Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.03.2018.

Гж 335/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 335/18
22.03.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИOНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Миланке Вукчевић, председника већа, Весне Караџић Ристић и Весне Станковић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ББ, чији је пуномоћник АБ1, адвокат, ради дуга, одлучујући о жалби туженог изијављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П.бр.1903/16 од 14.11.2017. године, у седници већа одржаној дана 22.03.2018. године, донео је


ПРЕСУДУ

ОДБИЈА се као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ваљеву П.бр.1903/16 од 14.11.2017. године.

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Ваљеву П.бр.1903/16 од 14.11.2017. године првим ставом изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца АА и обавезан тужени ББ, да тужиоцу на име дуга исплати износ од 5.000 евра у динарској противвредности по најповољнијем курсу НБС, по коме банке на дан плаћања откупљују ову валуту, са законском затезном каматом почев од 27.08.2016. године па до коначне исплате, а све у року од 15 дана од дана пријема пресуде. Другим ставом изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове спора у износу од 90.100,00 динара, а све у року од 15 дана од дана пријема пресуде.

Tужени је благовремено, преко пуномоћника, изјавио жалбу побијајући пресуду из свих разлога прописаних одредбом члана 373 став 1 ЗПП. Жалбени предлог тужени је изнео и образложио, истовремено тражећи опредељене трошкове другостепеног поступка.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у смислу одредбе члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.72/11...55/14), Апелациoни суд је нашао да жалба туженог није основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд као другостепени пази по службеној дужности.

Побијана пресуда је јасна, разумљива, непротивречна и заснована на разлозима о одлучним чињеницама, што је последица правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања и правилне примене материјалног права, те су стога неосновани наводи који произлазе из садржине жалбе тужиоца да је побијана одлука захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању парничне странке су дана 26.06.2016. године закључиле уговор о зајму оверен пред Основним судом у Ваљеву под Ов.бр. I 3644/2016 дана 29.06.2016. године. Наведеним уговором стране су се споразумеле да тужилац туженом на име позајмице предаје 2.500 евра на дан 26.06.2016. године уз обавезу туженог да овај износ у динарској противвредности врати у року од 2 месеца тј. најкасније до 26.08.2016. године без камате, а уколико не врати овај износ у наведеном року на овај износ тече законска затезна камата на динарску противвредност наведеног износа по курсу по коме банке плаћају у месецу испуњења. Потом су странке закључиле и овериле још један уговор о зајму дана 27.07.2016. године Ов.бр. I 4424/16 сходно којем тужилац туженом на име позајмице даје износ од 2.500 евра на дан 26.07.2016. године уз обавезу да врати најкасније до 26.08.2016. године, с тим што ако не врати у наведеном року на овај износ тече законска затезна камата на динарску противвредност наведеног износа по курсу по коме плаћају банке у месецу испуњења. Такође, тужилац је од туженог купио возило марке “_” за износ од 30.000,00 динара и тај новац је дао туженом, о чему није био закључен уговор.

Исказ туженог, саслушаног у својству парничне странке и исказ сведока СС, ванбрачне супруге туженог, првостепени суд није прихватио као истините ценећи да су ови искази најпре у супротности са писаним исправама у спису, а потом и са исказом тужиоца коме је првостепени суд у потпуности поклонио веру. Дајући разлоге за овакву оцену првостепени суд је између осталог, указао да ни сам тужени не спори да је потписао уговоре о зајму, те да га нико на то није натерао. Исказ сведокиње СС да је дуг враћен и да је била уговорена камата од 20% месечно првостепени суд је такође оценио као неистинит налазећи да је исти у супротности са писаним исправама и исказом тужиоца, те да је сведок ванбрачна супруга туженог због чега је заинтересована за исход спора. Тврдње туженог да је уговорена месечна камата од 20%, те да никада није примио два пута по 2.500 евра на име зајма, већ да се ради о износу од 600 евра и 30.000,00 динара које је он вратио, нису поткрепљене ниједним другим доказом, осим исказом његове ванбрачне супруге којем суд није поклонио веру, а терет доказивања ових тврдњи је на туженом, у смислу члана 231 ЗПП, због чега је првостепени суд закључио да тужени није доказао нити да је била уговорена месечна камата од 20%, нити да је он позајмљене износе вратио.

Полазећи од овако потпуно и правилно утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да тужбени захтев ваља усвојити, а овакав закључак је у свему сагласан са оценом Апелационог суда.

