајево стан аа. Тужилац је по налогу тужене 15.02.1992. године, уплатио Народној банци Југославије, Војном сервису на име аконтације за откупну цену предметног стана износ од 550.000,00 тадашњих динара, а који износ је потом исплаћен Војној установи за газдовање Стамбеним фондом. По наредби својих старешина, тужилац је дана 16.04.1992. године, добио прекоманду и преселио се у Гарнизон у Нишу, где и сада живи. До овере предметног уговора о откупу непокретности није дошло, због ратних дејстава на подручју Босне и Херцеговине, а тужилац наведени стан из истог разлога никада није ни користио. Исти се након престанка рата, обраћао кантоналним органима у Сарајеву, захтевом да му се као избеглом и расељеном лицу додели предметни стан, али му је наведени захтев одбијен. Из решења Савезног министарства за одбрану од 22.10.1997. године, утврђено је да је тачком 1 одређено да се лицу које је извршило уплату средстава по решењу ССНО за откуп стана из Војно-стамбеног фонда на територији СРЈ и тражи повраћај разлике између извршене уплате и уговорене откупне цене стана, односно повраћај целог износа уплате, због неизвршеног откупа стана, врате средства у ревалоризованом износу. Тачком 4 одређено је да се лицима која траже повраћај средстава уплаћених за откуп стана за стан који се налази ван територије СРЈ, не врши исплата пре усвајања деобног биланса СРЈ и отцепљених република бивше СФРЈ.

На овако правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право и то одредбе 371, 387 и 392 ЗОО када је донео побијану одлуку налазећи да је потраживање тужиоца застарело, а разлоге које даје првостепени суд у свему прихвата и овај суд, као потпуне и јасне.

Овај суд је ценио наводе жалбе тужиоца, којима се указује да је првостепени суд погрешно применио одредбе члана 387 ЗОО, када је заузео став да доношењем решења Савезног министарства одбране од 22.10.1997. године, није дошло до прекида застарелости, па је нашао да су ови наводи жалбе неосновани.

Наиме, правилно је првостепени суд оценио да решењем Савезног министарства одбране од 22.10.1997. године, тужена није признала дуг, те да у смислу члана 387 ЗОО, којим је прописано да се застаревање прекида када дужник призна дуг, при чему се признање дуга може учинити не само изјавом повериоца, него и на посредан начин као што су давање отплате, плаћање камате и давање обезбеђења, није дошло до прекида застарелости. Наиме, решењем Савезног министарства одбране од 22.10.1997. године, тачком 1 одређено је да се лицу који је извршило уплату средстава по решењу ССНО за откуп стана из Војно-стамбеног фонда на територији СРЈ и тражи повраћај разлике између извршене уплате и уговорене откупне цене стана, односно повраћај целог износа уплате, због неизвршеног откупа стана, врате средства у ревалоризованом износу. Тачком 4 одређено је да се лицима која траже повраћај средстава уплаћених за откуп стана за стан који се налази ван територије СРЈ не врши исплата пре усвајања деобног биланса СРЈ и отцепљених република бивше СФРЈ. Из овог дописа произилази да се ово решење не може сматрати признањем дуга, у односу на лица која су откупила станове који се налазе ван територије СРЈ, јер је повраћај откупног износа у односу на ова лица одложен до доношења деобног биланса. Признање дуга да би производило дејство, мора да представља недвосмислену, јасно одређену и безусловну изјаву, или понашање дужника из кога се са сигурношћу може утврдити његова воља за исплатом дугованог износа. Изјава о признању мора да буде одређена или одредива, а захтев за одређеношћу се манифестује кроз кумулативну одређеност или одредивост повериоца, дужника, основа и висине потраживања.

У конкретном случају, наведено решење не садржи дужника исплате, повериоца исплате, нити основ ни висину, односно износ конкретног потраживања на које се односи признање, па не може представљати изјаву о признању дуга, већ је реч о будућој исплати која је условљена претходним доношењем деобног биланса, који представља одложни услов за исплату, односно повраћај откупне цене за лица која су откупила стан ван територије СРЈ.

Стога и по налажењу овог суда, решење Савезног министарства одбране од 22.10.1997. године, не може се сматрати признањем дуга, те није дошло до прекида застарелости, па како је откупна цена у корист тужене уплаћена дана 15.02.1992. године, а тужба у овој правној ствари поднета 24.07.2007. године, то је протекао десетогодишњи рок застарелости потраживања из члана 371 ЗОО, те је стога, а супротно наводима жалбе правилно првостепени суд донео одлуку.

Правилна је одлука првостепеног суда у погледу трошкова парничног поступка, јер исти зависе од исхода спора, у смислу одредбе члана 153 ЗПП.

Одбијен је као неоснован захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка у смислу одредбе члана 165 ЗПП, имајући у виду да тужилац није успео у жалбеном поступку.

Обзиром на горе изнето, донета је одлука као у изреци, а у смислу одредбе члана 390 ЗПП.

Председник већа-судија
Зорица Ђаковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)