Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
15.03.2018.

Гж 1751/2018

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1751/2018
15.03.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Гордане Комненић, председника већа, Милице Поповић Ђуричковић и Весне Мастиловић, чланова већа, у парници тужље АА, чији је пуномоћник, адвокат АБ, против тужене "АА", чији је пуномоћник АБ1, ради утврђења и чинидбе, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П бр. 3222/17 од 12. децембра 2017. године, у седници већа одржаној дана 15. марта 2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ жалбе тужиље АА, као неосноване и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П бр. 3222/17 од 12.12.2017. године.

ОДБИЈАЈУ СЕ захтеви тужиље АА и тужене банке "АА", за накнаду трошкова другостепеног поступка, као неосновани.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П бр. 3222/17 од 12.12.2017. године, одбачена је тужба тужиље у погледу захтева којим је тражила да се утврди да је уговор о стамбеном кредиту број аа, закључен дана 03.01.2008. године између парничних странака, ништав, због недостатка правног интереса. Ставом другим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се тужена обавеже да јој исплати износ од 9.823.808,77 динара, са законском затезном каматом која, на месечне износе, доспева на начин наведен у том ставу изреке. Ставом трећим изреке, одбијен је евентуални тужбени захтев тужиље којим је тражила да се раскине уговор о стамбеном кредиту број аа закључен између парничних странака, као неоснован. Ставом четвртим изреке, одбијен је предлог тужиље за одређивање привремене мере којом би се забранила туженој реализација укњиженог заложног права извршења вансудске хипотеке првог реда, продајом непокретности, стана бб, у власништву тужиље, до правноснажног окончања овог спора, као неоснован. Ставом петим изреке, тужиља је обавезана да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 291.750,00 динара.

Благовременим жалбама тужиља и њен пуномоћник су ту пресуду побијали, из свих законских разлога. Трошкове другостепеног поступка је тужиља тражила опредељено.

Одговором на жалбу, тужена је предложила да суд жалбу тужиље одбије као неосновану. Трошкове другостепеног поступка је тражила опредељено.