Нису основани жалбени наводи којима тужени анализира изведене доказе и на свој начин интерпретира чињенично стање. Првостепени суд је, поступајући у складу са овлашћењем из члана 8 ЗПП, ценећи исказе странака и сведока СС, ванбрачне супруге туженог, дао јасне разлоге зашто је прихватио исказ тужиоца, а није прихватио исказе туженог и њгове ванбрачне супруге, а другопстепени суд нема разлога да сумња у дату оцену доказа имајући у виду стање у спису.

Тужени у жалби не истиче нове чињенице нити нуди и предлаже нове доказе па пресудом утврђено чињенично стање није доведено у сумњу.

Жалбени наводи туженог да је био принуђен да потпише уговоре о зајму који гласе на износе од по 2.500 евра, да би добио далеко мањи износ новца на зајам, те да су уговори о зајму зеленашки правни посао, по оцени Апелационог суда нису основани. Одредбом члана 141 став 1 Закона о облигационим односима прописано је да је зеленашки уговор ништав уговор којим неко, користећи се стањем нужде или тешким материјалним стањем другог, његовим недовољним искуством или лакомисленошћу или зависношћу, уговори за себе или за неког трећег корист која је у очигледној несразмери са оним што је он другом дао или учинио или се обавезао дати или учинити. У конкретном случају, тужени ничим није доказао да је приликом закључења уговора био у стању нужде нити у тешком материјалном стању, а наводи које је износио током поступка и у жалби да му је новац био потребан нису сами по себи довољни да би се из њих извео закључак о стању нужде туженог.

Затим, тужени наводима жалбе указује да је првостепени суд ценећи исказ туженог погрешно утврдио да тужени није знао шта пише у уговорима, истичући да је знао да потписује уговоре на износ од по 2.500,00 евра, али да је био принуђен да их потпише. Ни ови наводи нису од утицаја на доношење другачије одлуке у овом спору. Наиме, чињеница да је првостепени суд у делу оцене исказа странака погрешно парафразирао исказ туженог наводећи да тужени није знао шта пише у уговорима и даље ценећи да је исказ туженог том у делу неистинит, иако је тужени све време указивао да је знао шта потписује али да је био под принудом, не утичу на другачију одлуку. Ово стога што тужени на околност принуде на коју се позива није предложио нити један доказ, нити је у току поступка на било који начин учинио макар вероватним постојање стања нужде, па чињеница да ли је знао или није знао шта потписује нема карактер одлучне чињенице за пресуђење у овој правној ствари. Чињеница је да суд по службеној дужности води рачуна о ништавости али то не значи да се било који правни посао може сматрати ништавим, у конкретном случају зеленашким, самим указивањем стране у уговорном односу да му је новац био потребан. У том контексту из стања у спису и утврђеног чињеничног стања не може се извести закључак да је тужилац искористио стање нужде туженог како би за себе уговорио очигледно несразмерну корист.

Наводи жалбе којима тужени указује да је аутомобил марке “Мерцедес” предао тужиоцу на име дуга, а не продао као што то тужилац тврди, такође нису доказани и не могу се прихватити као истинити, а ово не мења чињеница да парничне странке нису о преносу права на возилу закључиле писани уговор. Предмет овог спора није пуноважност преноса возила већ исплата дуга насталог по основу Уговора о зајму који су закључени у свему у складу са одредбом члана 557 ЗОО којом је прописано да се уговором о зајму обавезује зајмодавац да преда у својину зајмопримцу одређену количину новца или других заменљивих ствари, а зајмопримац се обавезује да му врати после извесног времена исту количину новца, односно исту количину ствари исте врсте и истог квалитета.

  Имајући у виду наведено, жалбено веће је мишљења да је првостепени суд на поуздано утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, због чега је одлучено као у изреци и побијана одлука је потврђена, а жалба оцењена као неоснована.

Апелациони суд ценио је и остале наводе жалбе туженог, али како исти нису од утицаја на доношење другачије одлуке у овој правној ствари посебно их не образлаже.

Потврђена је и одлука о трошковима поступка садржана у другом ставу изреке побијане пресуде јер је донета правилном применом одредбе члана 153 и 154 ЗПП према постигнутом успеху у спору и АТ и ТТ важећим у време одлучивања о трошковима поступка.

На основу члана 165 став 1 ЗПП-а одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка, јер тужени није успео у жалбеном поступку.

Како наводима жалбе туженог правилност и законитост побијане одлуке нису доведени у сумњу, то је имајући у виду наведено Апелациони суд применом одредбе члана 390 и 401 став 1 тачка 2 ЗПП донео одлуку као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Миланка Вукчевић, с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)