Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.11.2010.

Гж 2402/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2402/10
Дана 25.11.2010.године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Марине Говедарица, председника већа, Зоране Делибашић и Снежане Настић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат из Београда, против тужене "ББ", ради утврђења и чинидбе, одлучујући о жалби тужиље, изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр.9538/05 од 13.02.2009.године, у седници већа одржаној дана 25.11.2010.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужиље као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр.9538/05 од 13.02.2009.године у првом, другом и четвртом ставу изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу трећем изреке пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр.9538/05 од 13.02.2009.године, па се обавезује тужиља АА да туженој "ББ", накнади трошкове целог поступка у износу од 7.210,00 динара, у року од 15 дана од пријема преписа пресуде, под претњом извршења.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се утврди да су потраживања тужиље као хипотекарног повериоца према дужнику "ББ1" из Београда у стечају у износу од 4.019,60 ДЕМ са домицилном каматом од 08.04.1996.године до исплате и у износу од 4.578,90 ДЕМ са домицилном каматом од 07.05.1996.године до исплате, обезбеђена хипотеком на згради аа, доспела за наплату и да се обавеже тужена као хипотекарни власник да трпи да се тужиља као хипотекарни поверилац у спроведеном извршном поступку намири из хипотеке наплатом утврђеног потраживања. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је као хипотекарни поверилац тражила да се утврди право да потраживања према дужнику "ББ1" из Београда у стечају, обезбеђена хипотеком, у износу од 4.019,60 ДЕМ са домицилном каматом од 08.04.1996.године до исплате и у износу од 4.578,90 ДЕМ са домицилном каматом од 07.05.1996.године до исплате, намири продајом зграде аа и да се обавеже тужена као хипотекарни власник да трпи да се тужиља као хипотекарни поверилац у спроведеном извршном поступку намири из хипотеке наплатом утврђеног потраживања. Ставом трећим изреке обавезана је тужиља да туженој на име трошкова парничног поступка исплати износ од 26.210,00 динара. Ставом четвртим изреке одбијен је као неоснован захтев тужиље за ослобођење обавезе плаћања трошкова на име судских такси.

Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу побијајући првостепену пресуду из свих разлога прописаних одредбом члана 360 став 1 Закона о парничном поступку.

Испитујући ожалбену пресуду у границама законских овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП, Апелациони суд је оценио да жалба тужиље није основана у делу којим првостепену пресуду побија у ставовима првом, другом и четвртом изреке, а да је основана у делу којим побија решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу трећем изреке.

У спроведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности у смислу члана 372 став 2 истог Закона, а због којих би се побијана одлука морала укинути.

Приликом доношења побијане пресуде није почињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП, на коју тужиља неосновано указује жалбом. Насупрот жалбеним наводима изрека првостепене пресуде не противречи њеним разлозима, а у пресуди су наведени јасни и међусобно сагласни разлози о свим одлучним чињеницама, те иста нема недостатака због којих се не може испитати.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља има уписано заложно право-хипотеку на згради аа која је била сувласништво "ББ2" у стечају и "ББ1" АД у ликвидацији. Предметна непокретност продата је туженој у поступку стечаја и ликвидације непосредном погодбом, по купопродајној цени од 41.487.120,00 динара. На основу Уговора о купопродаји непокретности од 21.12.1998.године, закљученог са "ББ2" у стечају и "ББ1" АД у ликвидацији као продавцима, тужена је извршила упис права својине на предметној непокретности означене ближе овим уговором, а којим се тужена као купац обавезала да купопродајну цену исплати тако што ће до износа продајне цене намирити разлучне-хипотекарне повериоце продавца, који су разлучно право стекли на предметној непокретности, између осталог и повериоце-физичка лица која имају хипотекарно право, чији је редослед намирења утврђен решењима стечајног и ликвидационог већа.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилно је првостепени суд закључио да тужиља нема право да тражи намирење потраживања према туженој, па је правилно применио материјално право када је тужбени захтев тужиље одбио.