Испитујући правилност ожалбене пресуде, у смислу одредбе члана 386 Закона о парничном поступку, другостепени суд је нашао да су жалбе тужиље неосноване.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 став 2 тачка 1-3, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку, на које овај суд, као другостепени пази по службеној дужности, а жалбом тужиље неосновано се указује на битну повреду из одредбе члана 374 став 2 тачка 12 истог Закона. Изрека ожалбене пресуде је разумљива, не противречи сама себи или разлозима, о битним чињеницама наведени су разлози који су јасни и непротивречни, што значи да ожалбена пресуда нема недостатке због којих се не би могла испитати. Неосновани су наводи жалбе тужиље да је првостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 7 Закона о парничном поступку, јер јој, не одржавањем обавезног рочишта за расправљање о постојању разлога за одбацивање тужбе, није омогућио да расправља пред судом. Супротно тим наводима жалбе тужиље, првостепени суд је, на одржаном рочишту дана 10.03.2017. године, тужиљи омогућио да се изјасни, односно образложи, како свој основни тако и евентуални тужбени захтев, имајући у виду да је тужена, у одговору на тужбу од 03.02.2016. године, оспорила правни интерес тужиље за подношење тужбе за утврђење ништавости уговора у целини, истицањем ништавости одредбе тог уговора која, у правном саобраћају и међусобном односу уговарача, не егзистира од закљученог анекса из марта 2011. године. С тим у вези тужена се изјаснила да је тужиљи вратила износ који јој је наплаћен применом променљиве каматне стопе која је, анекском уговора о стамбеном кредиту закљученим између парничних странака, уговорена као фиксна номинална каматна стопа од 6,3% на годишњем нивоу а ту чињеницу тужена није оспорила. Тужиља се, на том рочишту, изјаснила да сматра да је уговор ништав из разлога што каматна стопа није била одређена, односно одредива, а у односу на евентуални тужбени захтев изјаснила се да захтев за раскид уговора заснива на чињеницама које се тичу промењених околности, док се захтев за враћање датог заснива на чињеници да је предметни уговор ништав и да свака страна треба да врати другој оно што је примила по основу ништавог уговора, па тужиља има захтев да јој се врати, по том основу, све што је дала, дакле све њене уплате, са каматом од дана плаћања. Извођење доказа вештачењем, тужиља је предложила на околност промене курса швајцарског франка у периоду од закључења уговора па до дана подношења тужбе и у којој је мери промена курса за тужиљу довела до тога да је уговор изгубио основ, односно сврху, као и у вези чињенице колики је износ дуга тужиље у еврима и у швајцарским францима био након што је тужиља уплатила сваку поједину рату. Наком што је првостепени суд предлог тужиље да се у доказном поступку изведе доказ обављањем вештачења на предложене околности, одбио као сувишан, тужиља није имала других предлога за извођење доказа. Из наведног следи да није било незаконитог поступања суда, нити пропуштања достављање због чега тужиљи не би била дата могућност да расправља пред судом, имајући у виду да је на одржаном рочишту првостепени суд тужиљи омогућио да се изјасни о предлогу тужене за одбацивање тужбе за утврђење, из разлога непостојања правног интереса тужиље за њено подношење. Неосновани су наводи жалбе тужиље да је првостепени суд погрешно применио одредбу члана 197 став 2 Закона о парничном поступку, јер је одлучивао о евентуалном тужбеном захтеву тужиље (захтеву за раскид уговора), а да претходно није мериторно одлучивао о примарном тужбеном захтеву, односно да није нашао да је примарни тужбени захтев неоснован. Супротно тим наводима жалбе тужиље, првостепени суд је правилно применио ту одредбу Закона, имајући у виду да је главним тужбеним захтевом тужиља тражила утврђење и чинидбу, а да је првостепени суд, ожалбеном пресудом, њен тужбени захтев за чинидбу - исплату износа од 9.283.808,77 динара, са законском затезном каматом, одбио као неоснован, па је потом правилно одлучивао и о евентуалном тужбеном захтеву.

