Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.11.2011.

Гж 2710/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2710/11
24.11.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У  И М Е  Н А Р О Д А

  Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија: Споменке Зарић, председника већа, Милице Аксентијевић и Меланије Сантовац, чланова већа, у парници тужиље АА, као правног следбеника пок. ПП, чији је пуномоћник АБ, адвокат из Београда, против тужене Републике Србије-МО, коју заступа Дирекција за имовинскоправне послове-Одељење у Београду, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.3825/2011 од 24.02.2011.године, у седници већа одржаној 24.11.2011.године, донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.3825/2011 од 24.02.2011.године.


О б р а з л о ж е њ е

   Пресудом Првог основног суда у Београду П.3825/2011 од 24.02.2011.године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужиља тражила да се тужена обавеже да јој на име накнаде нематеријалне штете коју је претрпео њен отац сада пок. ПП, бивши из Београда, исплати износ од 250.000,00 динара на име физичких болова, износ од 300.000,00 динара на име душевних болова због умањења животне активности и износ од 95.000,00 динара на име душевних болова због наружености, све са законском затезном каматом почев од 31.05.2007.године, као дана подношења тужбе до исплате. Ставом другим изреке одређено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

  Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

  Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама законских овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку („Сл.гласник РС“ број 125/2004 и 111/2009) - ЗПП и нашао да жалба није основана.

  У поступку није било битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку на које другостепени суд пази по службеној дужности, а у жалби се не указује на друге повреде одредаба парничног поступка које су биле или могле бити од утицаја на правилност побијане одлуке.

  Према стању у списима, тужбу за накнаду нематеријалне штете поднео је правни претходник тужиље-њен отац ПП. О његовом захтеву за накнаду нематеријалне штете за страх је правноснажно одлучено у току ове парнице, потврђивањем претходне првостепене пресуде у овом делу, док је та пресуда у погледу накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења животне активности и за претрпљене физичке болове укинута и враћена првостепеном суду на поновно суђење. ПП је преминуо _. године. Утврђено је да је између ПП, као уступиоца и АА, као пријемника, 25.06.2009.године закључен, а 17.07.2009. године оверен уговор о цесији-писани споразум о уступању-преносу потраживања накнаде нематеријалне штете које уступилац има у овој парници према дужнику Републици Србији-МО.

  Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно је првостепени суд применио материјално право када је одбио као неоснован захтев тужиље да јој се накнади нематеријална штете коју је претрпео њен правни претходник.

  Апелациони суд је ценио наводе тужиље из жалбе, али налази да се њима не доводи у сумњу правилност побијане пресуде. У току поступка правноснажно је одлучено само о накнади правном претходнику тужиље нематеријалне штете на име претрпљеног страха. Према одредби члана 204. Закона о облигационим односима, на коју се правилно позвао првостепени суд, потраживање накнаде нематеријалне штете прелази на наследника само ако је признато правноснажном одлуком или писаним споразумом, а под истим условима, то потраживање може бити предмет уступања, пребијања и принудног извршења. Навод жалиоца да уговор о цесији закључен између сада пок. ПП и тужиље АА (која је његов правни следбеник у овој парници) управо представља „писмени споразум“ на који упућује одредба члана 204. Закона о облигационим односима, није основан. Да би писмени споразум могао да буде основ преношења потраживања накнаде нематеријалне штете, тај споразум мора да буде закључен између повериоца и дужника, а не између повериоца и трећег лица, као што је то овде случај. Иако није изричито наведено у одредби члана 204. Закона о облигационим односима, то јасно произлази из стилизације ове одредбе. Како према њој потраживање накнаде нематеријалне штете прелази на наследника или пријемника само ако је признато правноснажном одлуком или писменим споразумом, подразумева се да то признање може дати само дужник из тог облигационоправног односа. Како тужена Република Србија није са сада пок. ПП закључила писмени споразум којим би признала постојање и висину његовог евентуалног потраживања, те како о овом потраживању није ни одлучено правноснажном судском одлуком, то је правилан закључак првостепеног суда да нису испуњени услови прописани одредбом члана 204. Закона о облигационим односима за пренос потраживања накнаде нематеријалне штете на сада тужиљу у овој парници.

  Правилна је и одлука да тужиља сноси своје трошкове поступка, с обзиром да није успела у парници (члан 149. и 159. ЗПП).

  На основу одредбе члана 375. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Споменка Зарић, ср.

МШ

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)