Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.11.2010.

Гж 240/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 240/10
18.11.2010. године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Невенке Ромчевић и Марине Јакић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адв. АБ, против туженог ЈП „Железнице Србије“ из Београда, ул. Немањина 6, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Другог општинског суда у Београду П 5210/05 од 25.02.2008. године, у седници већа одржаној дана 18.11.2010. године, донео је



П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене и потврђује пресуда Другог општинског суда у Београду П 5210/05 од 25.02.2008. године.



О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом тужена је обавезана да тужиоцу плати 988.698,33 динара са законском затезном каматом од 13.02.2004. године до исплате и парничне трошкове у износу од 298.560,00 динара.

Против наведене пресуде туженик је благовремено изјавио жалбу из свих разлога прописаних у чл. 360 став 1 ЗПП са предлогом да другостепени суд преиначи побијану пресуду и одбије тужбени захтев или да исту пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.

Тужилац је поднео одговор на жалбу.

Другостепени суд је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП и налази да је жалба неоснована.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које Апелациони суд пази по службеној дужности. Нема недостатака који би спречавали испитивање побијане пресуде, о одлучним чињеницама су наведени довољни разлози па жалба неосновано указује на битну повреду из чл. 361 став 2 тачка 12 ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању правни претходник тужене је правноснажном пресудом Другог општинског суда у Београду П1 253/92 од 09.11.1992. године обавезан да тужиоцу плати укупно 6.873,00 динара важећих у време пресуђења са законском затезном каматом и то на износ од 4.178,00 динара од 15.01.1987. године а на износ од 2.695,00 динара од 15.01.1989. године до исплате и да плати парничне трошкове у износу од 120.000,00 динара. Наведени новчани износи представљају неисплаћени део накнаде за коришћење тужиочевих иновација обрачунете по мерилима из туженикових нормативних аката. Обавеза плаћања накнаде за коришћење једне иновације је доспела 15.01.1987. године а друге 15.01.1989. године. Тужени је тада са испуњењем новчане обавезе пао у доцњу и због тога је за период доцње досуђена законска затезна камата. Досуђени износи представљају 4 промила дохотка оствареног коришћењем тужиочевих иновација у периоду од 1986. до 1988. године. Од доспећа обавезе до доношења наведене пресуде су извршене две деноминације динара 01.01.1990. године и 01.07.1992. године, из чега се може закључити да је вредност динара падала. Тужени је по овој пресуди 21.07.1993. године исплатио тужиоцу 83.932.141 динара важећих на дан плаћања. Постојање енормне инфлације у периоду од доношења пресуде до дана плаћања је општепознато и стога тужилац као поверилац новчаног потраживања има право да тражи валоризовани износ свог потраживања стопом раста цена на мало почев од настанка обавезе до 03.07.1993. године као дана ступања на снагу Закона о висини стопе законске затезне камате. Од тог датума повериоцу припада законска затезна камата на тако валоризовани износ до исплате. Економско-финансијским вештачењем је утврђено да је уплатом од 21.07.1993. године исплаћен део парничних трошкова, а да главница и доспеле камате по пресуди П1 253/92 нису плаћене. Износи накнаде досуђени овом пресудом валоризовани стопом раста цена на мало на дан 24.01.1994. године и претворени у нове динаре дају суму од 9.354,89 динара. Досуђени износи накнаде по званичном курсу НБС на дан 01.01.1990. године су представљали динарску противвредност 9.819,54 ДМ, а по тржишном курсу који је утврдила Народна банка Србије у спровођењу Закона о једнократном порезу на екстрадоходак („Службени гласник РС“ бр.36/01) од 7,10 динара за 1 ДМ исти износи су представљали противвредност 9.681 ДМ. Тужени је са испуњењем новчане обавезе о којој је одлучено правноснажном пресудом Другог општинског суда у Београду П1 253/92 у доцњи за део накнаде од 4.178,00 динара од 15.01.1987. године, а за део од 2.695,00 динара од 15.01.1989. године. У спроведеном вештачењу као дан настанка обавезе је узет 01.01.1990. године када је тужени већ био у доцњи, а основица за валоризацију је номинални износ главнице наведене у пресуди без обрачунате затезне камате за период од 15.01.1987. године и 15.01.1989. године до 31.12.1989. године, што туженог не доводи у неповољнији положај, обзиром да отклања последице доцње за тај период. Поређењем износа добијених валоризацијом потраживања стопом раста цена на мало почев од 01.01.1990. године који је третиран као дан настанка обавезе до 03.07.1993. године са износом који се добија прерачунавањем преко званичног и тржишног курса немачке марке (што даје приближно исте износе нових динара) се може закључити да је валоризацијом спроведеном на изложени начин обезбеђена равнотежа између новчаног износа који је био предмет обавезе туженог, а који није благовремено измирен и новчаног износа који ће поверилац коначно добити. Тужени је био у доцњи са плаћањем дуговане накнаде и пре доношења пресуде П1 253/92, штетна дејства инфлације су обезвређивала тужиочево потраживање, затезна камата од доспелости обавезе плаћања до 03.07.1993. године је била нижа од стопе раста цена на мало и није могла да сачува тужиочево потраживање од обезвређивања, па би поистовећивање истека париционог рока за извршење обавезе по наведеној пресуди, са доспелошћу обавезе плаћања накнаде за иновације, за шта се залаже жалба, довело до ситуације да протек времена, деноминације динара и висока инфлација погодују дужнику који обезвређену обавезу није благовремено платио, а то би било противно начелу једнаке вредности давања начелу поштења у промету и начелу равноправности учесника у облигационом односу чл. 11, 12 и 15 ЗОО. Стога, према околностима случаја ова општа начела облигационог права и принцип правичности оправдавају да се тужиочева потраживања валоризују стопом цена на мало од настанка обавезе плаћања до 03.07.1993. године и да се даље на тако добијен износ обрачунава законска затезна камата. Стога је методологијом за коју се определио првостепени суд остварен циљ накнаде инфлаторне штете и тужиочева имовинска ситуација је доведена у стање у каквом би била да је тужени обавезу плаћања накнаде уредно испунио о доспелости.

