Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.10.2015.

Гж 4004/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4004/15
21.10.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У   И М Е   Н А Р О Д А

  Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Весне Обрадовић, председника већа, Меланије Сантовац и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, против тужених ББ, чији је пуномоћник адв. БА и ББ1, чији је пуномоћник БА1, ради утврђења ништавости уговора, исељења и предаје у посед, одлучујући о жалбама тужених, изјављеним против пресуде Другог основног суда у Београду П 14782/12 од 26.03.2015. године, у седници већа одржаној 21.10.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

  ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Другог основног суда у Београду П 14782/12 од 26.03.2015. године у ставу првом изреке, тако што се одбија, као неоснован, тужбени захтев тужиоца да се утврди да је ништав уговор о купопродаји стана аа, закључен између туженог ББ, као продавца и туженог ББ1, као купца, пред Другим општинским судом у Београду, под Ов. 9785/04 од 24.09.2004. године.

  ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима поступка садржано у ставу трећем изреке пресуде Другог основног суда у Београду П 14782/12 од 26.03.2015. године, тако што се обавезује тужилац АА да туженом ББ1 накнади трошкове парничног поступка у износу од 118.500,00 динара, у року од 15 дана од пријема преписа пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Другог основног суда у Београду П 14782/12 од 26.03.2015. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев, па је утврђено да је ништав уговор о купопродаји стана аа, закључен између туженог ББ, као продавца и туженог ББ1, као купца, пред Другим општинским судом у Београду, под Ов. 9785/04 од 24.09.2004. године.

  Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца у делу у којем је тражио да суд обавеже тужене да се са свим лицима и стварима иселе из предметног стана и предају га тужиоцу у државину.

  Ставом трећим изреке, обавезан је тужени ББ да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 755.550,00 динара, у року од 15 дана.

  Против наведене пресуде, и то одлуке садржане у ставу првом и трећем изреке, тужени су благовремено изјавили жалбе, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

  Испитујући првостепену пресуду у границама овлашћења прописаним одредбом члана 386. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11...55/14), који се примењује на основу члана 506. став 2. истог закона, Апелациони суд је оценио да је жалба тужених основана.

  У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 1, 2, 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се у жалби тужених указује на постојање таквих битних повреда поступка због којих би се побијана пресуда морала укинути.

  Према утврђеном чињеничном стању, тужилац, као продавац, и тужени ББ, као купац, су 23.02.2004. године закључили пред Другим општинским судом у Београду, под Ов 1747/04 уговор о купопродаји двособног стана аа. Правноснажном пресудом Другог општинског суда у Београду П 3174/04 од 10.09.2009. године утврђено је да је означени уговор ништав, јер стварна воља уговорних страна није била закључење уговора о купопродаји, већ пренос својине на спорном стану, као обезбеђење за закључени уговор о зајму. Тужени ББ је, као продавац, са туженим ББ1, као купцем, пред Другим општинским судом у Београду, под Ов. 9785/04, 24.09.2004. године закључио уговор о купопродаји спорног стана за купопродајну цену у износу од 49.000 евра. Уговорне стране су дошле у везу преко агенције за промет непокретности. Тужени ББ1 није знао да је између тужиоца и туженог ББ закључен привидан уговор. Спорни стан није био уписан код РГЗ-Службе за катастар непокретности, а тужени ББ се као власник легитимисао наведеним овереним уговором о купопродаји непокретности од 23.02.2004.године, а такође, туженом ББ1 је предочена и документација у вези откупа стана учињеног од стране ранијег продавца, овде тужиоца АА. Тужени ББ1 је туженом ББ исплатио цену и овај га је увео у државину стана. Тужени ББ1, као продавац, је са ”АА” д.о.о., као купцем, након две године 13.11.2006. године, под Ов 10402/06 закључио уговор о купопродаји спорног стана, за купопродајну цену у износу од 49.500 евра. Тужени нису у државини предметног стана.

  Утврђујући да је тужени ББ знао да је уговор од 23.02.2004. године закључен, ради обезбеђења уговора о зајму, да није стекао право својине на спорном стану, а које право је пренео туженом ББ1, за кога је утврђено да је био савестан купац, уговором о купопродаји од 24.09.2004. године, иако је знао да право својине на спорном стану није престало, првостепени суд је оценио да је спорни уговор ништав, сагласно члану 103. Закона о облигационим односима и одлучио као у првом ставу изреке побијане пресуде, док је у ставу другом изреке (који није ожалбен) одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца у делу у којем је тражио да суд обавеже тужене да се са свим лицима и стварима иселе из предметног стана и предају га тужиоцу у државину, јер тужени нису у државини предметног стана.

  Међутим, првостепени суд је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, погрешно применио материјално право када је усвојио тужбени захтев тужиоца да се утврди ништавост спорног уговора, на шта се основано указује жалбом тужених.

  Наиме, према одредби члана 66. став 1. и 3. Закона о облигационим односима предвиђено је да привидан уговор нема дејства међу уговорним странама, а да се привидност уговора не може истицати према трећем савесном лицу.

  Из утврђеног чињеничног стања произилази да тужени ББ1 у тренутку закључења спорног уговора о купопродаји од 24.09.2004. године са туженим ББ није знао да је између тужиоца и туженог ББ закључен привидан уговор, с обзиром на предочену уредну документацију о откупу и продаји стана, као и чињеницу да је тужени ББ био у државини стана. Спорни стан није био уписан у јавне књиге, а тужени ББ се приликом закључења уговора о купопродаји, као власник спорног стана легитимисао уговором о купопродаји непокретности од 23.02.2004. године. Стога, тужени ББ1 је у тренутку закључења спорног уговора о купопродаји био савестан, па имајући у виду да се привидност уговора не може истицати према трећем савесном лицу, сагласно члану 66. став 3. Закона о облигационим односима (тужени ББ1, као купац из уговора о купопродаји спорног стана од 24.09.2004. године је треће лице у односу на уговорни однос - привидан уговор тужиоца и туженог ББ од 23.02.2004. године, чији је предмет, такође, спорни стан), то произилази да тужилац не може истицити привидност претходно закљученог уговора о купопродаји, према туженом ББ1, који је у свему поступао сагласно начелу савесности и поштења из члана 12. Закона о облигационим односима, па стога не треба да сноси негативне последице поступања других лица супротно начелу забране злоупотребе права из члана 13. Закона о облигационим односима, а све сагласно члану 66. став 3. истог закона.

  Из изнетих разлога, применом одредаба члана 394. став 1. тачка 4. ЗПП одлучено је као у ставу првом изреке пресуде.

  Имајући у виду наведено преиначење, решење о трошковима поступка преиначено је на основу одредбе члана 401. тачка 3. ЗПП и тужилац обавезан да сагласно одредбама члана 153. став 2. ЗПП, друготуженом, који је у потпуности успео у спору исплати трошкове за састав једног образложеног поднеска 22.500,00 динара, заступање на три одржана рочишта по 24.000,00 динара и приступа на два неодржана рочишта по 12.000,00 динара у укупном износу од 118.500,00 динара, а све према важећој Адвокатској тарифи.

Председник већа-судија
Весна Обрадовић, ср.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)