Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.02.2014.

Гж 3047/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3047/12
20.02.2014. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Невенке Ромчевић и Марине Јакић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступају АБ и АБ1, адвокати, против тужене Републике Србије, Министарство одбране, коју заступа Дирекција за имовинскоправне послове из Београда, ул. Светозара Марковића бр. 21, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 57401/10 од 23.02.2012. године, у седници већа одржаној 20.02.2014. године донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 57401/10 од 23.02.2012. године у ставу првом изреке и предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 57401/10 од 23.02.2012. године одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужена да тужиоцу на име накнаде материјалне штете за изгубљену зараду за период од 01.02.1992. године до 01.08.1998. године исплати 2.626.690,00 динара са законском затезном каматом од 01.10.2011. године до исплате. Ставом другим изреке одбијен је захтев тужене за накнаду трошкова парничног поступка. 

Против наведене пресуде у ставу првом изреке жалбу је благовремено изјавио тужилац због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Апелациони суд је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП  („Сл.гласник РС“ 125/04, 111/09, 53/13) који се у овом случају примењује на основу чл. 506 ст. 1 ЗПП (Сл.гласник РС“ 72/11, 49/13 и 74/13) и налази да је жалба основана.

Према стању у списима тужилац је као активно војно лице на служби у ВП _ у саставу ЈНА рањен 10.12.1991. године у току борбених дејстава на територији Републике Хрватске којом приликом је задобио тешке телесне повреде. Као последица повређивања код тужиоца је настао потпуни губитак радне способности. Тужиоцу је признат статус ратног војног инвалида I групе са 100% трајног инвалидитета, по ком основу остварује инвалидска примања. Пресудом Другог општинског суда у Београду П 3379/99 од 10.06.2002. године обавезана је тужена да тужиоцу исплати накнаду нематеријалне штете насталу повређивањем тужиоца 10.12.1991. године. Тужилац је пре одласка на ратиште био запослен у фабрици „ББ“ као КВ-радник металске струке – металоглодач. Од 01.08.1998. године тужилац прима накнаду због незапослености. Према налазу вештака изгубљена зарада тужиоца за период од 01.02.1992. до 01.08.1998. године, обрачуната са законском затезном каматом на сваки појединачни доспели износ на дан 01.10.2011. године износи 2.626.690,00 динара. Тужилац се 02.07.2008. године обратио туженој захтевом за обештећење у вансудском поступку. Тужба за накнаду штете у овој парници је поднета 24.07.2006. године.

Налазећи да је приговор застарелости тужене основан, оценом да је протекао рок од 5 година рачунајући од доспелости најстаријег неисплаћеног потраживања, па је и право тужиоца на ренту застарело због чега је тужилац изгубио право на судску заштиту,  првостепени суд је применом чл. 373 ЗОО одлучио одбијањем тужбеног захтева.

Међутим, оваква одлука се по оцени Апелациoног суда не може прихватити као правилна јер је због погрешне примене материјалног права чињенично стање у овој правној ствари остало непотпуно утврђено.

Основано жалба указује да је оцену приговора застарелости потраживања суд погрешно извршио применом чл. 373 ЗОО, јер се у конкретном случају не ради о повременом потраживању из чл. 372 истог закона, већ о накнади материјалне штете коју тужилац трпи услед трајне и потпуне неспособности за рад, а застарелост потраживања накнаде штете регулисана је одредбама чл. 376 и чл. 377 ЗОО.

Да би потраживање имало карактер повременог потребно је не само да потраживање доспева годишње или у краћим временски размацима, већ и да је висина потраживања унапред позната а не да се повремено обрачунава, као спорно потраживање, које се повремено обрачунава у зависности од кретања зараде, тако да тужиочево потраживање није повремено потраживање и није застарело ни по чл. 372 ст. 1 ни по чл. 373 ЗОО, како је то погрешно оценио првостепени суд . 

Застарелост захтева за накнаду штете цени се према чл. 376 и 377 ЗОО без обзира на то да ли се накнада захтева за већ насталу штету или за штету за коју је по редовном току ствари извесно да ће сукцесивно настајати у будућности, као и без обзира на то да ли се накнада будуће штете захтева у облику ренте или у једнократном износу.


