Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
14.03.2018.

Гж 2402/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2402/17
14.03.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић, председника већа, Меланије Сантовац и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог "АА", чији је пуномоћник АБ1, адвокат, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужиоца и туженог, изјављеним против пресуде Трећег основног суда у Београду П 1343/16 од 07.09.2016. године, у седници већа одржаној дана 14.03.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ, као неосноване, жалбе тужиоца и туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Трећег основног суда у Београду П 1343/16 од 07.09.2016. године у ставу првом и другом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима поступка садржано у ставу трећем изреке пресуде Трећег основног суда у Беграду П 1343/16 од 07.09.2016. године, тако што се обавезује тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 167.260,00 динара, у року од 15 дана од пријема преписа пресуде.

ОДБИЈАЈУ СЕ, као неосновани, захтеви тужиоца и туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Трећег основног суда у Беграду П 1343/16 од 07.09.2016. године, ставом првим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу, на име накнаде штете, исплати износ од 398 евра, са каматом коју Европска централна банка прописује за евро, почев од 13.07.2002. године до исплате, све у динарској противвредности према средњем курсу НБС на дан исплате.

Ставом другим изреке, одбијен је, као неоснован, тужбени захтев тужиоца у делу преко досуђеног износа, а до траженог износа од 30.124,80 евра, са каматом, у динарској противвредности.

Ставом трећим изреке, обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 221.250,00 динара.

Парничне странке су против наведене пресуде благовремено изјавиле жалбе, и то тужилац против одлуке из става другог и трећег изреке, а тужени против одлуке из става првог изреке, како то произилази из навода жалби, из свих законских разлога. Тужилац је одговорио на жалбу туженог, а тужени је одговорио на жалбу тужиоца.

Апелациони суд у Београду испитао је првостeпену пресуду у границама разлога одређених у члану 386 ЗПП-а (“Службени гласник РС”, бр. 72/11...55/14), који се примењује на основу одредбе члана 506. став 2. истог Закона и нашао да је жалба тужиоца делимично основана, и то у односу на одлуку о трошковима парничног поступка, док је жалба туженог неоснована.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 1, 2, 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити је учињена битна повреда одредаба парничног поступка прописана чланом 374. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју се жалбама посебно указује, с обзиром да побијана пресуда садржи јасне и непротивречне разлоге о битним чињеницама и не постоји противречност између онога што је у њеном образложењу наведено о садржини исправа и самих тих исправа, односно изведених доказа.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је са "АА1" осигуравајућим друштвом закључио полису број 11,817.653, дана 02.10.2003. године, и то осигурање без премије и без додатних осигурања у случају несреће, трајање осигурања је одређено од 01.06.2002. године до 01.06.2012. године и у истој је наведено да сума осигурања без премије износи 398 евра, односно да је иста капитализована 01.06.2003. године на износ од 398 евра. Дана 27.08.2007. године извршен је пренос означене полисе на туженог.

Из налаза и мишљења вештака произилази да је код тужиоца као последица повреде настале 13.07.2002. године дошло до настанка обољења – посттрауматске епилепсије удружене са дефектом можданог ткива, што је довело до инвалидитета од 70%, те умањења животне активности од 70%.

Тужени је дописом од 21.12.2007. године обавестио тужиоца да садржај полисе коју има код овог друштва а која је пренета из Аустрије у августу 2007. године потпуно је иста у свим елементима са полисом коју је тужилац имао у "АА1".

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостeпени суд је применом члана 942. Закона о облигационим односима обавезао туженог да тужиоцу исплати динарску противвредност износа од 398 евра, који износ представља капитализовану ренту, са каматом коју Европска централна банка прописује за евро почев од 13.07.2002. године, као дана када је наступио осигурани случај, па до исплате.

  Првостeпени суд је одбио, као неоснован, износ преко досуђеног, а до траженог износа од 30.124,80 евра са каматом, с обзиром да је рента капитализована на износ од 398 евра, односно полису је тужени преузео након што је рента у полиси капитализована.

  Одлучујући о приговору застарелости потраживања, првостeпени суд је оценио да је исти неоснован, с обзиром да је тужба у овом поступку поднета 12.01.2004. године, у ком смислу нису протекли рокови застарелости прописани одредбом члана 380. Закона о облигационим односима.

Разлоге и правни закључак првостeпеног суда прихвата и овај суд, као другостепени.