Према утврђеном чињеном стању, парничне странке су дана 03.01.2008. године, закључиле уговор о стамбеном кредиту којим се банка обавезала да тужиљи, као кориснику кредита, исплати износ од 127.950,00 CHF, у динарској противвредности, по куповном курсу банке на дан пуштања кредита у течај, док се тужиља, као корисник кредита, обавезала да кредит враћа у месечним ануитетима у оквиру којих ће бити обрачуната и камата, по променљивој номиналној каматној стопи од 6,3% на годишњем нивоу на дан закључења уговора, а номинална каматна стопа представља основну каматну стопу банке увећану за маргину банке. Према том уговору, основна каматна стопа банке је референтна каматна стопа која се формира на основу трошкова извора финансирања које сноси банка и тржишних услова пословања, што се утврђује одлуком банке и објављује на сајту банке. Даље, тим уговором, уговарачи су се споразумели да банка задржава право измене уговорене каматне стопе у зависности од промена основне каматне стопе банке и пословне политике банке. Потом су уговарачи, дана 02.03.2011. године, закључили анекс уговора о стамбеном кредиту којим су утврдили да висина променљиве номиналне каматне стопе почев од 01.03.2011. године износи 6,3% на годишњем нивоу, те да се месечни ануитети уплаћују у динарима према средњем курсу CHF НБС на дан уплате. Дана 28.06.2013. године, парничне странке су закључиле још један анекс уговора о стамбеном кредиту којим су уговориле да номинална каматна стопа од 6,3% на годишњем нивоу, је фиксна почев од 05.12.2011. године, а све што је банка наплатила од тужиље по основу повећања каматне стопе, од дана закључења уговора, тужиљи је враћено тако што јој је прво враћен износ од 4.613,73 CHF, а потом и износ од 1.975,52 CHF. Тужена је тужиљи понудила да измене одредбе уговора о кредиту, дописом од 31.03.2015. године, а дописом од 28.04.2015. године упутила јој је и специјалну понуду за измену уговора, међутим, тужиља ни на једну од тих понуда тужене није одговорила. Тужбом од 16.12.2015. године, тужиља је тражила да суд утврди да је предметни уговор о стамбеном кредиту, закључен дана 03.01.2008. године, између парничних странака, ништав из разлога што одредба о камати представља битан елемент уговора о кредиту, а закључењем анекса, тај уговор није постао пуноважан, па пошто одредба о камати “угрожава опстанак читавог уговора о стамбеном кредиту”, по мишљењу тужиље, уговор је у целини ништав. Захтев за враћање датог, тужиља је истакла у смислу одредбе члана 104 став 1 Закона о облигационим односима, као последицу ништавости предметног уговора, тако што је тражила да се тужена банка обавеже да јој плати све износе које је она банци платила по основу извршења своје уговорне обавезе. Евентуални тужбени захтев за раскид предметног уговора о стамбеном кредиту од 03.01.2008. године, тужиља је истакла у смислу одредбе члана 133 Закона о облигационим односима, имајући у виду вишеструко увећани курс швајцарског франка према динару у односу на моменат закључења предметног уговора. Предложила је да суд одреди извођење доказа вештачењем на околност промене курса швајцарског франка у периоду од дана закључења уговора до дана подношења тужбе и у којој је мери промена курса за тужиљу довела до тога да је уговор изгубио основ, односно сврху, као и ради утврђења да ли постоји неко дуговање тужиље туженом и у ком износу.

