Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
30.03.2018.

Гж 3858/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3858/17
30.03.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгане Бољевић, председника већа, Снежане Живковић и Милице Аксентијевић чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против тужених Стамбене задруге "АА", чији је пуномоћник адвокат АБ1, АА1 и АА2, које заступа адвокат АБ2, "АА1", чији је пуномоћник адвокат АБ3, ради утврђења ништавости уговора и исплате, одлучујући о жалбама тужених, изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П-16030/14 од 16.09.2015. године, исправљене решењем истог суда од 08.03.2017. године, након расправе одржане пред другостепеним судом 30.03.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П-16030/14 од 16.09.2015. године, исправљена решењем истог суда П-16030/14 од 08.03.2017. године.

УСВАЈА СЕ тужбени захтев тужиље АА, па се УТВРЂУЈЕ да је ништав и да не производи правно дејство уговор о међусобним правима и обавезама заведен 12.08.1992. године код тужене Стамбене задруге "АА" под бр.885, што су тужени Стамбена задруга "АА, АА1, АА2 и "АА1", сви из Београда, дужни трпети.

ОДБИЈА СЕ противтужбени захтев тужене Стамбене задруге "АА' из Београда да јој тужиља АА исплати износ од 127.151 ДЕМ у динарској противвредности, по основу уговора о изградњи стана бр.251 од 21.02.1989. године, са законском затезном каматом од пресуђења до исплате, као неоснован.
ОБАВЕЗУЈУ СЕ тужени Стамбена задруга "АА", АА1, АА2 и "АА1", сви из Београда, да солидарно исплате тужиљи АА износ од 183.100,00 динара на име трошкова целог поступка, у року од 15 дана од пријема преписа пресуде, под претњом извршења.

ОДБАЦУЈУ СЕ жалбе тужених АА1, АА2 и "АА1" изјављене против одлуке садржане у ставу другом изреке пресуде Првог основног суда у Београду П-16030/14 од 16.09.2015. године, исправљене решењем истог суда П-16030/14 од 08.03.2017. године, као недозвољене.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, исправљеном решењем од 08.03.2017. године, ставом првим изреке, утврђено је да је ништав и да не производи правно дејство уговор о међусобним правима и обавезама заведен код првотужене Стамбене задруге "АА' под бр.885 дана 12.08.1992. године, што су тужени Стамбена задруга "АА', АА1, АА2 и "АА1", сви из Београда, дужни да трпе. Ставом другим изреке одбијен је противтужбени захтев тужене задруге да се обавеже тужиља да јој исплати износ од 127.151 ДЕМ у динарској противвредности, на основу уговора о изградњи стана бр.251 од 21.02.1989. године, са законском затезном каматом од пресуђења до исплате. Ставом трећим изреке обавезани су тужени да тужиљи солидарно накнаде трошкове поступка у износу од 191.300,00 динара.

Против наведене пресуде жалбе су благовремено изјавили тужени, побијајући је у целости из свих законских разлога предвиђених одредбом члана 360. став 1. Закона о парничном поступку.

Тужиља је одговорила на жалбе тужених.

Испитујући побијану пресуду у границама законских овлашћења из одредбе члана 372. Закона о парничном поступку - ЗПП ("Службени гласник РС”, бр. 125/04 и 111/09), који се примењује у конкретном случају на основу члана 506. став 1. важећег ЗПП ("Службени гласник РС”, бр.72/11, 49/13-одлука Уставног суда, 74/13-одлука Уставног суда и 55/14), Апелациони суд у Београду је закључио да је потребно да се пред другостепеним судом одржи главна расправа у смислу одредбе члана 370. ЗПП, па је по одржаној расправи оценио да је жалба тужене задруге неоснована, док су жалбе осталих тужених делимично неосноване и делимично недозвољене.

У спроведненом поступку учињена је битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју се основано указује изјављеним жалбама. Наведена битна повреда одредаба парничног поступка огледа се у томе да су изостали разлози о свим битним чињеницама, а они дати којима је првостепени суд образложио одлуке о тужбеном и противтужбеном захтеву су нејасни, тако да се законитост и правилност побијане пресуде није могла са сигурношћу испитати. Из тог разлога првостепена пресуда је морала бити укинута, због чега је одлучено као у ставу првом изреке ове пресуде на основу одредбе члана 376. став 1. ЗПП.

