Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
26.04.2018.

Гж 2819/2018

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2819/2018
26.04.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Гордане Комненић, председника већа, Милице Поповић Ђуричковић и Весне Мастиловић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против тужених ББ и ББ1, чији су заједнички пуномоћници адвокати АБ1 до АБ3, ради чинидбе, одлучујући о жалби тужених ББ и ББ1, изјављеној против пресуде Другог основног суда у Београду П.бр.67496/10 од 10.11.2017. године, у седници већа одржаној дана 26. априла 2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужених ББ и ББ1, обе из Београда, као неоснована и у односу на њих ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог основног суда у Београду П.бр.67496/10 од 10.11.2017. године, у ставу првом и трећем изреке.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Другог основног суда у Београду П.бр.67496/10 од 10.11.2017. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен, као основан, тужбени захтев тужиље, па су обавезани тужени да јој солидарно, на име дуга, исплате износ од 14.300 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, са каматом почев од 22.03.2010. године па до 24.12.2012. године по стопи коју одређује Европска централна банка, а од 25.12.2012. године па до исплате, у складу са Законом о затезном камати. Ставом другим изреке, одбијен је, као делимично неоснован, тужбени захтев тужиље у односу на камату, и то изнад досуђене у ставу првом изреке, односно за период од 12.08.2008. године па до 22.03.2010. године. Ставом трећим изреке, тужени су солидарно обавезани да исплате тужиљи, на име трошкова парничног поступка, износ од 234.450,00 динара.

Благовременом жалбом тужене ББ и ББ1 су ту пресуду побијале у ставовима првом и трећем изреке, из свих законских разлога.

Испитујући правилност првостепене пресуде у ожалбеном делу, у смислу одредбе члана 372. Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” бр.125/04 и 111/09), који се примењује у смислу одредбе члана 506. став 1. важећег Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” бр.72/11 са изменама и допунама), другостепени суд је нашао да су жалбе жалиља неосноване.

При одлучивању ожалбеним делом пресуде, првостепени суд није учинио битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачке 1,2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а жалбом жалиља неосновано се указује на битну повреду из одредбе члана 361. став 2. тачка 12. истог Закона. Изрека ожалбеног, усвајајућег дела првостепене пресуде је разумљива, не противречи сама себи или разлозима, а о битном чињеницама наведени су разлози који су јасни и непротивречни и о битним чињеницама не постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа, записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа и записника са изведеним доказима, што значи да првостепена пресуда, у ожалбеном делу, нема недостатке због којих се не би могла испитати.

Према утврђеном чињеничном стању, између парничних странака је закључен неоверени предуговор о купопродаји непокретности, дана 12.08.2008. године, који за предмет има купопродају стана у изградњи и гараже, за купопродајну цену од укупно 128.700,00 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Тужиља је, у својству купца, туженима, као продавцима, на дан закључења предуговора, исплатила, на име капаре, износ од 14.300 евра. До закључења уговора о купопродаји није дошло, јер је тужиља одустала од куповине непокретности, које су биле предмет неовереног предуговора.

Првостепени суд је, ожалбеним делом пресуде, делимично усвојио, као основан, тужбени захтев тужиље и тужене солидарно обавезао да јој, на име дуга, исплате износ од 14.300 евра у динарској противвредности, по средњем курсу Нардоне банке Србије на дан исплате, са каматом почев од 22.03.2010. године па до 24.12.2012. године, по стопи коју одређује Европска централна банка, а од 25.12.2012. године па до исплате, у складу са Законом о затезној камати, у смислу одредбе члана 210. Закона о облигационим односима, у вези одредбе члана 103. истог Закона и члана 4. Закона о промету непокретности (“Службени гласник РС” бр.42/98 и 111/2009), као и члана 45. Закона о облигационим односима. Пошто предметни предуговор о купопродаји непокретности није оверен од стране суда, следи да је исти ништав, а пошто је тужиља туженима, по том предуговору, исплатила износ од 14.300 евра, то је тај износ без правног основа у закону или правном послу прешао у имовину тужених, па су они дужни да га тужиљи исплате, како је закључио првостепени суд. Одлуку о камати, првостепени суд је донео на основу одредбе члана 277. Закона о облигационим односима, имајући у виду да је дана 25.12.2012. године, ступио на снагу Закон о затезној камати (“Службени гласник РС” бр.111/2012), којим је, у одредби члана 2. и 4. став 1., прописана камата коју плаћа дужник који задоцни за испуњењем новчане обавезе. Камату је тужиљи првостепени суд признао почев од 22.03.2010. године, у смислу одредбе члана 214. Закона о облигационим односима, будући да главни уговор није закључен због одустанка тужиље, односно њеног пуномоћника, а при томе кривица што предуговор није оверен код суда је на тужиљи, односно на њеном пуномоћнику, који у том тренутку није имао оверено пуномоћје, па по мишљењу првостепеног суда, тужиљи камата припада почев од дана када је поднела тужбу суду.

