Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
26.05.2011.

Гж 405/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 405/11
Дана 26.05.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Маргите Стефановић, председника већа, Весне Митровић и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиoца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ББ, ради дуга, вредност предмета спора 25.000,00 евра у динарској противвредности, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.10733/2010 од 25.05.2010. године, у нејавној седници већа одржаној дана 26.05.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.10733/2010 од 25.05.2010. године у ставу другом изреке, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужени ББ, да тужиоцу АА, исплати домицилну камату на износ од 20.000,00 немачких марака почев од 01.01.1996. године па до 31.12.2001. године, на износ од 10.000,00 евра почев од 01.01.2002. године до исплате, на износ од 30.000,00 немачких марака почев од 31.01.1996. године па до 31.12.2001. године, као и на износ од 15.000,00 евра почев од 01.01.2002. године до исплате, све у динарској противвредности, по курсу Народне банке Србије на дан исплате, у року од 15 дана по пријему пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.10733/2010 од 25.05.2010. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев па је обавезан тужени ББ, да тужиоцу АА, на име дуга исплати износ од 25.000,00 евра у динарској противвредности на дан исплате по курсу Народне банке Србије а све у року од 15 дана од дана пријема пресуде. Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев у делу којим је тражено да се обавеже тужени ББ да тужиоцу АА исплати домицилну камату на износ од 20.000,00 немачких марака почев од 01. јануара 1996. године па до 31.12.2001. године као и камату на износ од 10.000,00 евра по стопи Европске централне банке почев од 01. јануара 2002. године до исплате као и делу да се обавеже тужени да исплати домицилну камату на износ од 30.000,00 немачких марака почев од 31. јануара 1996. године па до 31. децембра 2001. године као и камату на износ од 15.000 евра по стопи Европске централне банке почев од 01. јануара 2002. године до исплате. Ставом трећим изреке одбијен је тужбени захтев у делу да се обавеже тужени ББ да тужиоцу АА исплати износ од 1.761,00 евра у динарској противвредности по курсу на дан исплате заједно са домицилном каматом на износ од 3.522,00 немачке марке почев од 31. јануара 1996. године до 31. децембра 2001. године као и камату на износ од 1.761,00 евра по стопи Европске централне банке почев од 01. јануара 2002. године до исплате. Ставом четвртим изреке одбијен је тужбени захтев да се обавеже тужени ББ да тужиоцу АА исплати износ од 7.236,41 динара са каматом по Закону о висини стопе затезне камате почев од 31. јануара 1996. године до исплате. Ставом петим изреке одбијен је тужбени захтев да се утврди да је ништав уговор о бескаматном зајму закључен између тужиоца АА и ББ дана 28.11.1995. године. Ставом шестим изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 465.000,00 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде.

Против ове пресуде благовремено је изјавио жалбу тужилац, побијајући исту у ставу другом изреке, због погрешне примене материјалног права.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку, па је оценио да је жалба тужиоца основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а жалба не указује посебно на остале битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. и став 2. истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац и његов брат са једне стране и тужени, са друге стране, су закључили уговор о ортаклуку за производњу и продају киселог купуса дана 06.10.1995. године, са обавезом улагања у производњу киселог купуса 50% од стране тужиоца и његовог брата и 50% од стране туженог. На основу наведеног уговора тужени је од тужиоца примио укупан износ од 30.000 америчких долара и 8.000 немачких марака. Тужилац је иступио из заједничког посла око производње и продаје киселог купуса, након чега су тужилац и тужени закључили уговор о бескаматном зајму дана 28.11.1995. године по ком уговору је тужени био у обавези да тужиоцу исплати износ од 50.000 немачких марака са бескаматним роком враћања, и то износа од 20.000 немачких марака до 31.12.1995. године и износа од 30.000 немачких марака до 30.01.1996. године. Тужени наведени износ тужиоцу није вратио.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је одлучујући о праву тужиоца на исплату камате на износ главног дуга погрешно применио материјално право, и то одредбу члана 558. Закона о облигационим односима, оценивши да тужилац нема право на камату, а из разлога што су странке закључиле уговор о бескаматном зајму којим није уговорена камата.

Наиме, првостепени суд је правилно оценио да су се странке, закључењем уговора о бескаматном зајму, сагласиле да преузете обавезе из закљученог уговора о ортаклуку замене новом, и то враћањем примљеног новца од стране туженог у износу од 50.000 немачких марака без камате, те да је у конкретном случају реч о доброчином уговору о зајму. Међутим, погрешно је првостепени суд оценио да, с обзиром да се ради о бескаматном зајму са бескаматним роком враћања примљеног износа новца, тужилац нема право на камату у смислу члана 558. став 1. Закона о облигационим односима јер се у конкретном случају не ради о уговору у привреди да би тужени био обавезан да исплати камату и ако она није уговорена.

Уговорна камата представља накнаду која се на основу постигнуте сагласности воља уговорних страна плаћа као цена употребе новца у периоду од настанка до доспећа обавезе враћања примљених новчаних средстава. С друге стране, законском затезном каматом се обезбеђују новчане обавезе, а исту дугује дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе. Из наведеног произилази да се уговорна камата јасно разликује од затезне камате, јер затезна камата се исплаћује за свако неблаговремено испуњење новчане обавезе, те исту дугује сваки дужник од тренутка када пада у доцњу, у смислу члана 277. став 1. Закона о облигационим односима. Зато, и ако се у конкретном случају ради о доброчином уговору о зајму, којим није уговорена камата, а како су се парничне странке договориле да зајмодавац, овде тужени врати износ од 20.000 немачких марака до 31.12.1995. године, а износ од 30.000 немачких марака до 30.01.1996. године, тужени као зајмодавац има обавезу плаћања не уговорене, већ законске затезне камате због неблаговременог испуњења новчане обавезе. Како новчано потраживање из уговора о зајму гласи на страну валуту њено испуњење се може захтевати у домаћој валути према курсу који је важио у тренутку испуњења у смислу члана 395. Закона о облигационим односима, због чега тужиоцу припада домицилна камата на потраживање које гласи на немачке марке, односно камата коју прописује Централна европска банка за евро, на потраживање које гласи на валуту евро. Зато је жалба тужиоца морала бити усвојена, а побијана пресуда преиначена у ставу другом изреке.

Првостепена пресуда је у ставу првом, ставу трећем, ставу четвртом, ставу петом и ставу шестом изреке остала неизмењена, јер тужилац жалбом није побијао пресуду у преосталим одбијајућим деловима изреке, а тужени није изјавио жалбу којом би побијао став први и став шести изреке.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде, а на основу члана 380. став 1. тачка 4. Закона о парничном поступку.

Председник већа – Судија
Маргита Стефановић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)