Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.02.2011.

Гж 2358/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2358/10
Дана 09. фебруара 2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У  И М Е  Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Славице Срећковић, председника већа, Владиславе Милићевић и Сање Пејовић, чланова већа, у правној ствари тужиље АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против тужене Агенције за приватизацију из Београда, Теразије бр. 23, коју заступа адвокат БА и туженог ББ, чији је пуномоћник адвокат БА1, ради утврђења, одлучујући по жалби тужиље изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр. 7551/09 од 09. јула 2009. године, у седници већа одржаној дана 09. фебруара 2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр. 7551/09 од 09. јула 2009. године, у ставу другом, трећем, четвртом, и петом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр. 7551/09 од 09. јула 2009. године у ставу седмом изреке која садржи одлуку о трошковима парничног поступка, па се ОБАВЕЗУЈЕ тужиља АА да туженој Агенцији за приватизацију исплати износ од 196.945,00 динара, а туженом ББ износ од 75.500,00 динара, у року од 15 дана од пријема ове пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П.бр. 7551/09 од 09. јула 2009. године, ставом првим изреке одбачен је приговор стварне ненадлежности Првог општинског суда у Београду. Ставом другим изреке одбијен је главни захтев тужиље да се утврди да је ништав уговор о продаји друштвеног капитала методом јавне аукције предузећа за консалтинг услуге "ВВ" од 18.04.2003. године, бр. 1-1292-194700/02.Ставом трећим изреке одбијен је главни захтев тужиље којим је тражила да се утврди да има право да са Агенцијом за приватизацију закључи уговор о купопродаји 56,994% укупног капитала предузећа "ВВ" за цену од 161.000,00 динара и условима уговора наведеним у нацрту уговора о продаји.Ставом четвртим изреке одбијен је главни захтев тужиље да се обавеже Агенција за приватизацију да са тужиљом закључи уговор о купопродаји 56,994% укупног капитала предузећа "ВВ" за цену од 161.000,00 динара и условима уговора наведеним у нацрту уговора о продаји, што ако Агенција не учини, то пресуда има тужиоцу служити као основ за исплату купопродајне цене и стицању својине над 56,994% укупног капитала предузећа "ВВ". Ставом петим изреке одбијен је евентуални тужбени захтев којим је тужиља тражила да се утврди да је након спроведеног поступка јавне аукције и проглашења за купца предузећа "ВВ" постала власник 56,994% укупног капитала предузећа "ВВ", уз обавезу исплате купопродајне цене. Ставом шестим изреке утврђено је да је повучен део евентуалног тужбеног захтева тужиље којим је тражено да се утврди да је ништав уговор о продаји друштвеног капитала предузећа "ВВ" од 18. априла 2003. године који је закључен између тужене Агенције за приватизацију и туженог ББ. Ставом седмим изреке обавезана је тужиља да на име накнаде трошкова парничног поступка исплати туженој Агенцији за приватизацију износ од 704.140,00 динара и туженом "ББ" износ од 323.500,00 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде.

Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу и то на одлуке садржане у ставу другом, трећем четвртом, петом и седмом изреке из свих законских разлога предвиђених одредбом чл. 360 ЗПП, а тужени су доставили одговор на жалбу.

Испитујући правилност првостепене пресуде у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао да жалба није основана у делу којим је одлучено као у ставу другом, трећем, четвртом и петом изреке.

У спроведеном поступку нису учињене апсолутно битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1,2,5,7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужиља је била учесник аукције од 28. јануара 2003. године за продају субјекта приватизације предузећа "ВВ" и то 70% друштвеног капитала, да је у записнику о јавној аукцији који су потписали чланови комисије за аукцију констатовано да је сада тужиља проглашена победником аукције за цену од 161.000,00 динара. Тужиља се обраћала туженој Агенцији за приватизацију са захтевом да се закаже потписивање уговора о купопродаји друштвеног капитала наведеног предузећа, али је актом Агенције за приватизацију од 07. фебруара 2003. године тужиља обавештена да је аукција од 28. јануара 2003. године поништена, из разлога што је супруг тужиље заступао Конзорцијум на ранијој аукцији за исто предузеће, одржаној 21. новембра 2002. године, а која је проглашена неуспелом, јер је супруг тужиље АА1 29. новембра 2002. године обавестио Агенцију да одустаје од куповине капитала предузећа, чиме је изгубио својство купца и право учешћа у будућим аукцијама за тај субјект приватизације. Тужена Агенција за приватизацију је у свом акту од 07.02.2003. године навела да тужиља спада у круг лица која нису имала право учешћа на аукцији, као сродник првог наследног реда проглашеног купца на ранијој аукцији. Првостепени суд је утврдио да су одржане три аукције за продају предузећа "ВВ", и то 21. новембра 2002. године када је за купца проглашен Конзорцијум физичких лица који је представљао АА1, али који је одустао од закључења уговора са Агенцијом по понуђеној цени од 14.000.000,00 динара. Друга аукција је одржана 28. јануара 2003. године, на којој је за купца проглашена АА, по цени од 161.000,00 динара и трећа аукција је одржана 15.04.2003. године на којој је ББ, овде тужени, проглашен за купца и који је закључио уговор о продаји дела друштвеног капитала са туженом Агенцијом за приватизацију. У првостепеном поступку је утврђено да тужиља није уложила приговор на акт Агенције за приватизацију од 07. фебруара 2003. године о поништају аукције, да није покренула управни спор, нити се обраћала министарству надлежном за надзор над применом одредаба закона и прописа о приватизацији.

На утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио одредбе Закона о приватизацији („Службени гласник Републике Србије“ бр. 38/01 од 29. јула 2001. године) и Уредбу о продаји капитала имовине јавном аукцијом („Службени гласник Репбулике Србије“ бр. 45/01 од 20. јула 2001. године), који су важили у време спорне друге аукције предузећа "ВВ".

Правилно је првостепени суд одбио тужбени захтев да се утврди да је ништав уговор о продаји друштвеног капитала бр. 1-1292-194700/02 од 18. априла 2003. године, обзиром да у току доказног поступка није утврђено да постоје законски разлози због којих би се утврдила ништавост уговора, као и да предметни уговор није закључен противно принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима, а што је чл. 103 ЗОО предвиђено за утврђење ништавости уговора. Такође правилно првостепени суд налази да је неосновано тражење тужиље да суд утврди њено право да са туженом Агенцијом закључи уговор о купопродаји, те да обавеже тужену да са тужиљом закључи уговор о купопродаји 56,994% капитала предузећа "ВВ". Ово стога што не постоји обавеза тужене Агенције да потпише уговор о продаји капитала у ситуацији када тужиља није постала купац, у складу са важећим прописима, а нацрт уговора о продаји тужиља је потписала као и други учесници аукције, непосредно пре аукције. Актом тужене Агенције од 07. фебруара 2003. године обавештена је тужиља да је поништена аукцијска продаја предузећа "ВВ". Тужена Агенција овлашћена је да поништава аукцијску продају у вршењу законом јој поверених овлашћења, те је правилан закључак суда да је тужиља, ако је сматрала да јој је право повређено, могла да тражи правну заштиту код надлежног министарства за примену прописа о приватизацији у управном поступку, а што тужиља није учинила. Агенција за приватизацију може да поништи спроведену аукцију коришћењем јавног овлашћења до закључења уговора са најповољнијим учесником на аукцији.

У поступку аукције који је тужена спровела, а у којој је учествовала тужиља, аукцијска продаја је поништена, а правни лек у складу са одредбама Закона о управним споровима и Закона о управном поступку није уложен. До закључења уговора о продаји дела друштвеног капитала стога није ни дошло, нити може доћи одлуком суда, будући да је отпао правни основ за закључење уговора.

Стога је правилно првостепени суд одбио главне захтеве и евентуални тужбени захтев, основано наводећи да тужена Агенција све до момента закључења уговора може да користи своје овлашћење да поништи аукцију.

Неосновани су жалбени наводи да су разлози у побијаној пресуди контрадикторни, у погледу тога да се законитост дописа директора тужене Агенције могао једино ценити по уложеном приговору, а у тренутку када важећи прописи нису предвиђали право на приговор или могућност поништавања јавне аукције. Према ставу Апелационог суда, допис тужене Агенције од 07. фебруара 2003. године представља једнострану изјаву воље тужене, у ситуацији када тужена сматра да тужиља нема право учешћа на аукцији по чл. 14 став 1 тач. 6 Уредбе о продаји капитала и имовине јавном аукцијом. У конкретном случају, имајући у виду начело двостепености у управним стварима, правилно првостепени суд налази да су постављени тужбени захтеви неосновани, обзиром да тужиља није доказала да је у управном поступку утврђена незаконитост у актима тужене поводом спорне аукцијске продаје.

Имајући у виду да је тужиља означила вредност предмета спора на 161.000,00 динара, да је предмет спора утврђење ништавости уговора односно утврђење права на закључење уговора, код чињенице да се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, меродавна је вредност предмета спора коју је тужиља означила у тужби (чл. 34 став 2 ЗПП), па је Апелациони суд у смислу одредбе чл. 387 ст. 1 тач. 3 ЗПП одлучио као у ставу другом изреке ове пресуде, тако што је туженој Агенцији на име састава 17 образложених поднесака досудио износ од 85.000,00 динара, на име заступања на 14 одржаних рочишта износ од 87.500,00 динара, на име приступа на пет неодржаних рочишта износ од 15.625,00 динара и на име таксе на одговор на тужбу износ од 8.820,00 динара, што све укупно чини износ од 196.945,00 динара, док је туженом ББ на име састава два образложена поднеска досудио износ од 10.000,00 динара, на име заступања на 10 одржаних рочишта износ од 62.500,00 динара, на име приступа на седам неодржаних рочишта износ од 21.875,00 динара, што све укупно чини 94.375,00 динара, све у складу са важећом Адвокатском тарифом Републике Србије у моменту пресуђења, а с обзиром на опредељену вредност предмета спора.

Председник већа-судија,
Славица Срећковић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)