Такву одлуку првостепеног суда, као правилну и на закону засновану, прихвата и овај суд, као другостепени.

Наводима жалбе жалиља о томе да су се уговорне стране сагласиле, предметним предуговором, да се износ дат на име капаре има сматрати одустаницом, не доводи се у сумњу правилност првостепене пресуде, у ожалбеном делу. Ово због тога што је предметни предуговор закључен између парничних странака ништав правни посао, у смислу одредбе члана 45. став 2. Закона о облигационим односима, јер је прописана форма овере услов за пуноважност уговора о купопродаји непокретности, у смислу одредбе члана 4. Закона о промету непокретности. Одредбом члана 79. Закона о облигационим односима, прописано је да ако је у тренутку закључења уговора једна страна дала другој известан износ новца или извесну количину других замењивих ствари, као знак да је уговор закључен (капара), уговор се сматра закљученим када је капара дата, ако није што друго уговорено. У случају испуњења уговора, капара се мора вратити или урачунати у испуњење обавезе. Ако што друго није уговорено, страна која је дала капару не може одустати од уговора остављајући капару другој страни, нити то може учинити друга страна враћањем удвојене капаре. Према члану 80. став 2. истог Закона, ако је за неизвршење уговора одговорна странака која је примила капару, друга страна може, по свом избору, тражити извршење уговора ако је то још могуће илли тражити накнаду штете и враћање капаре или тражити враћање удвојене капаре. Према члану 4. став 1. Закона о промету непокретности (“Службени гласник РС” бр.42/98), уговори о промету непокретности закључују се у писменој форми, а потписи уговарача оверавају се од стране суда. У смислу одредбе става 2. истог члана Закона, уговори који нису закључени на начин из става 1. тог члана, не производе правно дејство. Сходно ставу 3. истог Закона, суд може да призна правно дејство уговора о промету непокретности из става 2. тог члана, који је закључен у писаном облику, на коме потписи уговарача нису оверени од стране суда, под условом да је уговор испуњен у целини или у претежном делу, да није повређено право прече куповине и да није повређен принудни пропис. У конкретном случају, није поштована форма уговора о купопродаји непокретности, јер потписи уговарача нису оверени од стране суда, нити је уговор испуњен у целини односно претежном делу. Из наведеног, произлази да уговор о купопродаји није настао, јер је у питању конститутивна форма уговора. Пошто уговор није настао, онда се извршена исплата не може сматрати капаром, јер је капара акцесорна и не постоји без уговора. Отуда се извршена исплата једино може узети као исплата будућег аванса, а како до закључења уговора није дошло, основ за исплату се није остварио, па су тужени дужни да примљени износ врате тужиљи, у смислу одредбе члана 210. став 1. Закона о облигационим односима, у динарској противвредности, у смислу одредбе члана 395. истог Закона. С тим у вези, неосновани су наводи жалбе жалиља, да је првостепени суд претходно морао да разјасни да ли износ од 14.300 евра представља капару или одустаницу, јер је, супротно наводима њихове жалбе, првостепени суд утврдио битну чињеницу, а то је чињеница да парничне странке нису закључиле уговор који би представљао основ за исплату износа од 14.300 евра, који износ је тужиља туженима исплатила дана 12.08.2008. године. То значи да су жалиље дужне да солидарно са туженим ББ2, тужиљи тај износ исплате, са каматом од дана подношења тужбе, јер га држе без правног основа, сходно одредби члана 210. став 1. у вези члана 214. Закона о облигационим односима.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је донета у смислу одредбе члана 149. и 150. Закона о парничном поступку, имајући у виду исход поступка.

Из изложених разлога, жалба жалиља је одбијена, као неоснована, а првостепена пресуда, у ожалбеном делу у односу на њих је потврђена, као правилна и на закону заснована, и то како у делу одлуке о главном потраживању и камати на исто, тако и у делу одлуке о трошковима, па је одлука као у изреци ове пресуда, донета у смислу одредбе члана 375. и 387. тачка 2. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија
Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)