Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.10.2010.

Гж 3079/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3079/10
21.10.2010. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Невенке Ромчевић и Марине Јакић, чланова већа, у парници тужиоца АА, против туженог ББ, ради утврђења ништавости уговора о доживотном издржавању, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Другог општинског суда у Београду П 7765/06 од 16.06.2008. године, у седници већа одржаној дана 21.10.2010. године, донео је


П Р Е С У Д У

  Одбија се као неоснована жалба тужиоца и потврђује пресуда Другог општинског суда у Београду П 7765/06 од 16.06.2008. године.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Другог општинског суда у Београду П 7765/06 од 16.06.2008. године ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев којим је тужилац захтевао да се утврди да је одредба чл. 2 Уговора о доживотном издржавању 3 Р 35/94 оверен пред Општинским судом у Сопоту дана 29.08.1994. године, а којим ПП оставља туженом ББ после своје смрти „помоћну зграду са једним одељењем, тремом и шталом“ ништава и да не производи правно дејство, што је тужени дужан признати и трпети. Ставом другим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

  Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац из свих законских разлога.

  Апелациони суд је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП и налази да жалба није основана.

  У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које Апелациони суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 12 истог закона на коју се жалбом неосновано указује. Побијана одлука је јасна, потпуна и непротивречна. Садржи разлоге о свим одлучним чињеницама.

  Правилном оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је између туженог, као даваоца издржавања и ПП (оца парничних странака), као примаоца издржавања, закључен уговор о доживотном издржавању оверен пред Општинским судом у Сопоту 29.08.1994. године под 3 Р 35/94. Чланом 2 наведеног уговора давалац издржавања се обавезао да у накнаду за раније и будуће издржавање после своје смрти даваоцу издржавања остави све покретне и непокретне ствари поред осталог и помоћну зграду са једним одељењем, тремом и шталом. Уговором о поклону закљученим између ПП, оца тужиоца, као поклонодавца и ВВ, брата странака, као поклонопримца 14.10.1986. године отац поклања сину ВВ ½ сувласничког дела на кат. парцели аа и својину на кући, а једну економску зграду оставља у наслеђу сину ББ после своје смрти. Уговором о купопродаји закљученим дана 22.05.1996. године ВВ продаје АА кућни плац и кућу на кат. парцели аа1. Чланом 3 овог уговора одређено је да је предмет продаје и једна зидана помоћна зграда која служи за смештај стоке и пољопривредних производа, која је у спору између продавца и ББ стим да се ова непокретност преда купцу уколико се спор оконча у корист продавца. Према налазу вештака од 2004. године утврђено је да се на кат. парцели аа2, чији је власник тужилац АА, налази кућа и помоћни објекат који се састоји од једне просторије, трема и коша, што је све под једним кровом. Из тог објекта до улице са десне стране наслоњен је и пољски wc и иза тога шупа. Улаз у просторију и кош је из трема, а у шупу и пољски wc из дворишта кат.парцеле аа1. На трему постоје два улаза, један из дворишта који користи тужилац и други са супротне стране, који користи тужени. Осим наведених на кат.парцели аа1 нема других помоћних објеката.

  На потпуно и правилно утврђено чињенично стање, правилно је првостепени суд применио материјално право и то одредбе чл. 103 став 1 Закона о облигационим односима одбијањем тужбеног захтева.

  Чланом 103 ЗОО прописано је да је уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго.

  Правилно првостепени суд закључује да чл. 2 оспореног уговора о доживотном издржавању није ништаван у смислу цитиране законске одредбе. Споредна ствар дели судбину главне ствари и то правило важи само ако ствари припадају истом лицу. Вољом странака споредна ствар може постати самостална и бити предмет самосталног правног односа. У конкретном случају у моменту прибављања главне ствари од стране тужиоца (по основу купопродајног уговора из 1996. године) споредна ствар (помоћна зграда са једним одељењем, тремом и шталом у коју непокретност тужени има улаз са своје парцеле) је већ била у власништву другог лица (овде туженог по основу закљученог уговора о доживотном издржавању са оцем из 1994. године), што међу странкама није спорно и што сам тужилац наводи у тужби. Дакле, закључењем уговора о доживотном издржавању, чија ваљаност није оспорена, потврђена је раније исказана воља претходног власника ПП, оца странака из уговора о поклону учињеног сину ВВ 1986. године, да предмет поклона не обухвата економску зграду јер исту оставља сину ББ после своје смрти. То потврђује и одредба чл. 3 уговора о купопродаји којим продавац ВВ, 2 године након закључења уговора о доживотном издржавању, продаје тужиоцу непокретност, парцелу и кућу, а спорну економску зграду условно наводећи да је у спору са братом ББ.

  Суд је ценио чињеницу да спорна непокретност „помоћна зграда са једним одељењем, тремом и шталом“ уговором о доживотном издржавању није означена ближим земљишно-књижним ознакама (катастарска парцела, ЗКУЛ), али налази да наведено није од значаја, јер идентификација ове непокретности произилази из уговора о поклону од 14.10.1986. године и уговора о купопродаји од 31.05.1996. године овереног пред судом.

  Неосновано се жалбом поново истиче да је приликом располагања помоћним објектима уговором о доживотном издржавању отац парничних странака мислио на сасвим друге објекте, а не на оне наведене у члану 2 уговора, јер наведено не произилази из изведених доказа. О евентуалном постојању мана воље могло се расправљати само у поступку за поништај предметног уговора, а не и у поступку за утврђење ништавости, а разлоге које је за наведену одлуку навео првостепени суд као правилне у целости прихвата и Апелациони суд.

  Одлука о трошковима поступка донета је правилном применом чл. 149 и 150 ЗПП.

  Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде на основу одредбе чл. 375 ЗПП.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)