Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.01.2016.

Гж 1799/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1799/15
Дана 13.01.2016. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Ивана Негића, председника већа, Александре Ђорђевић и Миленка Тодоровића, чланова већа, у парници тужиље AA, чији је пуномоћник Светко Ристић, адвокат из Београда, Винодолска бр. 9, против тужених Републике Србије коју заступа Државно правобранилаштво Београд, Немањина бр. 22-26, Народне банке Србије, Београд, Краља Петра бр. 12 и “Eurobank” EFG a.d. Београд, Вука Караџића бр. 10, ради дуга, одлучујући о жалби тужиље, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П.бр. 271/14 од 09.02.2015. године, у седници већа одржаној 13.01.2016. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Вишег суда у Београду П.бр. 271/14 од 09.02.2015. године и предмет ВРАЋА истом суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П.бр. 271/14 од 09.02.2015. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев да тужени тужиоцу солидарно плате све до сада доспеле, као и да по доспелости плате будуће ануитете девизне штедње у укупном износу од 114.827,66 евра са каматом одређеног Законом о јавном дугу СРЈ по основу девизне штедње грађана. Ставом другим изреке обавезан је тужилац да туженом првог реда накнади трошкове поступка у износу од 76.500,00 динара, у року од 15 дана. Ставом трећим изреке обавезан је тужилац да туженом другог реда накнади трошкове поступка у износу од 48.750,00 динара, у року од 15 дана. Ставом четвртим изреке обавезан је тужилац да туженом трећег реда накнади трошкове поступка у износу од 48.750,00 динара, у року од 15 дана.

Против наведене пресуде, тужиља је благовремено изјавила жалбу из свих законом прописаних разлога.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу одредбе члана 386 ЗПП („Службени гласник РС” бр. 72/11 ... 55/14), жалбено веће Апелационог суда налази да је жалба тужиље основана.

Према разлозима ожалбене пресуде, правноснажним решењем бившег Општинског суда у Прокупљу О.бр. 637/05 од 19.05.2006. године тужиља је оглашена за наследника са уделом од ½ идеалних делова на новчаном потраживању код “Љубљанске банке” Београд, број књижице _ чији је укупан износ 229.655,32 евра, односно да је тужиљин удео 114.827,66 евра. Тужиља је мирним путем, преко свог пуномоћника, покушала да оствари наплату потраживања који је предмет и овог спора, али у томе није успела, због чега је покренула ову парницу. Како из чињеница даље проистиче, тужиља је држављанка Републике Србије, има пријављено пребивалиште у aa, а била је на привременом раду у aa1. Ова околност да је тужиља и даље пријављена у aa, а да је имала само привремено боравиште у aa1, где је била на привременом раду, проистиче и из решења бившег Општинског суда у Прокупљу О.бр. 637/05 од 19.05.2006. године где је оглашена за наследника, као и из копије пасоша која је приложена уз тужбу из које проистиче да је тужиља рођена у Републици Србији, aa. године, да је њено пребивалиште у истом месту, док из дописа који је упућен пуномоћнику тужиље у овом спору од стране туженог трећег реда проистиче да тужиља према уверењу ПУ у Прокупљу, Одсек за управне послове 06 бр. 205-1-1759/12 од 04.10.2012. године има пребивалиште у aa, од 19.08.2009. године до дана издавања поменутог уверења.

На основу изложеног, првостепени суд је одлучио као у изреци, позивајући се на одредбе Закона о регулисању јавног дуга СРЈ по основу девизне штедње који је ступио на снагу 04.07.2002. године, закључујући да тужиља није имала пребивалиште на територији Републике Србије. Осим наведеног, суд се позвао на Закон о пребивалишту и боравишту грађана, одредбе члана 3, 4, 5, 19 и 24, налазећи да тужиља до закључења главне расправе није на несумњив начин доказала да је 04.07.2002. године имала пријављено пребивалиште на територији Републике Србије, односно у aa, како то и указује.