Према одредбама чл. 376 ст. 1 и 2 ЗОО потраживање накнаде проузроковане штете застарева за 3 године од када је оштећени сазнао за штету и за лице које је штету учинило. У сваком случају, ово потраживање застарева за 5 година од када је штета настала. Када је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застаревања, захтев за накнаду штете у смислу чл. 377 ст. 1 ЗОО према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења.

Из утврђених чињеница произилази да је због последица рањавања 10.121991. године дошло до трајне неспособности тужиоца за послове које је обављао пре рањавања, па је првостепени суд због погрешне примене материјалног права пропустио да утврди да ли је тужилац претрпео штету извршењем кривичног дела оружане побуне из чл. 124 КЗЈ и да застарелост потраживања накнаде материјалне штете оцени према одредбама чл. 377 ЗОО. Суд је пропустио и да оцени да је основ одговорности тужене утврђен у парници по тужби тужиоца из истог штетног догађаја, у којој је тужена обавезана да тужиоцу накнади нематеријалну штету (П 3379/99). Потраживање тужиоца односи се на накнаду материјалне штете због изгубљене зараде радника металске струке коју је изгубио због неспособности за рад услед рањавања за период од 01.02.1992. године док није остварио право на накнаду због незапослености по прописима о правима бораца и ратних војних инвалида 01.08.1998. године.

Штета коју је тужилац претрпео рањавањем 10.12.1991. године последица је кривичног дела оружане побуне тада важећег чл. 124 КЗЈ. Потраживање тако проузроковане штете по чл. 377 ст. 1 ЗОО застарева у року од 15 година предвиђеном за застарелост кривичног гоњења за наведено дело, па су последице наведеног кривичног дела у односу на тужиоца наступиле моментом повређивања и од тада је почео да тече рече рок из чл. 377. Тужба у овој парници поднета 24.07.2006. године, пре истека рока од 15 година из чл. 377 ЗОО.

Поред тога, накнада штете у виду новчане ренте се може досудити само за штету која постоји у моменту доношења судске одлуке па за убудуће, док накнада штете за време од доношења пресуде (или одређени период пре доношења пресуде, као у овом случају) нема облик ренте, већ једнократног износа – јединствене новчане суме јер се за то протекло време зна укупни обим штете. Стога је доношењем побијане пресуде нижестепени суд пропустио да направи разлику између накнаде материјалне штете настале до пресуђења, односно у конкретном случају тражене накнаде до дана од када тужилац прима накнаду по основу незапослености (01.08.1998. године) која се до тада не може  сматрати рентом, како то погрешно чини првостепени суд, већ доспелом накнадом материјалне штете у смислу чл. 195 ст. 2 ЗОО. Тужилац захтева материјалну штету насталу губитком зараде у утуженом периоду.

Због погрешне оцене приговора застарелости, околности од којих зависи висина материјалне штете нису потпуно и правилно утврђене.

Из налаза и мишљења вештака суд је утврдио да је висина изгубљене зараде за период од 01.02.1992. до 01.08.1998. године са обрачунатом законском затезном каматом 2.626.690,33 динара. Тужбеним  захтевом је на овај износ поново тражена законска затезна камата од 01.10.2011. године. Затезна камата до исплате главнице не може да се обрачунава у номиналним износима за одређени временски период и да се на тако обрачунати износ захтева камата од обрачуна до исплате, већ од доспелости сваког месечног износа до исплате. Такво поступање би значило досуђење камате на камату, што је супротно одредби из чл. 279 ст. 1 ЗОО. У налазу вештака није наведено колики износ представља камата нити којом методом је обрачуната камата.

Имајући у виду наведено применом чл. 377 ст. 2 ЗПП побијана одлука је морала бити укинута.

У поновном поступку првостепени суд ће отклонити указане неправилности тако што ће ради правилне примене материјалног права поново оценити приговор застарелости потраживања. Уколико оцени да тужиочево потраживање није застарело суд ће потпуно и правилно утврдити чињенично стање и висину потраживања тужиоца, а након тога поново одлучити о тужбеном захтеву.   

Из наведених разлога применом чл. 377 ЗПП одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)