Првостепени суд је, решењем садржаним у ожалбеној пресуди, тужбу тужиље којом је тражила да суд утврди да је предметни уговор о стамбеном кредиту ништав, одбацио због недостатка правног интереса тужиље за подношење те тужбе, у смислу одредбе члана 194 став 2 Закона о парничном поступку. Наиме, тужиља свој тужбени захтев за утврђење ништавости уговора о стамбеном кредиту заснива на тврдњи да ништавост одредбе уговора о стамбеном кредитуод 03.01.2008. године, која је прописивала променљиву каматну стопу и то на основу неодредивих елемената, повлачи за собом ништавост целог уговора. По налажењу првостепеног суда, одредба уговора о стамбеном кредиту од 03.01.2008. године, која је прописивала да се каматна стопа формира на основу трошкова извора финасирања које сноси банка и тржишних услова пословања, а који се утврђују одлуком банке и објављују на сајту банке, те да банка задржава право измене уговорене каматне стопе у зависности од промене основне каматне стопе банке и пословне политике банке, као неодредива, јесте ништава одредба. Међутим, како та одредба уговора више не постоји, јер су парничне странке, као уговарачи, сагласним изјавама воље измениле ту одредбу уговора закључивши анекс уговора о стамбеном кредиту дана 28.06.2013. године, којим је каматна стопа од 6,3% на годишњем ниводу, иницијално уговорена као променљива у основном уговору о стамбеном кредиту, почев од 05.12.2011. године, фиксна. При том, тужена банка је више наплаћена средстава која је наплатила од тужиље по основу променљиве каматне стопе, вратила тужиљи, што, по мишљењу првостепеног суда, значи да тужиља не може имати правни интерес да тражи утврђење ништавости одредбе уговора која више не постоји међу уговарачима и из разлога што су отклоњене последице ништавости уговора, што значи да сагласна промена уговора није ситуација коју прописује одредбе члана 107 Закона о облигационим односима, када се не може избећи ништавост уговора. У овом конкретном случају, узрок ништавости би постојао увек да постоји уговорна одредба међу уговарачима која прописује да је каматна стопа променљива и да се може мењати на основу неодредивих елемената, што овде није случај. Узрок ништавости, по мишљењу првостепеног суда, није нестао, већ не постоји одредба, а да би се ништавост могла истицати тужбом за утврђење мора постојати правни интерес, који тужиља, у овом случају, по мишљењу првостепеног суда, нема. С обзиром да није утврђена ништавост уговора, првостепени суд је закључио да је неоснован и тужбени захтев тужиље да се обавеже тужена да јој врати све уплате које је извршила по основу наведеног стамбеног кредита, са законском затезном каматом почев од сваке појединачне уплате па до коначне исплате, у смислу одредбе члана 104 Закона о облигационим односима, због чега је, ставом другим изреке ожалбене пресуде, првостепени суд тај тужбени захтев тужиље одбио као неоснован. Првостепени суд је закључио да је неоснован и евентуални тужбени захтев тужиље којим је тражила да суд раскине предметни уговор о стамбеном кредиту, у смислу одредбе члана 133 Закона о облигационим односима, јер је закључио да сама промена курса није спорна и она се могла доказивати не семо вештачењем већ и извештајима банака о промени курса, а суду није потребна стручно знање вештака ради утврђивања те околности. Међутим, сама промена курса не значи да је за тужиљу отежано испуњење обавезе, док са друге стране вештак не може решавати правно питање, што је био предлог пуномоћника тужиље, да ли се може остварити сврха уговора, односно да ли је уговор изгубио основ.То значи да је тужиља била дужна да докаже да је њена економска ситуација, у овом моменту таква да је њој отежано испуњење обавезе, пошто сама чињеница да је дошло до промене курса ништа не значи у погледу могућности за испуњење обавезе, а како тужиља није имала доказних предлога, иако је на њој терет доказивања те чињенице, првостепени суд је закључио да тужиља није доказала да понуда коју јој је тужена доставила за закључење анеска уговора, уз могућност тужиље да се определи за једну од могуће четири опције, а потом и специјална понуда у складу са препоруком Народне банке Србије из 2015. године, не представља правичну измену, односно првостепени суд је закључио да тужиља није доказала испуњеност услова за раскид уговора на основу промењених околности. Предлог тужиље за одређивање привремене мере којом би се забранило туженој да реализује укњижено заложно право извршења вансудске хипотеке првог реда продајом непокретности, стана бб, која је у власништву тужиље, првостепени суд је одбио као неоснован у смислу одредбе члана 449 Закона о извршењу и обезбеђењу, пошто није испуњен основни услов за одређивање привремене мере, а то је вероватноћа потраживања тужиље.