С обзиром на одредбу члана 373. став 3. ЗПП, предмет није враћен нижестепеном суду на поновно суђење, већ је другостепени суд, на основу члана 369. став 3. и 370. ЗПП, заказао и одржао расправу на којој је поново извео већ изведене доказе. Савесном и брижљивом оценом сваког доказа засебно, свих доказа као целине и на основу резултата целокупног поступка, сагласно одредби члана 8. ЗПП, другостепени суд је утврдио следеће чињенице:

Тужиља АА је носилац права надзиђивања зграде аа (на основу решења Општине Звездара бр.463-168 од 15.03.1990. године у својству инвеститора). Ово право остваривало се преко тужене Стамбене задруге "АА", којој је одобрено извођење радова на надзиђивању постојеће стамбене зграде аа у Београду, ради изградње поткровља са 12 нових стамбених јединица на ааза чланове задруге – инвеститоре, између осталих, и за овде тужиљу, правноснажним решењем Општине Звездара бр.351-579/90 од 13.12.1990. године. Између тужиље као инвеститора и тужене стамбене задруге као извођача радова закључен је 24.04.1989. године уговор број 251 о изградњи наведеног стана, којим се задруга обавезала да га изгради у своје име а за рачун тужиље. Уговорена је предрачунска цена стана (од које је тужиља уплатила 50% у уговореном року), динамика плаћања, оријентациони рок изградње (до 31.07.1990. године), као и начин утврђивања коначне вредности стана - по завршеној изградњи, на основу коначног обрачуна стварних трошкова. Странке су уговориле и да се уговор аутоматски раскида уколико члан задруге не уплати средства у уговореном року, о чему ће се писмено обавестити члан задруге и комисија СО Звездара која утврђује ранг листу лица која су учествовала на конкурсу (члан 10.). Анексом I од 06.10.1989. године наведеног уговора повећана је орјентациона предрачунска вредност стана и утврђен нови оријентациони рок изградње стана (до 30.09.1990. године). Тужиља је извршила више уплата на основу уговора и анекса 1. у укупном износу од 105.846,70 тадашњих динара, што одговара површини од 20,65 м2, а није уплатила износ од још 12.715.100,00 динара (према листингу о уплатама и обрачуну тужене задруге).

Тужиља није потписала Анекс III уговора број 251 од 24.04.1989. године који јој је доставила тужена задруга (у задрузи је тај анека заведен 10.06.1991. године под бројем 358), којим је утврђена коначна цена за изградњу стана (1.607.520,80 динара), износ који је тужиља до тада измирила (105.329,70 динара), преостали износ по обрачуну задруге (1.502.191,10), од кога тужиља треба да измири 50% до 15.07.1991. године, а уколико то не учини, уговор се раскида по сили закона, о чему ће задруга писмено обавестити комисију СО Звездара која утврђује новог инвеститора по ранг листи лица која су учествовала на конкурсу. Скупштина тужене задруге је 31.10.1991. године донела одлуку да се раскидају уговори са свим инвеститорима који нису испунили финансијске обавезе по претходном анексу уговора за период од јануара до септембра 1991. године, између осталог и тужиљин.

Тужена задруга као наручилац и тужени "АА1" као извођач радова закључили су 11.02.1992. године I анекс уговора о извођењу радова (код тужене задруге заведен 18.10.1991. године под бројем 117), којим се извођач обавезао да својим средствима у целости изврши све радове на изградњи 20 станова у аа и обезбеди технички пријем објекта са цертификатом за лифтове (члан 2.), а наручилац радова да пренесе извођачу право располагања на поменутим становима укупне површине 352,84 м2, након завршеног вештачења у спору П-9688/91. Затим су тужени задруга, "АА1" као извођач и задругари АА1 и АА2 закључили 12.08.1992. године уговор о међусобним правима и обавезама поводом изградње стана у аа површине 69,07 м2 у својини за члана задруге чију изградњу организује задруга (уговор је заведен код тужене задруге12.08.1992. године под бр.885). По наведеном уговору тужени АА1 и АА2 су исплатили коначну цену стана, који им је потом предат у посед.