Стога је правилно утврђено да тужиочево потраживање валоризовано на изложени начин на дан 24.01.1994. године и на дан подношења тужбе 31.05.1994. године износи 9.354,89 динара. Пресудом Другог општинског суда у Београду П 1510/01 од 13.02.2004. године донетом у овом спору тужени је обавезан да тужиоцу плати 7.023,75 динара са законском затезном каматом од 18.04.2000. године до исплате и пресуда је у том делу постала правноснажна јер је тужени није побијао жалбом, а укинута је решењем Окружног суда у Београду Гж 7251/04 од 24.06.2005. године у одбијајућем делу по тужиочевој жалби. Стога је првостепени суд правилно нашао да се износи по основу главнице и камате досуђени овом пресудом урачунавају у накнаду. Обрачуната затезна камата на износ од 7.023,75 динара за период од 18.04.2000. године до дана доношења пресуде П 1510/01 – 13.02.2004. године износи 25.510,74 динара, што са главницом даје суму од 32.534,49 динара. На исти дан износ од 9.354,89 динара, колико је износило тужиочево потраживање на дан 24.01.1994. године и на дан подношења тужбе 31.05.1994. године са обрачунатом законском затезном каматом износи 1.003.434,57 динара. Разлика ових износа је 970.900,08 динара и то представља потпуну накнаду инфлаторне штете настале неблаговременим извршењем обавезе плаћања накнаде за иновације. Неисплаћени део парничних трошкова по пресуди П1 253/92 са обрачунатом затезном каматом од 31.05.1994. године до 13.02.2004. године износи 17.798,26 динара. Збир ових износа даје суму од 988.698,33 динара колико је тужиоцу досуђено првостепеном пресудом. На овај износ од 13.02.2004. године тече законска затезна камата. По одредби из чл. 3 Закона о висини стопе затезне камате („Службени лист СРЈ“ 9/01) важећег у време доношења првостепене пресуде затезна камата се обрачунавала конформном методом по месечној стопи раста цена на мало и фиксној стопи од 0,5% месечно. Овај обрачун се спроводи тако што се главни дуг увећа за камату по стопи раста цена на мало за одређени месец и тако добијен износ помножи фиксном стопом од 0,5%. Тај износ представља основицу за обрачун камате у следећем месецу. Због тога оваквим начином обрачуна обавеза туженог није већа него што би била да је потраживање сведено на дан 24.01.1994. године и да је од тада описно досуђена затезна камата и забрана из чл. 279 став 1 ЗОО није повређена. Пресудом П1 253/92 је одлучено о обавези плаћања накнаде за иновацију, а побијаном пресудом је одлучено о захтеву за накнаду штете коју је тужилац претрпео услед инфлације и дужникове доцње у извршењу обавезе плаћања те накнаде, па се не ради о правноснажно пресуђеној ствари, а наводи жалбе којима се тврди да је побијана пресуда заснована на налазу вештака Радослава Јовановића нису тачни.

Стога је првостепени суд правилном применом чл. 190, 278 у вези чл. 11, 12 и 15 ЗОО усвојио тужбени захтев.

Одлука о парничним трошковима је донета правилном применом чл. 149 став 1 и 150 ЗПП.

Из наведених разлога на основу чл. 375 ЗПП-а одлучено је као у изреци пресуде.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)