Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.06.2011.

Гж 3442/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3442/11
Дана 22.06.2011. године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић, председника већа, Вере Петровић и Радмиле Ђурић, чланова већа, у парници тужиоца Стамбене зграде "АА", коју заступа председник Скупштине станара зграде АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против тужених Републике Србије – Министарство одбране, коју заступа Дирекција за имовинско правне послове, Одељење у Београду, ул. Светозара Марковића бр. 21 и АД "ББ", кога заступа адвокат БА, ради утврђења ништавости уговора и исељења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П. 2318/07 од 13.05.2009. године, у седници већа одржаној дана 22.06.2011.године, донео је

П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Четвртог општинског суда у Београду П.2318/07 од 13.05.2009. године, а жалба тужиоца Стамбене зграде "АА" ОДБИЈА као неоснована.

О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом у ставу првом изреке одбијен је тужбени захтев којим је тужилац тражио да се утврди да је ништав и да не производи правно дејство уговор о купопродаји непокретности пословног простора у стамбеној згради "АА", закључен дана 30.01.1991. године под бројем 870-729/90-3-75-2 између државе СФРЈ – ССНО – Војне установе за управљање и одржавање стамбеног фонда ЈНА “Београд 2”, као продавца и ДП "ББ" као купца.

Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев којим је тужилац тражио да се обавеже тужени АД "ББ" да се са свим лицима и стварима исели из простора који се налази у стамбеној згради у "АА" у приземљу, лево од улаза, а који је описан у плану зграде као сервис за прање, приручни магацин, пеглање, перионица, остава са мокрим чвором и издавање.


Ставом трећим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде применом члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да је жалба тужиоца неоснована.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се у жалби тужиоца указује на постојање таквих битних повреда поступка, због којих би се побијана пресуда морала укинути.

Према утврђеном чињеничном стању правни претходник тужене Републике Србије – држава СФРЈ – ССНО – Војна установа за управљање и одржавање стамбеног фонда ЈНА “Београд 2” је закључио уговор са ДП "ББ", као купцем, број 870-729/90-3-75-2 дана 30.01.1991. године, чији је предмет пословни простор у стамбеној згради у ул. "АА" површине 128,30 м², а купопродајна цена је износила 2.695.583,00 тадашњих динара. Тужилац је поднео тужбу ради утврђења ништавости уговора и исељења из разлога што спорни простор није могао бити у промету, с обзиром да је представљао заједничку просторију зграде – вешерницу а поступак пренамене није извршен, нити је надлежни орган издао одобрење за пренамену. Власници станова у згради у којој се налази спорни простор су откупили своје станове, а неки од њих су саслушани у својству сведока и посведочили су да се спорна просторија некада користила као заједничка просторија.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је нашао да је тужбени захтев неоснован, с обзиром да је у конкретном случају власник стамбене зграде у тренутку доношења одлуке о претварању заједничке просторије у пословни простор била СФРЈ – ССНО, а што потврђује власнички лист у ком је наведено да се ради о државној својини Републике Србије, те с обзиром да је спорни уговор закључен 30.01.1991. године а да су станови станара зграде откупљени током 1992. и 1993. године, а и касније, што значи да је у тренутку закључења спорног уговора држава СФРЈ била једини и искључиви власник стамбене зграде, па самим тим и спорног простора, те је имала право коришћења и располагања, као и продаје истог, те имајући у виду да је Министарство финансија Републике Србије – Управа за имовинско-правне послове, решавајући по захтеву који је поднела држава СФРЈ ради добијања одобрења за закључење уговора о промету непокретности, одобрило да држава као продавац са ДП "ББ" као купац закључи уговор о купопродаји непокретности – спорног пословног простора, због чега је одлучено као у изреци побијане пресуде.

Правилно је одлучио првостепени суд када је одбио тужбени захтев и одлучио као у ставу првом и другом изреке побијана пресуде. Наиме, на рочишту одржаном дана 17.02.2009.године првостепени суд је предочио тужиоцу да је нужно извести доказ вештачењем од стране вештака грађевинске струке на околност утврђења карактера спорних просторија, односно да ли се ради о заједничкој просторији или пословном простору, имајући у виду пројектну документацију, али је пуномоћник тужиоца изјавио да није извршена пренамена заједничког простора у пословни простор, те да сматра непотребним извођење овог доказа. Стога, по налажењу овог суда тужилац није доказао основаност тужбеног захтева, тј.није пружио доказе, на основу којих би се могле утврдити битне чињенице за одлуку, иако је на њему терет доказивања.

Суд је ценио жалбене наводе тужиоца да су спорне просторије заједничке, што доказују уговори о коришћењу станова, те да није дошло до пренамене, као и да Војна установа, као носилац права коришћења и располагања није могла располагати одређеним деловима зграде, као што су заједничке просторије, које су ван промета, па је нашао да су исти без утицаја на другачију одлуку. Наиме, као што је већ речено, тужилац није пружио доказе да се ради о заједничкој просторији. Поједини власници станова су сведочили да се спорна просторија користила као заједничка, али се у конкретном случају не ради о подобном доказном средству. Ово стога што је ова чињеница између парничних странака спорна, па је тужилац био дужан да исту докаже, а подобно доказно средство је вештачење од стране вештака одговарајуће струке, што је чак од стране првостепеног суда тужиоцу предочено, али је тужилац изјавио да је извођење тог доказа непотребно.

Суд је ценио и све остале жалбене наводе, али налази да су без утицаја на другачију одлуку, па их није посебно образлагао.

Правилна је и одлука о трошковима поступка, која је донета правилном применом одредбе чл. 149 ЗПП-а.

Из изложених разлога одлучено је као у изреци применом чл. 375 ЗПП-а.

Председник већа – судија
Весна Обрадовић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)