Употреба дванаест изграђених станова у бројевима 201, 205 и 211 у Булевару револуције, између осталих и стана бр. 87 за овде тужиљу - инвеститора, одобрена је решењем СО Звездара бр.351-287/93 од 01.12.1993. године, али је то решење поништено 09.11.1995. године по жалбама тужене задруге и скупштине станара зграде. Накнадно, 22.04.1996. године одбијен је захтев тужене задруге за издавање употребне дозволе за исте станове (решење број 3541.3-7/96 Секретаријата за имовинско-правне и грађевинске послове Града Београда). Туженој задрузи, као организатору изградње за инвеститора АА, било је укинуто 22.04.1998. године право на надзиђивање зграде бр. 205 у Булевару револуције утврђено решењем исте општине од 15.03.1990. године (решењем Општине Звездара бр.463-145/98). Ово је решење затим поништено 13.06.2001. године (решењем Министарства финансија и економије Републике Србије бр.360-02-267/97) и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак.

Правноснажном пресудом Првог основног суда у Београду П-45218/10 од 02.02.2012. године одбијен је основни захтев да се утврди да је власник стана бр. аа, што би тужени Стамбена задруга "АА, АА1 и АА21 били дужни трпети, као и да се обавежу тужени АА1 и АА2да предају тужиљи предметни стан ослобођен од свих лица и ствари, уз право тужиље да се укњижи као носилац права својине на том стану без сагласности тужених. Истом пресудом усвојен је противтужбени захтев тужене Стамбене задруге "АА" и утврђено да је раскинут уговор о изградњи предметног стана закључен између тужиље и тужене Стамбене задруге "АА" бр.251 од 24.04.1989. године. Тужена стамбена задруга тужиљи није вратила уплаћени износ на име изградње стана. О томе сведочи исказ тужиље која је саслушана у својству парничне странке који је другостепени суд прихватио будући да је био јасан, уверљив и поткрепљен писаним доказима у списима.

Имајући у виду утврђено чињенично стање, Апелациони суд у Београду је закључио да су тужени закључили уговор о међусобним правима и обавезама поводом изградње спорног стана 12.08.1992. године који не ужива судску заштиту.

Законом о надзиђивању зграда и претварању заједничких просторија у станове ("Службени гласник СРС”, бр. 24/88) прописано је да инвеститор за надзиђивање зграда може бити друштвено-правно лице (члан 4. став 1.), односно грађанин, али само преко стамбене задруге (члан 4. став 3.). Остваривање права на надзиђивање врши се путем конкурса под условима, на начин и у поступку који прописује скупштина општине (члан 10. став 1), а општински орган управе надлежан за имовинско-правне послове доноси решење о праву на надзиђивање, које је основ за подношење захтева за добијање акта о условима за уређење простора за надзиђивање (члан 11.). Инвеститор коме је решењем утврђено право на надзиђивање може у року од годину дана од правноснажности решења о праву на надзиђивање поднети захтев за добијање одобрења за изградњу, које доноси општински орган управе надлежан за послове грађевинарства (члан 13. став 1.), а надзиђивање се мора завршити најкасније у року од годину дана од дана правноснажности решења о одобрењу за изградњу (13. став 3.). Ако се надзиђивање не заврши у том року, скупштина општине може поверити завршетак радова другом извођачу на терет инвеститора (члан 13. став 4.).

Одлучујући о тужбеном захтеву тужиље за утврђење ништавости уговора о међусобним правима и обавезама који је заведен код тужене задруге 12.08.1992. године под бројем 885, Апелациони суд у Београду је закључио да је захтев тужиље основан. Имајући у виду утврђене чињенице и наведене одредбе материјалног права, тужиља је остварила право на надзиђивање и добила одобрење за изградњу, а тужена задруга је наведеном одлуком добила својство организатора и извођача радова и у том својству је и закључила уговор о изградњи са тужиљом као инвеститором. Стога, императивним законским прописима туженој задрузи није било дозвољено да располаже станом који је на основу одобрења за изградњу грађен за рачун тужиље, без обзира да ли је задруга уложила и део својих средстава или средстава других чланова задруге у изградњу овог стана, а осим тога, тужена задруга, која није власник стана, није имала ни овлашћења да располаже станом која иначе припадају власнику, сагласно одредби члана 3. став 1. Закона о основама својинскоправних односа - ЗОСО.
Нису прихватљиви наводи тужених да је задруга била овлашћена, раскидом уговора са тужиљом, да располаже станом који је грађен за тужиљу и да га отуђи. Једностраним раскидом уговора тужена задруга није постала ни власник стана у изградњи нити носилац права градње. Напротив, носилац права градње и даље је остала тужиља по решењу од 15.03.1990. године које је и даље на снази, због чега надлежни орган управе то право није доделио другом. Ово стога што задруга послује са трећим лицима у име и за рачун својих чланова, односно у своје име а за рачун својих чланова, сагласно члану 5. став 1. Закона о стамбеним задругама ("Службени гласник СРС", број 8/87). При томе, предмет пословања задруге изричито је и таксативно наведен у одредби члана 11. став 1. истог закона и наведене послове задруга може обављати искључиво за потребе својих чланова (став 2.). Са друге стране, раскидом уговора тужиља није изгубила својство инвеститора нити носиоца права надзиђивања у смислу члана 4. став 3. Закона о надзиђивању зграда и претварању заједничких просторија у станове, с обзиром да она то својство има на основу решења од 15.03.1990. године, тако да је тужиља и даље овлашћена да захтева реализацију тог свог права.