Такву одлуку првостепеног суда, као правилну и на закону засновану, прихвата и овај суд, као другостепени. Тужиља нема правни интерес за подношење тужбе за утврђење да је ништава одредба уговора о стамбеном кредиту закљученог између тужених дана 03.01.2008. године којом је тужена банка задржала право измене уговорене каматне стопе у зависности од основне каматне стопе банке и пословне политике банке, као неодредиве уговорне одредбе, у смислу одредбе члана 194 став 2 Закона о парничном поступку, јер је, у овом случају, закључењем анекса уговора о стамбеном кредиту дана 28.06.2013. године, уговорено да је каматна стопа 6,3% на годишњем нивоу и да је она, почев од 05.12.2011. године, фиксна, а банка је тужиљи вратила износ који јој је, у међувремену, наплатила применом те одредбе уговора, о промењивој каматној стопи. Та одредба уговора свакако није била одлучујућа побуда због које је тужиља закључила предметни уговор о стамбеном кредиту са туженом (јер омогућује банци да једнострано мења висину каматне стопе), што значи да предметни уговор, у преосталом делу, није ништав правни посао, у смислу одредбе чл. 105. Закона о облигационим односима, па је, у тој ситуацији, требало да првостепени суд одбаци тужбу тужиље за утврђење ништавости одредбе предметног уговора којом је уговорено да банка задржава право измене уговорене каматне стопе у зависности од промене основне каматне стопе банке актима пословне политике банке, а да, у преосталом делу, тужбени захтев тужиље за утврђење ништавости предметног уговора од 03.01.2008. године, одбије као неоснован. Међутим, одлука о одбијању тужбеног захтева тужиље, као неоснованог, је за тужиљу неповољнија јер подлеже забрани ne bis in idem, што значи да је то што је, ожалбеним решењем садржаним у пресуди на које се та забрана не односи, првостепени суд одбацио тужбу тужиље за утврђење да је предметни уговор о стамбеном кредиту ништав, због недостатка правног интереса, повољнија одлука за тужиљу. С тим у вези, другостепени суд не може да преиначи пресуду на штету странке која се жалила, у овом случају тужиље, имајући у виду да је само она изјавила жалбу, у смислу одредбе члана 395 Закона о парничном поступку. Из тог разлога је ожалбено решење о одбачају тужбе тужиље, садржано у ожалбеној пресуди, потврђено. Тужбени захтев тужиље којим је она тражила да суд тужену обавеже да јој врати износе које јој је тужиља исплатила по основу испуњења своје уговорне обавезе из предметног уговора, у смислу одредбе члана 104 Закона о облигационим односима, је неоснован, имајући у виду да предметни уговор о стамбеном кредиту, закључен између парничних странака дана 03.01.2008. године, није ништав правни посао. Тужбени захтев тужиље којим је тражила да суд раскине предметни уговор о стамбеном кредиту, је неоснован, јер тужиља није доказала чињенице о томе да су после закључења предметног уговора наступиле околности које отежавају испуњење обавезе тужиље или да се због њих не може остварити сврха уговора, а у једном и у другом случају у тој мери да је очигледно да уговор више не одговара очекивањима уговорних страна и да би, по општем мишљењу, било неправично одржати га на снази такав какав је, а била је дужна у смислу одредбе члана 228 Закона о парничном поступку, па је првостепени суд правилно, о тој чињеници, закључио применом правила о терету доказивања прописаног у одредби члана 231 став 1 истог Закона. Правилно је првостепени суд одбио и предлог тужиље за одређивање привремене мере којом би се забранила туженој реализација укњиженог заложног права, извршење вансудске хипотеке првог реда, продајом непокретности - стана бб, која је у власништву тужиље, као неоснован, у смислу одредбе члана 449 Закона о извршењу и обезбеђењу, имајући у виду да нису испуњени услови за одређивање такве привремене мере, у овом случају, прописане том одредбом Закона, пошто потраживање тужиље, у овој парници, није вероватно.

