Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.07.2011.

Гж 3285/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж. 3285/11
Дана 21. јула 2011. године
Б Е О Г Р А Д



У И М Е Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Славице Срећковић, председника већа, Владиславе Милићевић и Добриле Страјине, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа АБ, адвокат, против туженог ББ, кога заступа БА ради неоснованог обогаћења, одлучујући о жалбама странака изјављеним против пресуде Трећег општинског суда у Београду П. 486/02 од 22. маја 2008. године, исправљене решењем Првог основног суда у Београду П. 2997/2011 од 25. фебруара 2011. године, у седници већа одржаној дана 21. јула 2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Трећег општинског суда у Београду П. 486/02 од 22. маја 2008. године, исправљена решењем Првог основног суда у Београду П. 2997/2011 од 25. фебруара 2011. године, а жалбе странака ОДБИЈАЈУ као неосноване.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Трећег општинског суда у Београду П. 486/02 од 22. маја 2008. године, исправљене решењем Првог основног суда у Београду П. 2997/2011 од 25. фебруара 2011. године, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев па је обавезан тужени да тужиљи исплати износ од 710.672,00 динара, са законском затезном каматом од 01.03.2007. године. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован већи део тужбеног захтева од досуђеног ставом првим изреке а до траженог износа од 3.526.526,00 динара, односно за износ од 2.815.854,00 динара, као и законска затезна камата на наведени износ од 01.03.2007. године до исплате. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 233.500,00 динара.

Благовременим жалбама обе странке су побијале наведену пресуду и то тужиља у одбијајућем делу, а тужени у усвајајућем делу из свих законских разлога, а тужени и одлуку о трошковима парничног поступка.

Испитујући правилност и законитост побијане одлуке у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао да жалбе странака нису основане.

У поступку пред првостепеним судом нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 ЗПП, на које овај суд пази по службеној дужности, нити друге повреде које су биле или могле бити од утицаја на доношење правилне и законите одлуке, а супротно наводима жалби странака побијана пресуда је са јасним и непротивуречним разлозима о свим битним чињеницама.

Према утврђеном чињеничном стању, парничне странке су сувласници са по 1/2 идеална дела на аа, а на основу правноснажног решења Трећег општинског суда у Београду О. 1171/98 од 24.06.1999. године. Тужени је користио спорни стан, у заједничком домаћинству са мајком парничних странака, све до њене смрти _.1997. године, и након тога све до 17.02.2006. године када су парничне странке стан отуђиле тј. продале. Тужиља се из стана иселила након удаје 1978./1979. године и у стан се више никада није усељавала. Предметни стан није користила, а између странака није био закључен ни писмени, ни усмени уговор о начину коришћења спорног стана. По предлогу тужиље, донето је решење Трећег општинског суда у Београду 1Р. 38/2002 од 24.10.2002. године којим је одлучено да се деоба заједничке непокретности – спорног стана изврши јавном продајом. Економско-финансијским вештачењем од 09.03.2007. године утврђено је да висина тржишне вредности закупнине 1/2 сувласничког удела на предметном стану за сваки месец појединачно за период новембар 2002. године-половина фебруара 2006. године, што износи укупно 710.672,00 динара, а за цео спорни период од 01. децембра 1998. године до половине фебруара 2006. године, износи 3.526.526,00 динара, имајући у виду извештај Управе јавних прихода Општине Врачар од 17.10.2002. године о висини закупнине по метру квадратном на територији где се налази предметни стан, повољност локације на којој се налази стан -уже подручје града са свим параметрима који су битни за обрачунавање тржишне вредности закупнине као што су: положај и место стана у граду, квалитет стана и његова функционалност, величина, близина институција (школе, факултети, градске и државне институције, тржишни центри и снабдевање).

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање, које је супротно наводима жалби странака правилно и потпуно утврђено, и које овај суд у свему прихвата као такво, правилно је поступио првостепени суд када је одлучио као у изреци побијане пресуде, те делимично усвојио, а делимично одбио тужбени захтев тужиље, правилно примењујући на утврђено чињенично стање материјално право, дајући за своју одлуку разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд.

У конкретној правној ствари, странке су сувласници спорне непокретности са по 1/2 дела. На основу права својине, странке имају право да држе непокретност. То право им према одредби чл. 70 ст. 4 Закона о основама својинскоправних односа припада у односу на целу непокретност и као сувласници самостално не могу имати искључиву државину на целој ствари. Према чл. 14 истог Закона сувласник има право да ствар држи и да се њоме користи заједно са осталим сувласницима, сразмерно свом делу, неповређујући права осталих сувласника. Из стилизације наведених одредаба произилази да сувласник, који без сагласности односно правног основа, користи сувласнички део другог сувласника, дужан је овом платити накнаду за коришћење. Дакле за права сувласника за тај део, потребан је ваљан правни основ, и ако га нема не може се сматрати савесним поседником. Овде се ради о примени правила стицања без основа и то употребљавањем туђе ствари у своју корист (чл. 219 Закона о облигационим односима) и чл. 38 ст. 2 Закона о основама својинскоправних односа. Код изнетог, власник чијим се делом непокретности други користио без правног основа има право на накнаду за коришћење његовог дела непокретности у висини тржишне закупнине.