Сходно томе, и питање исплате уложених средстава јесте питање облигационог односа тужене задруге и тужиље. Подразумевало се свакако да су задругари дужни да учествују у покрићу трошкова пословања задруге, као и да накнаде све оправдане стварне трошкове изградње који се утврде окончаним обрачуном, као и да уредно извршавају своје обавезе у складу са уговором и закљученим анексима. Са друге стране, задруга није градила станове по тржишном принципу већ је, у складу са чланом 1. истог закона, пословала по принципима узајамности и солидарности и уз помоћ друштвене заједнице, као и на основу учешћа својих задругара који су на тај начин решавали потребу за станом. При томе је тужена задруга такође била дужна да своје обавезе извршава уредно и на време и сагласно начелима савесности и поштења, забране проузроковања штете и са пажњом доброг стручњака, уздржавајући се од поступака којим би се отежало извршење обавезе друге уговорне стране. Чак и да је сама уложила средства у изградњу стана, у конкретној ситуацији тужена задруга није имала правни основ за стицање својине или права на градњу на предметном стану. Уколико је уложила део средстава, које је иначе за градњу спорног стана требало да обезбеди тужиља као инвеститор, тужена задруга има право да захтева од тужиље исплату дугованог, под условима тих средстава, а не право да тим станом располаже као власник, што је иначе и учинила оспореним уговором.

Стога, како је оспорени уговор закључен супротно императивним прописима јер његов предмет није допуштен у смислу члана 46. Закона о облигационим односима - ЗОО, такав уговор је ништав, сагласно члану 47. и 103. ЗОО.

Нису прихватљиви ни наводи тужених да тужиља нема правни интерес за подношење тужбе за утврђење, нити активну легитимацију у овом спору. Супротно становишту тужених, правни интерес тужиље произлази управо из решења од 15.03.1990. године којим је тужиљи утврђено право на надзиђивање стамбене зграде аа као инвеститору, коме је и правноснажним решењем Општине Звездара одобрена изградња спорног стана, а након чије изградње инвеститор стиче право својине на том стану. Осим тога, тужбу за утврђење може поднети свако заинтересовано лице сагласно члану 109. ЗОО, што тужиља свакако јесте у овом спору.

Нису основани ни наводи туженог ПГП "АА1” да је у управном поступку утврђено да тужиља нема право на надзиђивање и да је решење од 15.03.1990. године поништено, будући да је решењем Министарства финансија и економије Републике Србије бр. 360-02-267/97 од 13.06.2001. године поништено решење надлежног органа СО Звездара од 22.04.1998. године којим је укинуто право тужиље на надзиђивање зграде аа, из чега произлази да је решење од 15.03.1990. године, супротно наводима туженог, и даље на снази.

Нису од значаја у овом спору ни то што је правноснажном пресудом Првог основног суда у Београду П-45218/10 од 02.02.2012. године одбијен захтев тужиље за утврђење права својине на предметном стану и предају тог стана тужиљи испражњеног од лица и ствари. Доношењем наведене пресуде тужиља није изгубила право на надзиђивање и својство инвеститора изградње предметног стана, па самим тим ни правни интерес да у овој парници тужбеним захтевом тражи ништавост оспореног уговора закљученог између тужених из разлога што тужена задруга као организатор градње и извођач радова и тужени ПГП "АА1" као непосредни извођач радова нису имали право да као власници располажу предметним станом, јер то право нису ни имали. Тужени правилно указују да управни акти који гласе на тужиљу, сами по себи, нису основ за стицање права својине на предметном стану већ решење о утврђивању права на надзиђивање служи као доказ о правима у погледу располагања, односно коришћења земљишта на коме се налази објекат и на објекту или делу објекта на коме се врши надзиђивање, у смислу прописа о изградњи објеката, сагласно члану 13. став 2. Закона о о надзиђивању зграда и претварању заједничких просторија у станове. Међутим, на основу наведеног управног акта носилац права надзиђивања је овлашћен да, преко извођача радова (стамбене задруге), изгради стан и након изградње постане његов власник.