Наводима жалбе тужене о томе да је она, у време када је потписала предметни уговор о стамбеном кредиту у јануару 2008. године, била радно способна и уредно годинама исплаћивала месечне ануитете, а да је сада тежак болесник због чега је стекла инвалидску пензију, не доводи се у сумњу правилност ожалбене пресуде. Ово због тога што те чињенице тужиља није навела нити у тужби нити на припремном рочишту одржаном дана 10.03.2017. године, а била је дужна у смислу одредбе члана 308 став 1 Закона о парничном поступку, што значи да се ради о новим чињеницама које у жалби могу да се износе и предлажу нови докази, само ако подносилац жалбе учини вероватним да без своје кривице није могао да их изнесе односно предложи до закључења главне расправе, у смислу одредбе члана 372 став 1 истог Закона, што овде није случај. Из садржаја записника са припремног рочишта одржаног дана 10.03.2017. године, види се да је поступајући судија упозорила парничне странке да после одржаног рочишта нове чињенице и доказе могу да износе и предлажу само ако учине вероватним да их без своје кривице нису могли предложити и изнети на припремном рочишту, па је то тужиљи, дакле, било познато. Неосновани су наводи жалбе тужиље да првостепени суд није утврдио битну чињеницу отежаног испуњења обавезе тужиље након промена курса стране валуте и да тужена није у обавези да доказује “да је њена економска ситуација у овом моменту таква да јој је отежано испуњење обавеза”. Супротно тим наводима жалбе тужиље, првостепени суд је, при одлучивању о евентуалном тужбеном захтеву тужиље за раскид предметног уговора о стамбеном кредиту, чињенично стање у потпуности и правилно утврдио тако што је извео све доказе које је тужиља предложила у тужби па пошто, на основу тих доказа, није могао са сигурношћу да утврди ту чињеницу, о постојању те чињенице одлучио је правилном применом правила о терету доказивања прописаног у одредби члана 231 став 1 Закона о парничном поступку. Наиме, тужиља тужбени захтев за раскид предметног уговора заснива на чињеници промене курса швајцарског франка у односу на динар, а та чињеница није довољна за закључак суда о томе да су се у овом случају стекли услови прописани одредбом члана 133 став 1 Закона о облигационим односима, за раскид предметног уговора о стамбеном кредиту. У смислу те одредбе Закона, ако после закључења уговора наступе околности које отежавају испуњење обавезе једне стране или ако се због њих не може остварити сврха уговора, а у једном и у другом случају у тој мери да је очигледно да уговор више не одговара очекивањима уговорних страна и да би по општем мишљењу било неправично одржати га на снази такав какав је, страна којој је отежано испуњење обавезе, односно страна која због промењених околности не може остварити сврху уговора, може захтевати да се уговор раскине. Раскид уговора не може захтeвати страна која се позива на промењене околности, ако је она била дужна да у време закључења уговора узме у обзир све околности или их је могла избећи или савладати, сходно ставу другом одредбе члана 133 Закона о облигационим односима. Околности од значаја за одлуку суда, прописане су у одредби члана 135 Закона о облигационим односима тако што се суд, при одлучивању о раскидању уговора, односно његовој измени, руководи начелима поштеног промета, водећи рачуна нарочито о циљу уговора, о нормалном ризику код уговора односне врсте, општем интересу као и о интересима обеју страна. Тужиља тврди да је разлог за раскид предметног уговора скок курса швајцарског франка у односу на динар. Међутим, та чињеница није довољна за закључак првостепеног суда да су се, у овом случају, испунили услови за раскид предметног уговора због промењених околности прописани цитираним одредбама Закона. Правилна примена законских одредби захтева да суд најпре утврди да ли је уопште дошло до промене околности, затим да ли је страна која се позива на промењене околности била дужна да у време закључења уговора узме у обзир те околности, потом да ли је очигледно да предметни уговор више не одговара очекивањима уговорних страна и да би по општем мишљењу било неправично одржати га на снази такав какав је, у том смислу да страна која тражи раскид уговора не може остварити његову сврху, водећи наравно при том рачуна о циљу уговора, нормалном ризику код уговора ове врсте као и о интересима обеју страна. Што се тиче промене валуте курса швајцарског франка, то није неуобичајена појава нити на домаћем нити на међународном девизном тржишту. Раст курса било које валуте, па и швајцарског франка у односу на динар, који се већ догодио у прошлости, могао се предвидети. Ово посебно када се има у виду историјско кретања вредности динара, на пример у односу на немачку марку и остале валуте у протеклим деценијама, јер је опште познато да је депресијација динара током хиперинфлације, у периоду