Оваква одлука првостепеног суда се, за сада, не може прихватити као правилна, с обзиром да је услед погрешне примене материјалног права, и чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Основано се жалбом тужиље указује да је првостепени суд извео погрешан закључак да тужиља није имала пријављено пребивалиште на територији Републике Србије, иако из доказа и чињеница проистиче да је она била на привременом раду у aa1, док се из приложених доказа не може закључити да је дошло до одјаве пребивалишта са адресе у aa. У том смислу, мешајући појам пребивалишта са боравиштем, односно привременим радом на територији aa1, првостепени суд није могао ни правилно применити меродавно материјално право које се примењује у конкретном случају, с тим што другостeпено веће указује да је првостепени суд био у обавези да узме у обзир и пресуду Европског суда за људска права Алишић и др. против БиХ, Хрватске, Србије, Словеније и бивше југословенске Републике Македоније.

Меродавним одредбама материјалног права које се примењују у конкретном случају прописано је како следи: Јамчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58 став 1 Устава РС); Право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2 члан 58 Устава РС); Законом се може ограничити начин коришћења имовине (став 3 члан 58 Устава РС); Одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољена је само у складу са законом (став 4 члана 58 Устава РС); Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права (став 1 члана 1 Првог протокола уз Конвенцију о људским правима и основним слободама); Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу са општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни (став 2 члан 1 Првог протокола уз Конвенцију о људским правима и основним слободама);

Одредбом члана 18 став 1 Устава Републике Србије прописано је да су људска и мањинска права зајамчена Уставом и непосредно се примењују, док је ставом 2 истог члана прописано да се Уставом јемче и као таква непосредно примењују људска и мањинска права зајамчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима. Законом се може прописати начин остварења ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или је ако то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права.

Одредбом члана 14 став 1 Закона о закључивању и извршавању међународних уговора прописано је да Народна скупштина потврђује међународне уговоре војне, политичке и економске природе, уговоре којима се стварају финансијске обавезе за Републику Србију, уговоре који захтевају доношење нових или измену важећих закона и уговоре којима се одступа од постојећих законских решења. Чланом 23 истог закона прописано је да се међународни уговори извршавају у доброј вери, у складу са одредбама самог уговора, општеприхваћеним правилима међународног права и одредбама овог закона. Чланом 24 став 2 прописано је да међународне уговоре којима се стварају обавезе за Републику Србију извршавају органи државне управе у чији делокруг спадају и питања која се уређују тим уговорима.

Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода ратификована је 03.03.2004. године од стране Републике Србије, а ступила је на снагу истог датума.

Ово правно питање добило је епилог и пред Европским судом за људска права у предмету Алишић и други против БиХ, Хрватске, Србије, Словеније и бивше југословенске Републике Македоније (Представка број 60642/08 – пресуда од 16. јула 2014. године), у којем је Европски суд за људска права у великом већу разматрао целокупан чињенични склоп постојеће ситуације, околности под којима су ови проблеми настали, питање старе девизне штедње и начин њене исплате штедишама, као и евентуална законска решења која су појединачне државе понудиле како би решиле овај проблем својих грађана.

Европски суд за људска права је најпре у параграфу 121 своје пресуде од 16. јула 2014. године констатовао да се није сложио са предлогом Словеније и Србије како начело територијалности треба применити на уштеђевине подноситеља захтева, као и да није прихватио тврдњу Словеније и Србије како међународно право захтева само да се о питањима сукцесије преговара, већ такође одређује да у случају непостојања споразума дугови држава морају бити правично подељени; Потом је у параграфу 123 изричито указано на чињеницу да преговори о сукцесији нису спречили поједине државе наследнице у усвајању мера на националном нивоу са циљем заштите интереса штедиша као што су подноситељи представке у овом случају (тако је хрватска Влада исплатила велики део старе девизне штедње њихових грађана у загребачкој подружници „Љубљанске банке“ Љубљана, а македонска Влада исплатила укупан износ старе девизне штедње у скопској подружници те банке), упркос чињеници да те две владе никада нису напустиле став како Словенија треба у коначном да буде одговорна за исту и наставиле тражити накнаду за те исплаћене износе на међудржавном нивоу. У коначном, у параграфима 124 и 125 пресуде Европски суд је указао да и поред чињенице да одређена кашњења могу бити оправдана у изузетним околностима, суд је утврдио да су подноситељи захтева у овом предмету били присиљени да чекају предуго, те да Словенија и Србија без обзира на њихову слободу процене у овом подручју нису успоставиле правичну равнотежу између општег интереса заједнице и права власништва подноситеља захтева којима је наметнут прекомерни терет. Штавише, у параграфу 135 ове пресуде Европски суд је уочио да Србија чак није ни оспоравала да подносилац представке није имао на располагању делотворно правно средство које би му стајало на располагању како би своја права заштитио (утврђена повреда члана 13 Конвенције).

