Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.02.2010.

Гж 1984/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1984/10
Дана 17.02.2010. године
Б Е О Г Р А Д




АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу сасатављеном од судија Тамаре Узелаз-Ђуровић, председника већа, Добриле Страјина и Весне Митровић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Републике Србије – Министарство одбране, коју заступа Дирекција за имовинско правне послове, из Београда, ул.Светозара Марковића бр.21, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду VI П број 9654/07 од 15.09.2008. године, у седници већа одржаној дана 17.02.2010. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е


УКИДА СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду VI П број 9654/07 од 15.09.2008. године у ставу првом и четвртом изреке и предмет се у том делу враћа Првом основном суду у Београду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е


Побијаном пресудом делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца АА, па је обавезана тужена Република Србија – МО да тужиоцу накнади нематеријалну штету на име умањења ОЖА од 27% трајно у износу од 300.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 15.09.2008. године па до коначне исплате (став први изреке). Одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца АА за накнаду нематеријалне штете као разлике између тражених 400.000,00 динара до досуђених 300.000,00 динара на име умањења ОЖА од 27% трајно за износ од 100.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 15.09.2008. године па до коначне исплате (став други изреке). Одбијен је тужбени захтев тужиоца АА у делу којим је тражио да суд обавеже тужену да му по основу нематеријалне штете исплати и то: на име претрпљених физичких болова износ од 25.000,00 динара; на име претрпљеног страха износ од 25.000,00 динара; на име претрпљених душевних болова због наружености лаког степена износ од 20.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 15.09.2008. године па до исплате (став трећи изреке). Обавезана је тужена да тужиоцу АА на име трошкова парничног поступка исплати износ од 87.000,00 динара (став четврти изреке).

Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр. 125/04), Апелациони суд је нашао

 да је жалба основана.

Првостепени суд је огласио одговорном тужену за штету коју је тужилац претрпео због учешћа у ратним операцијама на просторима АП КиМ у току рата са НАТО пактом. Тужилац је као припадник бивше ВЈ извршавао борбене задатке наређене од стране претпостављене команде. До рањавања тужиоца дошло је 02.05.1999. године када му је од експлозије минобацачке гранате повређена шака леве руке. Услед наведеног тужилац је трпео физичке болове и страх. Због доживљеног страха тужилац је оболео од посттрауматског стресног поремећаја која болест је довела до умањења његове опште животне способности. Проценат умањења опште животне способности тужиоца додатно је повећан са ортопедске тачке гледишта јер је због рањавања ослабила шака леве руке тужиоца. Имајући у виду наведено првостепени суд је у складу са одредбом члана 173, 174 ЗОО-а пресудио да је тужена објективно одговорна за штету коју је тужилац претрпео.

Изнето гледиште првостепеног суда о основу одговорности тужене, Апелациони суд би прихватио да тужена није истакла приговор застарелости потраживања. Правилна оцена приговора застарелости потраживања подразумева да је претходно разграничено када је штета наступила и када је оштећени за штету сазнао. Штета је по правилу проузрокована када је извршена штетна радња и када је наступила последица те радње. У највећем броју случајева временски се поклапају радња и штетна последица проузрокована том радњом. Међутим, нису ретки случајеви да радња буде извршена, а да штетна последица касније наступи. У том смислу потребно је утврдити када је последица наступила, јер од тог момента доспева потраживање оштећеног лица за накнаду штете. У исто време почиње тећи објективни рок застарелости потраживања. На ток овог рока не утиче сазнање оштећеног лица за штету која му је причињена. Сазнање оштећеног лица представља релевантну околност за почетак тока субјективног рока, који тече и истиче у границама објективног. Према томе, објективни рок почиње да тече када је штетна последица наступила. При томе, потребно је водити рачуна да последица штетне радње може коначно наступити пре завршеног лечења, а да се повређено лице даље лечи зато што је потребно спречити погоршање његовог здравственог стања или очувати постигнуте резултате лечења. У том смислу Апелациони суд скреће пажњу првостепеном суду да је неопходно наложити судском вештаку да се изјасни када су се код тужиоца јавили симптоми који се са медицинске тачке гледишта могу дијагностификовати као посттрауматски стресни поремећај. Наведено важи и за повреде које су код тужиоца довеле до слабости шаке леве руке.

Супротно наведеном, првостепени суд је узео да лечење код тужиоца у психијатријском и ортопедском смислу речи није завршено и да због тога није застарело потраживање тужиоца за накнаду нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед умањења опште животне способности. Када би се дословно спровело ово гледиште првостепеног суда, захтев тужиоца би био преурањен. Уколико код тужиоца лечење није завршено и ако се наступање штетне последице веже за крај лечења, у таквој ситуацији тужилац не би имао право на накнаду штете све док се не заврши његово лечење. Као што је речено није искључена могућност да се тужилац још увек лечи, али је ради правилне оцене истакнутог приговора застарелости потраживања потребно утврдити да ли је рањавање тужиоца оставило последице на његово здравствено стање, какве су те последице, када су оне наступила и да ли се тужилац лечи ради спречавања погоршања здравственог стања, односно ради очувања постигнутих резултата лечења. Од одговора на ова питања зависи и оцена основаности истакнутог приговора застарелости потраживања.

Имајући у виду наведено, Апелациони суд налази да је првостепени суд на погрешно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право; због чега је ожалбена одлука сходно овлашћењу из одредбе члана 377 ЗПП-а морала бити укинута у ставу првом; а укинута је одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу четвртом изреке пресуде, јер иста зависи од коначног решења ове правне ствари.

Председник већа – судија,
Тамара Узелац – Ђуровић

НМ

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)