од 1992. године до 1994. године, постојала на дневном нивоу који је досегао преко 300.000.000,00% . Код такве историје кретања курса динара у односу на светске валуте, у блиској прошлости, извесно је да депресијација диинара у односу на швајцарски франак није била реално непредвидива, јер оно што се догодило у прошлости, свакако може да се догоди и у будућности. То значи да та чињеница може да се предвиди па је тужиља ту чињеницу могла да има у виду при закључењу предметног уговора. Смисао валутне клаузуле је да обезбеди очување вредности новца који поверилац добија након неког времена, тако да за новац који је дао, у време када га је дао, може да купи приближно исту количину ствари у време када га добија назад. То значи да је за закључак о постојању промењених околности недовољна чињеница то што је увећан курс швајцарског франка у односу на динар, већ је требало утврдити да ли је, евентуално, у истом периоду, дошло и до пораста цена. Требало је такође да тужиља докаже постојање субјективних околности због којих је очигледно да предметни уговор више не одговара њеним очекивањима и да би било неправично одржати га на снази такав какав је, а она, ни у тужби ни на припременом рочишту, ниједну такву околност није истакла, нити је, с тим у вези, предложила извођење било ког доказа. Пошто је смисао валутне клаузуле да обезбеди очување вредности новца, било је потребно утврдити и то на који начин је банка дошла до новчаних средстава која су тужиљи уплаћена на дан закључења предметног уговора о кредиту. Међутим, тужиља ни ту чињеницу није изнела нити је предложила извођење доказа у том смислу, а одредбом члана 7. став 2 Закона о парничном поступку, прописано је да ће суд да размотри и утврди само чињенице које су странке изнеле и да изведе само доказе које су странке предложиле, ако законом није другачи прописано. Суд је овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле, ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу да располажу (члан 3 став 3), у смислу одредбе члана 7 став 3 Закона о парничном поступку, а то овде није случај. Неосновани су наводи жалбе тужиље да је првостепени суд погрешно применио материјално право, одредбу члана 46 став 2 Закона о облигационим односима, "јер камата утврђена уговором о стамбеном кредиту број аа није одређена нити је одредива". Супротно тим наводима жалбе тужиље, првостепени суд је, изведеним доказима, утврдио да је првобитно уговорена променљива номинална каматна стопа од 6,3% на годишњем нивоу, што значи да предметни уговор о кредиту има све битне елементе прописане одредбом чл.1065. Закона о облигационим односима. Сагласношћу воља уговорних страна, одредба о камати предметног уговора о стамбеном кредиту измењена је тако што су парничне странке закључиле анекс уговора о стамбеном кредиту, дана 28.06.2013. године, којим су уговориле каматну стопу од 6,3% на годишњем нивоу, као фиксну каматну стопу, а која је била иницијално уговорена као променљива у основном уговору о стамбеном кредиту и то почев од 05.12.2011. године, а с тим у вези, тужена је тужиљи вратила износ који јој је наплатила по основу неодређене одредбе уговора о променљивој каматној стопи. Наводима жалбе тужиље о томе да одредба о камати представља битан елемент уговора о кредиту, не доводи се у сумњу правилност ожалбене пресуде. Ово због тога што предметни уговор садржи одредбу о каматној стопи која износи 6,3% на годишњем нивоу а то је фиксна номинална каматна стопа прописана у одредби члана 1 Анекса уговора о стамбеном кредиту од 28.06.2013. године. Неосновани су наводи жалбе тужиље да је основан њен тужбени захтев за исплату износа од 9.823.808,77 динара, у смислу одредбе члана 104 став 1 Закона о облигационим односима. Супротно тим наводима њене жалбе, тај њен тужбени захтев није основан, имајући у виду да предметни уговор о стамбеном кредиту, закључен између парничних странака, није ништав правни посао.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је донета у смислу одредбе члана 153 став 1 и 154 Закона о парничном поступку, имајући у виду исход поступка.

Из изложених разлога, жалба тужиље је одбијена као неоснована а ожалбена пресуда потврђена, као правилна и на закону заснована и то како у делу одлуке о главној ствари, тако и у делу одлуке о трошковима, па је одлука као у ставу првом изреке ове пресуде донета у смислу одредбе члана 390 и 401 тачка 2 Закона о парничном поступку.

Трошкови другостепеног поступка тужиљи нису признати јер она у том поступку није успела, па јој не припада право на накнаду тих трошкова, док туженој ти трошкови нису били потребни у смислу одредбе члана 154 Закона о парничном поступку, па је одлука као у ставу другом изреке ове пресуде донета у смислу одредбе члана 165 став 1 истог Закона.

Председник већа-судија
Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)