Нису прихватљиви наводи туженог да је фактичком изградњом стана тужена задруга постала власник предметног стана. Одредбе ЗОСО о стицању својине по самом закону (члан 21), стварањем ствари (члан 22.), спајањем или мешањем ствари (члан 23.) или градњом на туђем земљишту (чл. 24.-26.) не могу се применити у конкретном случају, будући да је право на надзиђивање било уређено императивним законским прописима - Законом о о надзиђивању зграда и претварању заједничких просторија у станове. Овим законом били су прописани услови, начин и поступак надзиђивања зграда ради изградње станова и претварања заједничких просторија у станове (члан 1.). Само оно лице које се јавило на конкурс и за које је у одговарајућем поступку било утврђено да има право на надзиђивање, имало је правни основ за стицање права својине. Тужена задруга, а нарочито не тужени ПГП "АА1" такав правни основ нису имали, због чега фактичка ситуација да су они надзидали зграду и изградили стан у конкретном случају не може представљати правни основ по коме би они стекли право својине.

Одлучујући о противтужбеном захтеву тужене стамбене задруге да јој тужиља по основу уговора о изградњи стана бр. 251 од 21.02.1989. године (правилно 24.04.1989. године) исплати износ од 127.151 ДЕМ у динарској противвредности са каматом, Апелaциони суд у Београду је оценио да је овакав захтев првотужене неоснован. Ово са разлога што је уговор закључен између тужиље и првотужене задруге раскинут, па је стога отпао правни основ по коме тужена задруга тражи исплату од тужиље. У случају раскида уговора, обе стране се ослобађају својих обавеза, изузев обавезе на накнаду евентуалне штете, па сагласно члану 132. став 1. ЗОО, имају право захтевати враћање датог. Једностраним раскидом уговора од стране тужене задруге, престала је обавеза тужиље да извођачу исплати износ који евентуално дугује на име изградње стана. Уосталом, и да и даље постоји обавеза тужиље на исплату утуженог износа, коју је обавезу иначе тужиља оспорила, тужена задруга није доказала висину дуга тужиље по коначном обрачуну за изградњу стана, будући да је одустала од извођења доказа вештачењем од стране вештака грађевинске струке које је предложила у противтужби, а како то произлази из записника о главној рсправи од 16.09.2015. године. Имајући то у виду, Апелaциони суд у Београду је одбио противтужбени захтев тужене задруге и одлучио као у ставу трећем изреке ове пресуде.

Без утицаја су наводи тужене задруге да првостепени суд није одлучио о захтеву, односно донео формално решење о повлачењу тужбе у делу који се односи на предају у посед стана, будући да је тужиља од тог захтева одустала још поднеском од 11.05.1998. године којим је определила тужбени захтев о коме се расправљало у поступку, са чиме су тужени били упознати и нису се противили, па пропуст суда да донесе формално решење о повлачењу тужбе није од значаја за разрешење односа између странака.

Апелaциони суд у Београду је одбацио жалбе тужених АА1 и АА2 и ПГП "АА1” изјављене против става другог изреке побијане пресуде, будући да ти тужени немају правни интерес за подношење жалбе у делу којим је одбијена противтужба тужене стамбене задруге, на основу члана 387. тачка 1. у вези са чланом 365. став 3. ЗПП.

О трошковима поступка одлучено је на основу члана 149. став 1, 150, 159. и 161. ЗПП, при чему су тужиљи признати само они издаци који су били потребни ради вођења парнице, сходно стављеном захтеву и одредби члана 3. став 1. ЗПП, и то у следећим износима: за састав тужбе и два образложена поднеска по 6.000,00 динара, за састав две жалбе по 12.000,00 динара, за заступање на 13 одржаних рочишта по 7.500,00 динара, за приступ на 7 неодржаних рочишта по 4.500,00 динара, за таксу на тужбу, првостeпену, другостепену пресуду и одговор на жалбу по 1.900,00 динара, што укупно износи 183.100,00 динара, одмерено према важећој Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Таксеној тарифи из Закона о судским таксама.

Председник већа-судија
Драгана Бољевић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)