Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
27.02.2014.

Гж 270/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 270/14
Дана 27.02.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Митровић, председника већа, Милице Поповић Ђуричковић и Зорице Булајић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против тужене Републике Србије-Министарство одбране, коју заступа Дирекција за имовинско правне послове са седиштем у Београду, ул. Светозара Марковића бр.21, а по овлашћењима Републичког јавног правобраниоца број ЈП.398/08 од 26.06.2008. године, новелираног дана 18.05.2010. године и ЈП.186/12 од 12.03.2012. године, ради накнаде штете, вредност предмета спора 400.000,00 динара, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.15821/10 од 06.09.2010. године, а поводом одлуке Уставног суда Уж.бр.8961/2013 од 12.12.2013. године, у нејавној седници већа одржаној дана 27.02.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.15821/10 од 06.09.2010. године, у ставу првом и ставу трећем изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр.15821/10 од 06.09.2010.године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца, па је обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете, исплати и то: за умањење опште животне способности износ од 300.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 06.09.2010. године, па до исплате, све у року од 15 дана од дана пријема пресуде, а под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке делимично је одбијен део тужбеног захтева тужиоца за накнаду нематеријалне штете и то за претрпљени страх у износу од 100.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 06.09.2010. године, па до исплате. Ставом трећим изреке обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 82.350,00 динара у року од 15 дана од пријема пресуде, а под претњом принудног извршења.

Пресудом Апелациoног суда у Београду Гж.бр.15683/10 од 19.05.2011. године, преиначена је пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.15821/10 од 06.09.2010. године, у ставу првом изреке тако што је одбијен тужбени захев којим је тужилац АА тражио да се тужена Република Србија-Министарство одбране, обавеже да му на име накнаде нематеријалне штете за душевне болове због умањења животне активности исплати износ од 300.000,00 динара, све са законском затезном каматом од дана пресуђења 06.09.2010. године па до исплате, као неоснован. Ставом другим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Одлуком Уставног суда Уж.бр.8961/2013 од 12.12.2013. године, ставом првим изреке усвојена је уставна жалба АА и утврђено је да је пресудом Апелациoног суда у Београду Гж.бр.15683/10 од 19.05.2011. године, повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајамчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Ставом другим изреке поништена је пресуда Апелациoног суда у Београду Гж.бр.15683/10 од 19.05.2011. године и одређено да Апелациoни суд у Београду донесе нову одлуку о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.15821/10 од 06.09.2010. године.

Апелациoни суд је, поводом наведене одлуке Уставног суда, поново одлучио о жалби коју је против пресуде Првог основног суда у Београду П. бр. 15821/10 од 06.09.2010. године благовремено изјавила тужена, побијајући исту у ставу првом и ставу трећем изреке, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права.

Тужилац је поднео одговор на жалбу тужене.

Испитујући побијану пресуду у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку, Апелациoни суд је оценио да жалба тужене није основана.

У првостeпеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка, прописане одредбом члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а жалба не указује посебно на остале битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. и став 2. истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је учествовао у рату као припадник Војне поште _ која је била у саставу бивше ЈНА, и то као резервиста од 25.11.1991. године до 19.05.1992. године. Тужилац је поново био мобилисан од стране Војске Републике Српске 20.08.1992. године, те је као припадник ВП _, учествовао у рату до 15.03.1996. године. Због боравка на ратишту у периоду од 25.11.1991. године до 19.05.1992. године, тужилац је трпео страх чији су интензитет и дужина трајања ближе описани налазом вештака, а због претрпљеног страха код тужиоца је настало обољење депресије са израженим главобољама, повишеним крвним притиском, слабијим расположењем, поремећајем спавања, због чега се тужилац обратио лекару који му је дао лекове за смирење и антидепресиве. Међутим, симптоми болести су се и даље одржавали и стање се погоршало, па је коначно 2005. године установљена дијагноза и болест добила дефинитивни облик. Лечење код тужиоца није завршено. Укупно умањење животне активности код тужиоца износи укупно 35%, с тим да је због боравка на ратишту до 19.05.1992. године умањење животне активности 15%. Тужилац је тужбу у овој правној ствари поднео дана 03.09.2009. године.

