Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.10.2018.

Гж 3118/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3118/17
25.10.2018.године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Марије Терзић, председника већа, Невенке Ромчевић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа адвокат АБ, против туженог ББ, кога заступа пуномоћник АБ1, ради побијања дужникових правних радњи, одлучујући о жалби тужиље, изјављеној против пресуде Основног суда у Убу П.бр.549/16 од 01.02.2017.године, у седници већа одржаној дана 25.10.2018.године, донео је


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Убу П.бр.549/16 од 01.02.2017. године, а жалба тужиље ОДБИЈА као неоснована.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Убу П.бр.549/16 од 01.02.2017.године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се утврди да је уговор о поклону непокретности, који је закључен и оверен пред Основним судом у Ваљеву под Ов3 бр.1111/201 од 23.12.2011 године, између СС као поклонодавца и туженог ББ као поклонопримца, без правног дејства до висине тужиљиног потраживања из правноснажне пресуде Другог основног суда у Београду, Судске јединице у Обреновцу, III-10 П.бр.240/2013 од 05.12.2013. године, а на име накнаде за коришћење сувласничких ствари у износу од 2.686.734,67 динара, са законском затезном каматом од доспелости сваког месечног износа па до исплате, на износе појединачнo опредељенe за сваки месец, ближе одређене у ставу првом изреке пресуде. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужени да призна и трпи да тужиља своје новчано потраживање утврђено према СС, из правноснажне пресуде Другог основног суда у Београду-Судска јединица Обреновац III-10 П бр.240/2013 од 05.12.2013.године, а на име накнаде за коришћење сувласничких ствари и то: непокретности-пекаре у аа и пећи на нафту и векнерице, за период од 03.12.1999.године до 31.07.2013.године, у износу од 2.686.734,67 динара, са законском затезном каматом од доспелости сваког месечног износа па до коначне исплате, намири продајом породичне стамбене зграде аа1 и куће аа2. Ставом трећим изреке, обавезана је тужиља да туженом на име накнаде трошкова парничног поступка плати износ од 206.584,60 динара са законском затезном каматом почев од правноснажности пресуде, па до исплате.

Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 386 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” бр.72/11, 49/13-УС, 74/13-УС и 55/14), апелациони суд је нашао да жалба није основана.

У првостeпенoм поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку, на које повреде другостепени суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању између СС као поклонодавца и његовог сина, овде туженог, ББ, као поклонопримца, закључен је уговор о поклону непокретности, судски оверен дана 23.12.2011.године. Тим уговором туженом су поклоњене нородична стамбена зграда аа1 , те кућа аа2. Правноснажном пресудом Другог основног суда у Београду-Судска јединица у Обреновцу П.бр.240/13 од 05.12.2013.године, обавезан је тужени у том предмету СС да тужиљи АА на име накнаде за коришћење сувласничких ствари и то непокретности - _ у аа, пећи на нафту и векнерице исплати износ од 2.686.734,67 динара, са законском затезном каматом од доспелости сваког месечног износа па до исплате. Пре подношења тужбе у овом парничном поступку тужиља није покушала да оствари наплату свог потраживања из наведене пресуде према свом дужнику СС.

Полазећи од правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, правилно оценивши неоснованим приговор недостатка пасивне легитимације на страни туженог, правилно је првостепени суд закључио да нема места примени одредбе чл.280 Закона о облигационим односима с обзиром да тужиља пре подношења тужбе у овом спору није покушала да оствари наплату свог доспелог потраживања према дужнику СС, нити је доказала да постоји стварна немогућност намирења потраживања у односу на дужника, због чега је одлучио као у ставу првом и другом изреке побијане одлуке.

Наиме, иако је током поступка утврђено да тужиља у односу на непарничара СС има доспело потраживање, те да је он закључио уговор о поклону са сином-туженим, којим уговором је бестеретно раполагао својом непокретном имовином у корист туженог, да би тужиљи припадало право на правну заштиту коју тужбом тражи, било је потребно доказати и да СС, као дужник, нема довољно средстава за намирење тужиљиног потраживања, а што је кумулативни услов прописан чланом 280 ЗОО. Међутим, тужиља, на којој је био терет доказивања ове чињенице на ту околност није пружила нити предложила доказе, како правилно закључује и првостепни суд. Стога, како је неоснован захтев тужиље за утврђење да је без правног дејства уговор о поклону закључен у корист туженог према њој, то је неоснован и други-кондемнаторни тужбени захтев којим је тражено обавезивање туженог на чињење ради намирења тужиљиног потраживања.

Неосновано се тужиља у жалби позива на изјаву дужника СС дату пред Основним судом у Убу у предмету Ив.бр.380/15 од 03.07.2015.године и одбијање њеног доказног предлога од стране првостепеног суда де се изврши увид у тај предмет. Наиме, реч је о новом доказу који је тужиља приложила односно предложила први пут тек у поновном поступку, по укидању првобитно донете пресуде, при чему није учинила вероватним да без своје кривице тај доказ није могла благовремено да изнесе.Осим тога, наведена изјава датира од времена након подношења тужбе у овом предмету, тако да иста не указује на правну ситуацију из времена подношења тужбе, који тренутак је једино релевантан.

Приликом доношења другостeпене одлуке, апелaциони суд је ценио и остале жалбене наводе тужиље, али је нашао да се истима не доводи у сумњу законитост и правилност одлуке, те да су исти ирелевантни за другачију одлуку суда, с обзиром на напред изнето правно становиште.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка, имајући у виду да је иста донета правилном применом одредаба члана 150, 153 и 154 Закона о парничном поступку.

Из изнетих разлога, применом одредбе члана 390 и 401 тачка 2 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” бр.72/11, 49/13-УС, 74/13-УС и 55/14), одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Марија Терзић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)