Све важне чињенице за доношење одлуке о основаности тужбеног захтева првостепени суд је потпуно и поуздано утврдио изведеним доказима које је правилно оценио применом одредбе члана 8 ЗПП. У жалби тужиље нису истакнуте нове чињенице нити понуђени или предложени нови докази у смислу члана 359 став 1 ЗПП.

Жалбом тужиље којом се пресуда побија због погрешне примене материјалног права неосновано се истиче да тужиља има право да тражи намирење потраживања према туженој у смислу члана 63 Закона о основама својинско-правних односа. У конкретном случају продаја предметне непокретности извршена је непосредном погодбом у поступку стечаја и ликвидације, из чега произилази да се на материјално правни однос између парничних странака примењују одредбе Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији(„Службени лист СФРЈ“ бр.84/89, „Службени лист СРЈ“, бр.37/93, 28/96), а не одредбе својинског закона. Код разлучног поверица не одређује се квота, јер се разлучни поверилац у потпуности исплаћује уколико то дозвољавају расположива средства, односно постигнута цена приликом продаје ствари оптерећене разлучним правом. Предметним уговором о купопродаји непокретности закљученог непосредном погодбом у поступку стечаја и ликвидације одређено је да се заложни-хипотекарни повериоци намире као разлучни повериоци у поступку стечаја и ликвидације у висини продајне цене, а чији је редослед намирења утврђен решењем стечајног и ликвидационог већа. Према одредби члана 118 Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији ако део имовине дужника на које је стечено разлучно право (посебна стечајна маса) није довољан да се из њега намири потраживање разлучног повериоца у целини, разлучни поверилац има право да ненамирени део свог потраживања оствари као стечајни поверилац. Вишак који остане по намирењу потраживања разлучног повериоца из посебне стечајне масе уноси се у деобну масу. Из садржине наведене законске одредбе произилази да поверилац који има разлучно право на некој имовини дужника, у случају да не може у целости да се наплати након продаје таквих ствари, своје разлучно право не може остваривати према преосталој имовини дужника, већ ће у преосталом делу за које није успео да се намири из имовине покривене заложним правом, пријавити потраживање које ће се измирити сразмерно на исти начин као и према осталим повериоцима који немају разлучно право. Намирењем заложних-хипотекарних поверилаца као разлучних поверилаца у висини продајне цене, чији је редослед намирења утврђен решењима стечајног и ликвидационог већа, тужена је извршила уговорну обавезу, па тужиља нема право да тражи намирење потраживања према туженој.

У погледу жалбених навода да купопродајна цена предметне непокретности не одговара тржишној цени, те да је тиме оштећен интерес повериоца, истој је на располагању била тужба из члана 136 Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, којим је прописано да повериоци и дужник могу у року од три месеца од дана продаје ствари дужника да захтевају поништај продаје ако су продајом оштећени интереси поверилаца.

Тужиља у смислу члана 165 ЗПП, није доставила потребне податке на основу којих би била ослобођена обавезе плаћања трошкова на име судских такси, па је правилно првостепени суд одлучио када је одбио предлог тужиље за ослобођење од плаћања такси.

На основу изложеног, како се ни осталим наводима жалбе, правилност и законитост побијане пресуде не доводе у сумњу, Апелациони суд је одбио као неосновану жалбу тужиље и потврдио првостепену пресуду као у ставу првом изреке ове пресуде, применом члана 375 ЗПП.

Преиспитујући одлуку о трошковима поступка, Апелациони суд је нашао да решење о трошковима поступка садржано у ставу трећем изреке побијане пресуде треба преиначити. Стога је одлуку о трошковима парничног поступка донео на основу одредаба члана 149, 150 и 161 став 2 ЗПП, имајући у виду успех тужене у спору. Досуђени износ од 7.210,00 динара односи се на трошкове које је тужена имала на име таксе на одговор на тужбу, а одмерени према Таксеној тарифи из Закона о судским таксама важећој у време настанка таксене обавезе.

Са изнетог, а на основу одредбе члана 378 тачка 3 ЗПП одлучено је као у ставу другом изреке ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марина Говедарица, с.р.

За тачност преписа
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)