Полазећи од овако правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања првостeпени суд је правилно закључио да је тужена, сходно одредби члана 173. и члана 174. Закона о облигационим односима у вези са чланом 218. став 2. Закона о служби у оружаним снагама, одговорна за штету коју је тужилац претрпео, па је дужна да му ову штету надокнади. Стога је, правилно примењујући одредбу члана 200. Закона о облигационим односима као и члана 224. Закона о парничном поступку, полазећи од чињенице да је тужиоцу животна активност умањена 15%, првостепени суд правилно закључио да је тужена дужна да тужиоцу исплати износ од 300.000,00 динара, на име накнаде штете по основу умањења животне способности, са каматом почев од дана пресуђења па до исплате. Такође, првостeпени суд је правилно оценио да тужиочево потраживање није застарело, с тим да се по оцени Апелациoног суда, разлози које је првостeпени суд дао приликом оцене приговора застарелости не могу прихватити као правилни.

Наиме, првостeпени суд јесте правилно указао да је тужиоцу проузрокована штета извршењем кривичног дела оружане побуне из члана 124. КЗЈ, за које је прописан рок застаревања кривичног гоњења од 15 година, па се и рок застарелости у конкретном случају цени сходно одредби члана 377. став 1. Закона о облигационим односима. Међутим, не може се прихватити став првостeпеног суда да је рок застарелости почео да тече од тренутка када је тужиочево стање добило коначан облик, односно 2005. године, с обзиром да за застарелост потраживања штете проузроковане кривичним делом није од утицаја моменат сазнања за коначан обим штете, јер је реч о року застарелости чијим протеком оштећени апсолутно губи право на потраживање накнаде штете. По оцени Апелациoног суда, тужиоцу је штета проузрокована у периоду од 25.11.1991. године до 19.05.1992. године, па је рок застарелости у конкретном случају почео да тече од 19.05.1992. године, а што би значило да би застарелост кривичног гоњења за кривично дело чијим извршењем је тужиоцу проузрокована штета наступила дана 19.05.2007. године. Међутим, из списа произлази да је тужилац 20.08.1992. године поново мобилисан од стране Војске Републике Српске, те је на ратишту био до 15.03.1996. године. Стога је у конкретном случају дошло до застоја застарелости у смислу члана 382. став 1. Закона о облигационим односима, који прописује да застаревање не тече за време мобилизације, у случају непосредне ратне опасности или рата у погледу потраживања лица на војној дужности. Имајући у виду поменуту одредбу, по оцени Апелациoног суда, у периоду од 20.08.1992. године до 15.03.1996. године тужилац је услед објективних околности био онемогућен да своје потраживање оствари пред судом. Од 19.05.1992. године до 20.08.1992. године протекло је три месеца и један дан, а рок застарелости наставио је да тече поново од 15.03.1996. године, па би застарелост потраживања проузроковане штете наступила дана 16.12.2010. године. Тужба у овој правној ствари је поднета 03.09.2009. године, пре протека рока застарелости од 15 година у коме застарева кривично гоњење за кривично дело чијим извршењем је тужиоцу проузрокована штета, због чега тужиочево потраживање накнаде штете није застарело. Због свега наведеног жалба тужене је морала бити одбијена, а побијана пресуда потврђена у ставу првом изреке.

Наводи жалбе тужене којима се указује да је тужиоцу престало право да захтева накнаду штете у смислу члана 360. став 1. Закона о облигационим односима су неосновани, из већ наведених разлога.

Такође, на правилност побијане пресуде не утичу наводи жалбе којима се указује да је износ досуђен тужиоцу на име накнаде штете по основу умањења животне активности превисоко одмерен. Првостепени суд је, имајући у виду сврху и циљ коме служи накнада нематеријалне штете, ценећи све релевантне критеријуме за одмеравање овог вида нематеријалне штете, правилно утврдио висину новчане накнаде која тужиоцу, и по оцени Апелациoног суда, може пружити одговарајућу сатисфакцију за штету коју је претрпео, а да са друге стране не води остварењу лукративних циљева.

Како се ни осталим наводима жалбе не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде то се исти посебно не образлажу.

Правилна је одлука о трошковима поступка садржана у ставу трећем изреке побијане пресуде јер је донета правилном применом одредби члана 149. и члана 150. Закона о парничном поступку, сходно висини износа са којим је тужилац у спору успео, па је побијана пресуда и у овом делу потврђена.

Из наведених разлога, у смислу одредбе члана 375. Закона о парничном поступку одлучено је као у изреци пресуде.

Све наведене одредбе Закона о парничном поступку („Сл. гласник Републике Србије, бр.125/04, 111/09), примењују се у смислу чл. 506. став 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник Републике Србије“, бр.72/11).

Председник већа-судија
Весна Митровић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)