У параграфима 144-150 пресуде, Европски суд је коначно закључио да повреде које је суд утврдио у овом предмету утичу на велики број особа, као и оставио рок од годину дана Словенији и Србији да, уз надзор Одбора министара, предузму све потребне мере укључујући и промене законодавства како би омогућили штедишама да поврате своју стару девизну штедњу на исти начин и под истим условима као грађани Србије који су имали такву штедњу у домаћим подружницама српских банака.

У коначном, Европски суд за људска права је пресудио да постоји пропуст Влада Србије и Словеније да укључе подноситеље представке као и друге у њиховом положају у шеми исплате старе девизне штедње, што представља системски проблем; указао је да Србија мора предузети све неопходне мере укључујући и промене законодавства у року од једне године и под надзором Одбора министара како би омогућила подносиоцу представке и свим осталима који су у његовом положају поврат њихове старе девизне штедње под истим условима као грађанима Србије који су имали такву штедњу у домаћим подружницама српских банака, као и пресудио јер је дошло до повреде члана 13 Конвенције од стране Србије.

Европско право људских права уређено је Европском конвенцијом о заштити људских права и основних слобода која је у Србији ступила на снагу 03.03.2004. године. С обзиром на доста широко постављена права и ограничења тих права у Европској конвенцији, чињеница је да су ове одредбе своје право значење и детаљну разраду добиле кроз судске пресуде Европског суда, па се оне не могу сматрати само судском праксом по својој дефиницији, већ је њихова правна природа таква да добијају материјалноправни карактер. Оваква њихова природа почива и на чињеници да је чак и домаћим законским прописима надлежни државни орган у одговарајућем поступку дужан или да понови поступак (Закон о парничном поступку), или чак и да поднесе захтев за заштиту законитости (Законик о кривичном поступку). Штавише, домаћи судови, након одлуке Суда за људска права која се односи на конкретан случај или на исту или истоветну ситуацију од ње не могу одступити осим у случају постојања посебних оправданих разлога или битне чињенице која постојећу ситуацију чини другачијом.

У прилог изнетом, иде и одредба члана 6 Закона о судијама која прописује да ако је одлуком Уставног суда, Европског суда за људска права или другог међународног суда, утврђено да се у току судског поступка кршена људска права и основне слободе и да је пресуда заснована на таквом кршењу или да је пресуда изостала због кршења права на суђење у разумном року, Република Србија може тражити од судије накнаду исплаћеног износа, ако је штета учињена намерно.

У ситуацији каква је ова, Европски суд за људска права је свој став изричито изразио утврђујући да постоје повреде загарантованих људских права и основних слобода. Додатно, суд је имао у виду и законска решења које су Србија и Словенија понудиле, односно донеле у погледу решавања проблема старе девизне штедње и у параграфу 121 своје пресуде изричито навео: “Суд се не слаже с предлогом Словеније и Србије како начело територијалности треба применити на уштеђевине подноситеља захтева”.

У коначном, Суд је пресудио да Србија мора предузети све неопходне мере, укључујући промене законодавства како би омогућила апликанту али и свим осталима који су у његовом положају поврат њихове старе девизне штедње под истим условима као грађанима Србије који су такву штедњу имали у домаћим филијалама српских банака.

