Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
2.11.2011.

Гж 2972/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2972/11
Дана 02.11.2011.
Б Е О Г Р А Д

 

  Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Драгане Маринковић и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради утврђења и чинидбе, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Шапцу П 5023/10 од 24.01.2011. године, у седници одржаној 02.11.2011. године, донео је

 



Р Е Ш Е Њ Е

  УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Шапцу П 5023/10 од 24.01.2011. године и предмет се ВРАЋА истом суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Основног суда у Шапцу П 5023/10 од 24.01.2011. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди право тужиоца као јемца, по уговору о јемству бр. ГА ИБЦ – 70-167650 од 31.07.2007. године, на претходно обезбеђење од туженог као дужника по уговору о кредиту бр. ИБЦ – 70-167650 од 31.07.2007. године, због неиспуњења доспелих уговорних обавеза туженог и насталог дуга у износу од 7.763,61 евро, те да се обавеже тужени да у вредности назначеног дуга и будућих трошкова пружи обезбеђење тужиоцу и дозволи у корист тужиоца упис пребележбе права на непокретности туженог, као и попис покретних ствари туженог, таксативно наведених и описаних у овом ставу изреке, као и да тужени накнади тужиоцу трошкове поступка. Другим ставом изреке, одбијен је као неоснован предлог тужиоца којим је тражио да суд донесе привремену меру ради остварења обезбеђења тужиоца као јемца према туженом, као и дужнику, забраном отуђења и оптерећења непокретности и покретних ствари туженог таксативно наведених и описаних у овом ставу изреке, а до правноснажног окончања поступка. Трећим ставом изреке обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 31.875,00 динара.

   Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

  Испитујући побијану пресуду, у смислу члана 372. ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да је жалба основана.

   У поступку пред првостепеним судом је утврђено је да је тужилац закључио уговор о јемству са "ВВ" банком 31.07.2007. године којим је јемчио да ће износ кредита од 10.100 евра са припадајућом каматом и споредним потраживањем по уговору о кредиту који је закључио тужени са поменутом банком 31.07.2007. године, вратити банци уколико дужник закасни са плаћањем рата и то јемчи целокупном својим имовином, да је "ВВ" банка 12.07.2007. године послала тужиоцу опомену за плаћање пред утужење, позивајући тужиоца да одмах а најкасније за 3 дана изврши уплату доспеле рате кредита у износу од 1.791,72 евра, јер дужник, овде тужени, није испуњавао обавезу према банци у погледу исплате доспелих рата кредита, да је дана 02.09.2010. године банка тужиоцу доставила обавештење о раскиду уговора о кредиту бр. ИБЦ -70- 167650 који је закључила са туженим, са даном 01.09.2010. године, те да дуг са каматом износи 7.763,61 евро који је тужилац дужан измирити у року од 8 дана од дана пријема обавештења. "ВВ" банка АД Београд као извршни поверилац, покренула је извршни поступак подношењем предлога за извршење на основу веродостојне исправе против извршних дужника ББ и АА, овде парничних странака а на основу уговора о кредиту и уговора о јемству бр. ИБЦ -70 – 167650 закљученим дана 31.07.2007. године са извршним дужницима, а за износ од 7.763,61 евро. Поред наведених чињеница, првостепени суд је оценом исказа парничних странака утврдио да је тужени испуњавао своје обавезе по кредиту све до фебруара 2010. године од када није платио ниједну рату, јер се налази у тешкој финансијској ситуацији, а у погледу имовине ништа није отуђио, изузев што је продао 10 јунади и трактор.

  Полазећи од напред утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиоца као у ставу првом изреке побијане пресуде, оцењујући да у конкретном случају нису испуњени услови за одређивање претходне мере у смислу члана 282. Закона о извршном поступку. Одбијен је и предлог за одређивање привремене мере, с обзиром да је тужбени захтев тужиоца неоснован, уз оцену да привремена мера није допуштена ако се обезбеђење може остварити другим средствима обезбеђења којим се може постићи иста сврха, а тужбеним захтевом се у конкретном случају тражи обезбеђење потраживања претходном мером.

  Оцењујући наводе жалбе Апелациони суд налази да се основано жалбом тужиоца указује да се наведени закључак првостепеног суда заснива на погрешној примени материјалног права због чега у досадашњем поступку нису утврђене све релевантне чињенице за одлуку у овој парници.

  Наиме, у конкретном случају се ради о имовинскоправном спору у којем се као меродаван пропис за заштиту и остварење права тужиоца примењује члан 1015. Закона о облигационим односима, а не о одређивању претходне мере у смислу одредби Закона о извршном поступку, на које се позвао првостепени суд. Чланом 1015. Закона о облигационим односима је утврђено право јемца на претходно обезбеђење, тако што је прописано да и пре него што намири повериоца, јемац који се обавезао са знањем или одобрењем дужника има право захтевати од дужника да му пружи потребно обезбеђење за његове евентуалне захтеве у следећим случајевима: ако дужник није испунио своју обавезу о њеној доспелости, ако је поверилац затражио судским путем наплату од јемца и ако се дужниково имовинско стање знатно погоршало после закључења уговора о јемству. Тужилац свој захтев у овој парници заснива управо на овим одредбама закона, независно од права да захтева одређивање претходне мере по правилима извршног поступка, односно на основу члана 282. Закона о извршном поступку. Сагласно наведеном, а имајући у виду чињенице које је у досадашњем поступку утврдио првостепени суд,, овај суд налази да тужилац има право да захтева од туженог, као дужника да му пружи потребно обезбеђење на начин како је то предложено постављеним тужбеним захтевом, јер су за то испуњени услови из цитиране законске одредбе, односно свакако је настао један од случајева у којима тужилац, као јемац има право на претходно обезбеђење у смислу ове одредбе.

  Како због погрешне примене материјалног права, првостепени суд није оценио остале доказе које је у поступку извео, налазећи да исти нису од значаја за одлуку у овој парници, и на тај начин није утврдио да ли су непокретности и покретне ствари обухваћене тужбеним захтевом тужиоца у власништву туженог, наведена пресуда се морала укинути, како у погледу одлуке о тужбеном захтеву, тако и у односу на привремену меру, која супротно становишту првостепеног суда, представља средство обезбеђења тужиоца до правноснажног окончања спора. Укинута је и одлука о трошковима поступка јер иста зависи од одлуке о главној ствари.

   У поновном поступку, првостепени суд ће у складу да датим примедбама, правилно примењујући одредбе материјалног права на које је овим решењем указано, утврдити да ли је тужилац власник непокретности и покретних ствари на којима се тражи обезбеђивање обезбеђења на начин како је то предложио тужилац, а затим одлучити о захтевима тужиоца у овој парници.

   На основу члана члана 377. став 2. ЗПП-а одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)