Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
30.06.2011.

Гж 1854/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1854/11
Дана 30.06.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адв. АБ, против туженог ББ, кога заступа адв. БА, ради утврђења ништавости уговора, одлучујући по жалби туженика изјављеној против пресуде Основног суда у Зајечару П.1707/10 од 10.12.2010. године, у седници већа одржаној 30.06.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженика и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Зајечару П.1707/10 од 10.12.2010. године.

ОДБИЈА СЕ захтев туженика за накнаду трошкова другостепеног поступка.

О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом је усвојен тужбени захтев и утврђено је да је ништав уговор о давању земљишта на коришћење без накнаде закључен између тужиоца као даваоца земљишта и туженог као примаоца земљишта Ов.1675/09 од 23.03.2009. године, а тужени је обавезан да тужиоцу плати парничне трошкове у износу од 25.300,00 динара.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права са предлогом да другостепени суд преиначи или укине побијану пресуду у смислу навода жалбе. Трошкове другостепеног поступка је тражио по трошковнику у жалби.

Другостепени суд је испитао побијану пресуду у смислу чл.372 ЗПП и нашао да је жалба неоснована.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности. Изрека пресуде је јасна и сагласна са образложењем и садржином списа предмета, о битним чињеницама су наведени прихватљиви разлози, нема недостатака који би спречавали испитивање пресуде, па ни битне повреде из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП, на коју указује жалба.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац и тужени су 23.03.2009. године закључили уговор Ов.1675/09 о давању земљишта на бесплатно коришћење. Овим уговором тужилац је предао туженом на бесплатно коришћење катастарске парцеле наведене у члану 3 уговора уписане у лист непокретности бр.аа КО аа1, на неодређено време. Странке су се споразумеле да тужени на основу уговора упише пољопривредно газдинство у регистар пољопривредних газдинстава. У време закључења уговора тужени је био носилац пољопривредног газдинства, а тужиочева основна делатност је била угоститељство. Тужилац због тога по основу власништва на пољопривредном земљишту није спадао у круг лица (пољопривредника) која су у складу са Законом о буџету и Уредбама донетим на основу тог Закона могла да остваре право на коришћење подстицајних средстава за развој пољопривредне производње. Тужени је то право могао да оствари обзиром да је имао регистровано пољопривредно газдинство. Искључива намера уговорних страна је била да кроз закључење уговора остваре право на субвенције из буџета а не да се туженом омогући да бесплатно користи тужиочево земљиште за пољопривредну производњу. Тужени од закључења уговора до доношења побијане пресуде није обрађивао спорно земљиште нити је на том земљишту организовао пољопривредну производњу. Тужени по основу уговора није остварио право на коришћење подстицајних средстава у 2009. години.

Буџетом Републике Србије за 2008. и 2009. годину су планирана средства за подстицај пољопривредне производње, а услови и начин коришћења тих средстава као и процедура за остваривање права на подстицајна средства су до доношења Закона о пољопривреди и руралном развоју („Службени гласник РС'' бр.41/09 од 02.06.2009. године) била регулисана Уредбама Владе РС. Право на коришћење подстицајних средстава из буџета РС по овим прописима су имали пољопривредници који су носиоци регистрованих пољопривредних газдинстава, што је уговорним странама било познато. Наведеним Законом који је ступио на снагу 03.06.2009. године, после закључења оспореног уговора је предвиђено ко има право на коришћење подстицајних средстава, поступак за остваривање тих права и обавезе корисника подстицаја. Ненаменско коришћење средстава је чланом 18 Закона предвиђено као разлог за смањење или ограничавање права на коришћење подстицаја (чл.18 Закона) и као привредни преступ односно прекршај (чл.41 и 43 Закона). На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је правилно нашао да је уговор странака ништав по одредби из чл.103 у вези чл.51 до 53 ЗОО. Основ уговора је прибављање субвенција из буџета РС тужиоцу као лицу које на то по прописима важећим у време закључења уговора, а и по пропису који је након закључења уговора ступио на снагу на то не би имало право. Такав основ је противан моралу и принудним прописима и због тога је недопуштен. Недопуштен основ за последицу има апсолутну ништавост уговора. Насупрот наводима жалбе, оспорени уговор не садржи елементе уговора о закупу, околност што тужени у предмету П.1222/10 води парницу ради накнаде штете у вези репроматеријала, који због тужиочеве забране, по наводима жалбе није могао да употреби за обраду земљишта које је било предмет оспореног уговора, нема утицаја на исход спора по тужби за утврђење ништавости уговора и стога су супротни наводи жалбе неосновани.

Првостепено решење о парничним трошковима је донето правилном применом чл.149 став1 и150 ЗПП, а како је жалба одбијена тужени нема право на захтеване трошкове другостепеног поступка.

Из наведених разлога на основу чл.375 и 161 став 1 ЗПП, је одлучено као у изреци пресуде.

Председник већа-судија,
Слађана Накић-Момировић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)