Сходно оваквим наводима Европског суда за људска права, али и цитираној одредби члана 14 става 1. Закона о закључивању и извршавању међународних уговора (која пружа могућност одступања од домаћег законског решења након што се потврди одређени међународни уговор), као и водећи рачуна о чињеници да је за Србију Конвенција на снази у периоду дужем од 10 година, првостeпени суд је био дужан да овом питању примарно приступи на основу одлуке Европског суда за људска права која је ово већ размотрила. Чињеница да Србија још увек није изменила постојеће законодавство како би решила ово питање јесте од утицаја на доношење пресуде у овој правној ствари, али не може утицати на такав начин да тужиоци, као и остала лица која се налазе у истом или сличном положају и даље несразмерно дуго трпе терет повреде Права на имовину и делотворан правни лек.

У прилог претходно изнетом иде и став Европског суда за људска права изнет у параграфу 143-150 у којем је Европски суд указао на чињеницу да он може усвојити поступак пилот пресуде који омогућава јасно уочавање структурних проблема на којима почивају повреде и указати на мере које тужене државе требају предузети како би их решиле. Уколико тужена држава пропусти усвојити такве мере након пилот пресуде и настави с повредама Конвенције суд нема другог избора него да настави да разматра све сличне захтеве који су пред њим и донети пресуду у тим предметима у циљу огигуравања делотворног придржавања одредби Конвенције. У том смислу, суд је указао да уколико и Србија и Словенија пропусте да примене мере назначене у параграфу 46 своје пресуде и наставе поступати противно Конвенцији, суд ће размотрити питање одштете у одговарајућем будућем предмету који стиче ове правне ствари против конкретне државе.

Другостепено веће подсећа да је одлуком Европског суда за људска права, поред повреде права коју је тај суд утврдио, наложена и обавеза туженим државама да примене под надзором Комитета министара одговарајуће и опште/или појединачне мере за обезбеђивање права подносилаца који се налази у истој ситуацији као и овде тужиља. Међутим, одлуком Великог већа суда у Стразбуру од 10.07.2014. године и 28.05.2014. године, којом је одлучено о приговорима Влада, утврђена је обавеза Републике Србије да у року од годину дана и под надзором Комитета министара предузме све што је неопходно, укључујући измене закона, да би се подносиоцу захтева и другима у његовом положају омогућила исплате старе девизне штедње под истим условима као и грађанима Србије.

Жалбено веће у том смислу посебно скреће пажњу на чињеницу да наложене мере од стране Европског суда још увек нису предузете, а да је рок из одлуке Великог већа за предузимање мера истекао у јулу 2015. године, због чега ће првостепени суд у поновљеном поступку посебно ценити ову чињеницу и од каквог је утицаја околност да је протекло више од шест месеци од остављеног рока у пресуди Европског суда за људска права, водећи се хијерархијом правних аката који важе у Републици Србији и чињеницом да законске одредбе долазе на ред тек након Устава и међународних уговора које је Република Србија ратификовала.

Сходно свему изнетом, првостепена пресуда је морала бити укинута, а предмет враћен истом суду на поновно суђење, на основу одредбе члана 392 став 2 ЗПП.

У поновљеном поступку, првостепени суд ће отклонити уочене недостатке на које је указано овом одлуком, у потпуности утврдити чињенично стање од значаја за пресуђење у овој парници, јасно раздвојити чињеницу пребивалишта на којем је тужиља била пријављена, од чињенице да је она имала само привремено боравиште на територији аа1 док је била на привременом раду, потом утврдити да ли се тужиља налази у истој или сличној ситуацији у којој су се налазили подносиоци представке у случају Алишић и др., размотрити све чињенице од значаја за пресуђење, и у коначном, водећи рачуна о хијерархији домаћих аката, применити одговарајућу норму и донети јасну и на закону засновану пресуду.

Укидањем одлуке о главној ствари, укинута је одлука о трошковима поступка, с обзиром да зависи од коначног исхода спора.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Иван Негић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)