Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.10.2011.

Гж 3563/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3563/10
12.10.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Ловорке Стојнов и Драгане Маринковић, чланова већа, у парници тужиоца Републике Србије – Министарство рада и социјалне политике, коју заступа Републички јавни правобранилац – одељење у Ваљеву, против туженог ББ, ради повраћаја новчаних средстава, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Општинског суда у Ваљеву П 980/08 од 04.05.2009. године, у седници одржаној 12.10.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Општинског суда у Ваљеву П 980/08 од 04.05.2009. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Општинског суда у Ваљеву П 980/08 од 04.05.2009. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужени да тужиоцу изврши повраћај новчаних средстава примљених по основу месечног новчаног примања за незапослене инвалиде из оружаних акција после 17.08.1990. године у периоду од 01.04.2003. године до 31.03.2006. године у износу од 337.480,00 динара. Ставом другим изреке одлучено је да свака страна сноси своје трошкове поступка.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу, побијајући је из свих законских разлога.

Испитујући првостепену пресуду у смислу члана 372. Закона о парничном поступку, Апелациони суд је нашао да је жалба тужиоца неоснована.

Првостепени суд при доношењу побијане пресуде није учинио неку од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачке 1, 2, 5, 7 и 9. Закона о парничном поступку на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а нема ни повреде из тачке 12. ове законске одредбе на коју жалбом указује тужилац, јер је ожалбена пресуда разумљива, садржи разлоге о битним чињеницама и њена законитост се може испитати.

Првостепени суд је оценом изведених доказа утврдио да је тужени војни инвалид IX групе са 30% инвалидитета трајно. Туженом је од стране органа тужиоца неправилно исплаћен износ од 337.480,00 динара, на име месечног новчаног примања за незапослене инвалиде из оружаних акција после 17.08.1990. године, за период од 01.04.2003. године до 31.03.2006. године, на који није имао право. Наиме, орган тужиоца никада није донео решење којим је тужиоцу признато право на примање по основу незапослености инвалида, а тужени се тужиоцу никада није обраћао за остварење тог права.

Полазећи од утврђених чињеница, првостепени суд је закључио применом одредбе члана 211. Закона о облигационим односима да тужени није дужан да изврши повраћај новчаног износа исплаћеног тужиоцу, јер је закључио да је тужилац извршио исплату наведеног износа знајући да није дужан да га плати. Првостепени суд сматра да орган тужиоца без доношења решења о признању права туженом, није био у обавези да изврши исплату, посебно имајући у виду одредбу члана 95. Закона о основним правима бораца, војних инвалида и члановима њихових породица који прописује да надлежни орган који у првом степену решава о правима по овом Закону извршава решења корисницима којима је признато право на новчана примања, води евиденцију права и извршених исплата по овом закону.

Оцењујући наводе жалбе, Апелациони суд је нашао да је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право када је одбио захтев тужиоца да се обавеже тужени да му врати исплаћени износ.
Наиме, правилан је закључак првостепеног суда да је надлежни орган туженог исплату наведеног износа извршио знајући да није дужан да га плати, сходно члану 211. Закона о облигационим односима, јер претходно према Закону о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца ("Службени лист СРЈ", број 24/98 и 29/98) није ни донето решење о признању тог права тужиоцу да би му се накнада могла исплатити. Како надлежни орган тужиоца, као орган државне управе, у свом раду мора да примењује прописе (члан 3. став 2. Закона о државној управи “Службени гласник РС” 20/92 и 48/93) и сви појединачни акти, мере и радње органа државне управе морају да се заснивају на закону или другом пропису донетом на основу закона (став 3. исте одредбе), надлежни орган тужиоца који је извршио спорну исплату туженом без да је донето решење о признању права туженом морао је знати да није у обавези да је изврши, због чега нема места примени правила о стицању без основа из члана 210. Закона о облигационим односима.

Поред тога, овај суд налази да тужени није дужан да врати исплаћени новчани износ и на основу члана 216. Закона о облигационим односима, који прописује да се не може тражити враћање неосновано плаћених износа на име накнаде штете због повреде тела, нарушења здравља или смрти, уколико је исплата извршена савесном прибавиоцу. Ово нарочито јер је реч о накнади за ратне инвалиде, а утврђено је да је туженом надлежни орган тужиоца претходно одлучивао о правима по основу инвалидности и фактички му исплаћивао ову накнаду скоро три године, па овај суд сматра да тужилац није могао знати по ком признатом праву по основу признате инвалидности се врши исплата, јер је познавање прописа у делокругу надлежности тужиоца, те тако тужени није могао знати да му право на исплаћено не припада.

Нису од утицаја наводи жалбе којима се указује на неоснованост права туженог да буде корисник наведене накнаде, будући да је овај суд нашао да је тужени имао право да задржи износ који је примио и поред утврђене чињенице да му је исплаћено без основа.

Правилна је и одлука о трошковима поступка на основу члана 149. став 1. Закона о парничном поступку, будући да је тужени изгубио парницу.

На основу члана 375. Закона о парничном поступку одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Јасминка Станојевић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)