Како је тужиља иницирала поступак физичке деобе спорне непокретности, те како је доношењем решења Трећег општинског суда у Београду 1Р. 38/2002 од 24.10.2002. године дошло до развргнућа сувласничке заједнице, и тужени супротно томе наставио да све време користи спорни стан за своје потребе, то се неосновано обогатио на рачун тужиље, па је правилно првостепени суд ставом првим изреке побијане пресуде обавезао туженог да тужиљи на име коришћења у целости спорног стана у периоду од 01. новембра 2002. године до 15. фебруара 2006. године исплати износ од 710.672,00 динара, са законском затезном каматом од 01.03.2007. године, као дана вештачења, до исплате, сходно чл. 210 у вези чл. 277 ЗОО, с обзиром да након развргнућа сувласничке заједнице, између странака није било ни усменог, а ни писменог споразума у погледу начина коришћења спорног стана.

С друге стране, правилно је поступио првостепени суд када је ставом другим изреке побијане пресуде одбио као неоснован већи део тужбеног захтева тужиље, од досуђеног ставом првим изреке побијане пресуде, а до траженог износа од 3.526.526,00 динара, односно за износ од 2.826.287,00 динара, јер тужиљи, и по налажењу овога суда, не припада право на накнаду за коришћење стана од стране туженог за период од 01. децембра 1998. године до 31. октобра 2002. године. Ово стога што тужиља у наведеном периоду није тражила успоставу судржавине на спорном стану, нити иницирала поступак за уређење заједничке ствари, већ је поступак физичке деобе покренула тек 2002. године, након чега је донето решење Трећег општинског суда у Београду 1Р. 38/02 од 24.10.2002. године што је имало за последицу развргнуће сувласничке заједнице. Поред тога, тужиљи и не припада право на обрачунату законску затезну камату почев од доспелости сваког појединог месечног износа на име главног дуга па до исплате са стањем на дан 28.02.2007. године, код чињенице да се висина штете утврђује према ценама у време доношења судске одлуке сходно чл. 189 ст. 2 ЗОО.

Наводима жалбе туженог којима се указује на то да су се у спорном стану налазиле неке од ствари тужиље, те да он није користио цео стан, не доводи се у сумњу правилност и законитост побијане одлуке. Наиме, наводима жалбе напада се оцена изведених доказа од стране првостепеног суда, који је изведене доказе ценио савесно и правилно сходно одредби чл. 8 ЗПП, и коју оцену доказа у свему као правилну прихвата и овај суд. Првостепени суд је у целости поклонио веру исказу тужиље, те несумњиво утврдио да спорни стан није користила, с обзиром да се из истог иселила још након удаје, а да је спорни стан пре и после смрти мајке користио тужени са својом породицом, па и неке од ствари које су припадале мајци.

Наводима жалбе туженог којима се указује на то да висина закупнине за спорни стан није правилно утврђена, не доводи се у сумњу правилност и законитост побијане одлуке. Наиме, вештачењем преко вештака економско-финансијске струке првостепени суд је правилно утврдио висину закупнине која се може убирати за издавање 1/2 дела спорног стана, са гаражом, а на примедбе туженог судски вештак се изјаснио у свему у складу са правилима струке, тако да се наводима жалбе понављају они наводи и оне примедбе који су већ били истицани током проведеног поступка и који су били предмет правилне оцене првостепеног суда.

Нису основани ни наводи жалбе туженог да је побијана пресуда у усвајајућем делу заснована на погрешној примени материјалног права. Наиме, коришћењем целог стана, иако је власник истог само са 1/2 удела, тужени се неосновано обогатио на рачун тужиље, па има обавезу да тужиљи накнади постигнуту корист. С друге стране, нису основани ни наводи жалбе тужиље да је побијана пресуда у одбијајућем делу заснована на погрешној примени материјалног права. Ово стога што све до момента развргнућа сувласничке заједнице, у ситуацији када пре тога међу странкама није било спорна око начина коришћења спорног стана, тужени је исти несметано користио са својом породицом, па тужиљи не припада право да за период до 01. новембра 2002. године потражује накнаду на име коришћења и њеног удела на спорном стану од стране туженог и његове породице.

Осталим наводима жалбе не доводи се у сумњу правилност и законитост побијане пресуде па ти наводи нису посебно образлагани.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка јер је донета на основу чл. 149 и 150 ЗПП, а према постигнутом успеху странака у спору.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци применом чл. 375 ЗПП.

Председник већа-судија
Славица Срећковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)