Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.02.2012.

Гж 3215/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3215/11
Дана 09.02.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА


  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Тамаре Узелац Ђуровић, председника већа, Добриле Страјина и Сање Лекић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступају АБ и АБ1, адвокати, против тужене Републике Србије – Министарство одбране, коју заступа Дирекција за имовинско правне послове из Београда, Ул. Светозара Марковића бр. 21, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду 53 П.бр. 91228/10 од 15.03.2011.године, у седници већа одржаној дана 09.02.2012. године, донео је


П Р Е С У Д У


І ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 53 П.бр. 91228/10 од 15.03.2011.године у ставу првом изреке тако што се ОДБИЈА као неоснован захтев тужиоца којим је тражио да тужена Република Србија тужиоцу АА на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед умањења опште животне активности исплати износ од 460.000,00 динара са законском затезном каматом на тај износ почев од 15.03.2011. године па до коначне исплате.

ІІ ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу другом изреке пресуде Првог основног суда у Београду 53 П.бр. 91228/10 од 15.03.2011.године тако што се ОДБИЈА као неоснован захтев тужиоца за исплату износа од 91.000,00 динара на име трошкова парничног поступка.


О б р а з л о ж е њ е


  Побијаном пресудом обавезана је тужена Република Србија – Министарство одбране да тужиоцу АА на име накнаде нематеријалне штете на име претрпљених душевних болова због умањења опште животне активности исплати износ од 460.000,00 динара са законском затезном каматом на наведени износ почев од 15.03.2011. године па до коначне исплате(став први изреке). Обавезана је тужена да тужиоцу исплати на име трошкова парничног поступка износ од 91.000,00 динара ( став други изреке ).

Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка и због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП ( „Службени гласник РС“ бр. 125/04, са каснијим изменама и допунама ), Апелациони суд је нашао

 да је жалба основана.

Према стању списа тужилац је иницирао овај поступак са захтевом да се расправи и утврди деликтна одговорност тужене поводом душевне болести од које је тужилац оболео за време оружаног сукоба насталог након што је територија наше земље нападнута од стране оружаних снага чланица НАТО пакта. Наиме, припадници органа тужене су 1999. године извршили мобилизацију тужиоца и расподелили га у јединицу ВП 5156 Сомбор. Тужилац је у периоду од 14.04. до 24.06.1999. године био припадник наведене војне формације и за то време трпео је страх за свој живот, јер је његова јединица са другим војним јединицама учествовала у оружаном сукобу са НАТО пактом. Као последица претрпљеног страха код тужиоца се по његовом повратку са ратишта јавила душевна болест одн. посттрауматски стресни поремећај, услед чега је његова општеживотна активност умањена за 23%.

Наведени ток животног догађаја произилази из доказа које је првостепени суд извео у току поступка, због чега овај суд нема основа да доводи у сумњу и преиспитује чињеничне закључке првостепеног суда који се тичу својстава и припадности тужиоца, затим разлога тужиочевог учествовања у рату због кога је он трпео страх, као и последица које је страх оставио на психичко здравље тужиоца. Ови чињенични закључци несумњиво указују да је тужена одговорна за душевну болест – посттрауматски стресни поремећај који се код тужиоца јавио као последица претрпљеног страха.

Тужена би одговарала тужиоцу за душевне болове које трпи услед посттрауматског стресног поремећаја да се она током поступка није бранила истицањем приговора застарелости потраживања. Првостепени суд је ценио приговор застарелости, али је извео погрешан закључак да је исти неоснован. У оцени истакнутог приговора првостепени суд се држао само сазнања тужиоца за форму и коначан облик његовог обољења. Тужиоцу је три године пре вештачења у овом предмету од стране лекара саопштено од чега болује и како се зове његова болест. Овај суд не пориче да сазнање тужиоца о природи његове болести доводи до почетка тока субјективног рока, али за разлику од првостепеног суда Апелациони суд је водио рачуна да субјективни рок тече и истиче у границама објективног рока. Наиме, одредбама члана 376 ЗОО је прописано да право на накнаду штете застарева када протекне три године од момента сазнања оштећеног лица о томе ко је штету проузроковао и у чему се штета састоји. Истим тим одредбама је прописано да право на накнаду штете дефинитивно застарева када протекне пет година од дана када је штета настала. У овом случају штета се појавила оног тренутка када су се код тужиоца манифестовали симптоми душевне болести посттрауматски стресни поремећај. Тужилац је након повратка са ратишта осећао одређене психичке тегобе ( главобољу, психичке сметње, отуђење, бежање у тишину, несаницу и имао је повремене снове о рату ), али у тим здравственим проблемима тужилац није могао да препозна и дијагностификује душевно обољење јер није имао стручно знање за извођење таквог закључка. Стога се крај 1999. године има узети као почетак тока објективног рока застарелости потраживања тужиоца. Рок је почео тећи крајем те године, јер се болест код тужиоца у свом основном облику испољила по повратку са ратишта. Како је од обољења тужиоца до подношења тужбе дана 01.10.2007. године протекло скоро 8 година, то је овај суд у складу са овлашћењем из одредбе члана 380 став 1 тачка 4 ЗПП на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио одредбе члана 376 ЗОО и преиначио првостепену пресуду тако што је усвојио истакнути приговор застарелости потраживања и одбио као неоснован захтев тужиоца за накнаду овог вида нематеријалне штете; а преиначена је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу другом изреке побијане пресуде, јер је тужилац изгубио овај спор и не припада му право на накнаду тих трошкова.

Дакле, за почетак тока објективног рока прописаног одредбом чл. 376 ст. 2 ЗОО није релевантно када је тужилац сазнао како се стручно тј. медицински зове болести од које се разболео, нити када су лекари успешно дијагностификовали ту болест, већ када се болест објективно испољила ( пошто се са тим тренутком сматра да је последица дефинитивно наступила ). Стога се последица, као битан елемент деликтне одговорности везује за временски тренутак наступања ове болести као узрочника последице у виду умањења опште животне активности тужиоца. Што се тиче тужиоца, он је по повратку са ратишта оболео од посттрауматског стресног поремећаја и од тада је почео тећи објективни рок застарелости потраживања накнаде штете; те како је тај рок истекао пре подношења тужбе, то је Апелациони суд закључио да је застарело потраживање тужиоца тј. да је његов захтев неоснован.

Овај суд је имао у виду део налаза и мишљења судског вештака у коме се констатује да је три године пре вештачења тужилац практично сазнао од чега болује, али те наводе судског вештака Апелациони суд није могао да прихвати приликом преиспитивања оцене истакнутог приговора застарелости потраживања. Наиме, сазнање тужиоца од чега болује доводи до почетка субјективног рока застарелости потраживања и како је тај рок истекао протеком објективног рока, то је застарело потраживање тужиоца за накнаду овог вида штете. Најзад, овај суд је имао у виду аргумент првостепеног суда да лечење код тужиоца још траје, те да се због тога почетак рока застарелости има рачунати од дана када је тужиоцу саопштено да је обољење постало трајно; али је тај став првостепеног суда погрешан код изнетог схватања овог суда о објективном и субјективном карактеру рока застарелости потраживања накнаде нематеријалне штете.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА - СУДИЈА
Тамара Узелац Ђуровић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)