Жалбени наводи тужиоца да тужилац своје потраживање заснива на полиси од 01.06.2002. године, а не на полиси од 02.10.2003. године, те да је првостeпени суд погрешно оценио да тужиоцу не припада износ преко досуђеног а до траженог износа су неосновани. Наиме, полисом број 10,817.653 од 27.08.2007. године извршен је пренос полисе број 11817653 на којој тужилац заснива тужбени захтев са "АА1" на "АА" а.д.о. Београд. Полисом број 10,971.653 од 21.12.2007. године извршена је исправка преноса полисе број 11,817.653 и укинуто важење полисе број 10,817.653. Међутим, правни статус полисе осигурања број 10,817.653, био је у тренутку преноса на туженог другачије од правног статуса те полисе које је постојала у тренутку када је иста закључена 2002. године, утолико што је ова полиса далеко пре преноса, још 01.06.2003. године већ била капитализована, јер тужилац није платио уговорене премије осигурања, што произилази из превода аустријске полисе осигурања која је важила у тренутку преноса. Дакле, у периоду док је полиса важила у Аустрији, дошло је до промене њеног правног статуса из регуларне полисе у капитализовану полису у складу са аустријским прописима, на шта овде тужени није могао на било који начин да утиче. Капитализација полисе осигурања подразумева да је престало да постоји осигуравајуће покриће и да осигуравач има обавезу само да по истеку уговореног периода исплати осигуранику капитализовану осигурану суму. У конкретном случају капитализована осигурана сума у пренетој полиси осигурања је износила 398 евра. Стога тужени, као осигуравач по полисама животног осигурања број 10,817.653 од 27.08.2007. године, односно полисе 10,917.653 од 21.12.2007. године, може бити обавезана да плати само оно што је у тим полисама наведено као обавеза осигуравача, а то је износ од 398 евра, а не износ који тужбом потражује тужилац.

Супротно жалбеним наводима туженог, у конкретном случају није дошло до субјективног преиначења тужбе, за који је потребан пристанак туженог, у смислу члана 201.став 2. ЗПП, а имајући у виду да је након подношења тужбе, дошло до преноса тачно одређених права и обавеза, са једног осигуравајућег друштва на друго осигуравајуће друштво, због чега се у конкретном случају не ради о субјективном преиначењу тужбе, за који је потребан пристанак туженог.

Такође, супротно жалбеним наводима туженог, правилно је првостeпени суд оценио да тужени, није сагласно одредби члана 231 ЗПП-а доказао да је тужиоцу већ исплатио досуђени износ од 398 евра.

  Правилно је првостeпени суд ценио истакнути приговор застарелости од стране туженог, из разлога које у свему прихвата и овај суд као другостепени.

Исто тако, правилно је првостeпени суд обавезао туженог да тужиоцу на износ главног дуга исплати камату по стопи коју Европска централна банка прописује за евро, иако је дана 25.12.2012. године ступио на снагу Закон о затезној камати имајући у виду да је постављеним тужбеним захтевом тражена камата по стопи Европске централне банке.

Осталим жалбеним наводима не доводи се у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања и донете одлуке о тужбеном захтеву, па ти жалбени наводи нису посебно ни образлагани.

На основу изложеног применом одредаба члана 390. ЗПП-а одлучено је као у ставу првом изреке.

Међутим, одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу трећем изреке пресуде није донета правилном применом одредаба члана 153, 154. и 163. ЗПП-а, па је решење о трошковима поступка преиначено на основу одредбе члана 401 став 1. тачка 3. ЗПП- и тужиоцу су, сразмерно успеху у спору, признати трошкови поступка, и то за састав тужбе и једног образложеног поднеска у износу од по 6.000,00 динара, за заступање на 12 одржаних рочишта по 7.500,00 динара, приступа на 13 неодржаних рочишта по 4.500,00 динара, таксе на тужбу у износу од 3.380,00 динара и таксе на пресуду у износу од 3.380,00 динара, а све према важећој Адвокатској тарифи и Таксеној тарифи Закона о судским таксама.

С обзиром да је тужилац незнатно успео у жалбеном поступку, а да тужени није успео у жалбеном поступку, одбијени су, као неоновани, захтеви парничних странака за наканаду трошкова другостепеног поступка.

Председник већа-судија
Весна Обрадовић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)