Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
2.11.2011.

Гж 3152/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3152/11
02.11.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Драгане Маринковић и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ББ, чији је пуномоћник БАБА, адвокат, ради неоснованог обогаћења, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Основног суда у Шапцу П 438/10 од 09.12.2010. године, у седници одржаној дана 02.11.2011. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Шапцу П 438/10 од 09.12.2010. године и предмет ВРАЋА Основном суду у Шапцу на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Шапцу П 438/10 од 09.12.2010. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев којим је тужиља тражила да се тужена обавеже да јој на име неоснованог обогаћења, по основу нужних улагања у заједнички стан у Шапцу у улици __ бр. _, исплати износ од 3.800 евра у динарској противвредности на дан исплате, према курсу по коме пословне банке у месту испуњења откупљују наведену валуту, као и захтев тужиље за накнаду трошкова поступка. Ставом другим изреке тужиља је обавезана да туженој на име накнаде трошкова поступка исплати износ од 44.670,00 динара.

Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 372. Закона о парничном поступку, Апелациони суд је нашао да је жалба тужиље основана.

У поступку пред првостепеним судом је утврђено да су парничне странке сувласници са једнаким уделима на стану у _, у ул. Церска бр. _, површине _м2, кога су наследиле од свог покојног оца ПП, на основу решења Општинског суда у Шапцу О 995/05 од 08.11.2005. године. У овај стан се дана 01.08.2006. године уселила тужиља са својом породицом и од тада га користи искључиво за своје становање, а тужену је онемогућила да приступи стану, због чега је пресудом Општинског суда у Шапцу П 738/08 од 24.04.2009. године обавезана да туженој, као другом сувласнику, исплати на име накнаде штете због некоришћење половине предметног стана износ од 2.145 евра у динарској противвредности са припадајућом каматом. По усељењу у стан, тужиља је стан адаптирала, пошто је сматрала да је у лошем стању, и то предузимајући радове у кухињи, купатилу и постављању ПВЦ столарије. Све трошкове адаптације сносила је искључиво тужиља. Тужена се противила извођењу радова и није могла да их види, пошто јој тужиља није дала да уђе у стан. У току је поступак деобе предметне непокретности који се води пред Основним судом у Шапцу под И2 276/10 у коме је утврђено да није могућа физичка деоба сувласничке имовине, па је одређена деоба цивилним путем, тј. продајом сувласничке имовине и поделом постигнуте купопродајне цене између странака. У овом поступку, оценом налаза и мишљења вештака грађевинске струке, утврђено је да је тужиља изведеним радовима увећала вредност предметног стана за 7.600,00 евра.

Полазећи од утврђених чињеница, првостепени суд је закључио да тужиља нема право да од тужене захтева накнаду трошкова на име извршене адаптације, јер је тужиља предузимајући радове поступала по основу неправог пословодства без налога, у смислу члана 227. Закона о облигационим односима, будући да је првостепени суд оценио да се руководила намером да овај стан задржи за сопствено становање. Како се тужена изричито противила извођењу радова, првостепени суд је закључио на основу члана 226. Закона о облигационим односима да тужиљи не припадају права пословође без налога, јер је наведене радове предузела и поред забране њиховог предузимања од стране тужене.

Апелациони суд налази да се наведено становиште првостепеног суда за сада не може прихватити, јер због погрешне примене материјалног права нису утврђене све битне чињенице за одлуку у овој парници.

Наиме, погрешно је првостепени суд закључио да је тужиља, предузимајући радове на адаптацији предметног стана, поступала као пословођа без налога, у смислу члана 220. Закона о облигационим односима, јер је предметни стан у сусвојини парничних странака, а услов за примену овог института је вршење туђих послова, што овде није био случај. Како су парничне странке сувласници предметног стана, према члану 15. став 6. Закона о основама својинскоправних односа они заједно сносе трошкове коришћења, управљања и одржавања ствари, сразмерно величини својих делова, те тако и тужиља у складу са цитираном законском одредбом има право да од тужене захтева накнаду дела трошкова по овом основу, посебно оних који су били нужни и корисни за оба сувласника, а не спадају у веће поправке чије предузимање није било неопходно, да би за њих била потребна сагласност свих сувласника, према ставу 4. поменуте законске одредбе.

У поновном поступку, првостепени суд ће утврдити све чињенице и околности о томе које је трошкове тужиља сносила ради адаптације стана, те ће брижљивом оценом изведених доказа оценити да ли тужиља има право и у којој мери да од тужене, као другог сувласника, захтева накнаду тих трошкова сразмерно њеном сувласничком уделу, водећи рачуна о чињеницама које према одредбама члана 38. и 39. Закона о основама својинскоправних односа утичу на обим накнаде трошкова, а које се односе на савесност тужиље, те природу трошкова које је сносила (да ли су нужни, корисни или луксузни).

Укинута је и одлука о трошковима поступка , јер иста зависи од одлуке о главној ствари.

На основу члана 377. став 2. Закона о парничном поступку одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија
Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)