Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.03.2011.

Гж 4051/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4051/10
Дана 23.03.2011.године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Марине Говедарица, председника већа, Миланке Вукчевић и Снежане Настић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради дуга, одлучујући о жалби тужене, изјављеној против међупресуде Четвртог општинског суда у Београду П.бр.218/06 од 27.12.2007.године, у седници већа одржаној дана 23.03.2011.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужене као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ међупресуда Четвртог општинског суда у Београду П.бр.218/06 од 27.12.2007.године.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном међупресудом, утврђено је да је основан тужбени захтев тужиоца према туженој за исплату по основу уговора о зајму.

Против наведене међупресуде тужена је благовремено изјавила жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка.

Тужилац је одговорио на жалбу.

Испитујући правилност ожалбене међупресуде у смислу члана 372 ЗПП, Апелациони суд је оценио да жалба тужене није основана.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности у смислу члана 372 став 2 истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању тужена је са својим супругом ВВ, у току 1993.године позајмила од ГГ, оца туженог, новчани износ од 50.000,00 тадашњих динара, па пошто позајмицу није вратила, између тужиоца и тужене сачињен је уговор о купопродаји стана аа, који је оверен 14.03.1994.године, под бројем Ов.1640/94, а којим је била прикривена обавеза тужене на враћање дуга тужиоцу. Правноснажном пресудом Четвртог општинског суда у Београду П.бр.154/96 од 14.03.1994.године, утврђено је да је предметни уговор о купопродаји од 14.03.1994.године ништав и да не производи правно дејство.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, које тужена жалбом не спори, правилно је првостепени суд закључио да у конкретном случају уговор о продаји стана представља привидан правни посао у смислу члана 66 став 1 Закона о облигационим односима, закључен ради обезбеђења и испуњења обавезе тужене из уговора о зајму, те је побијаном међупресудом у смислу члана 335 став 1 ЗПП, утврдио да постоји правни основ тужбеног захтева за исплату потраживања тужиоца према туженој по основу уговора о зајму.

Неосновано се жалбом тужене првостепена пресуда побија због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 1 ЗПП, наводима да је првостепени суд прекорачио тужбени захтев, јер је закључио да је основан захтев за исплату по основу уговора о зајму, а тужилац није поставио захтев за исплату по наведеном основу. По ставу тужене то је у супротности са одредбом члана 186 у вези члана 3 став 1 ЗПП, којом је прописано да се парнични поступак покреће тужбом и да у парничном поступку суд одлучује у границама захтева који су стављени у поступак. Овакви наводи у жалби не могу се прихватити као основани, јер у смислу члана 187 став 4 ЗПП, суд ће поступити по тужби и кад тужилац није навео правни основ тужбеног захтева, а ако је тужилац навео правни основ, суд није везан за њега. То значи да суд није везан тужиочевом правном оценом чињеничног стања, већ је дужан да му пружи правну заштиту у оквиру постављеног тужбеног захтева, у оном обиму у ком то, с обзиром на чињеничне наводе, омогућују прописи материјалног права. Тачно је да је у смислу члана 3 став 1 ЗПП, искључиво право странака да одреде предмет, садржину и обим парнице и да од слободне воље странака зависи да ли ће се обратити суду за заштиту свог права и у ком обиму ће ту заштиту захтевати. Али ову одредбу треба сагледати у вези са овлашћењем и обавезом суда прописаним чланом 187 став 4 истог Закона, којом је суду наложено да поступа и по тужби у којој тужилац није навео правни основ тужбеног захтева као и кад је правни основ погрешно навео. Дакле, суд није везан за правни основ који је тужилац навео у тужби, већ о тужбеном захтеву одлучује применом материјалног права на основу чињеница које испита и утврди, а на којима се заснива тужбени захтев. Стога, ожалбеном одлуком првостепени суд није изашао из граница постављеног евентуалног захтева, односно није прекорачио тужбени захтев истакнут у смислу члана 191 став 2 ЗПП, како то погрешно тврди жалба.

Неосновано жалбом тужена указује да је у првостепеном поступку учињена и битна повреда из члана 361 став 2 тачка 7 ЗПП, јер јој није дата могућност да расправља о захтеву тужиоца за исплату по основу уговора о зајму. Да би постојала повреда из члана 361 став 2 тачка 7 ЗПП, потребно је да је странка пропустом суда онемогућена да расправља пред судом о битним питањима за решење парнице, што у конкретном није случај. Према стању у списима није било пропуста суда у достављању, нити је туженој ускраћена могућност расправљања и изјашњавања.

Са свега изнетог наводи тужене у жалби су неосновани и без утицаја на правилност донете међупресуде.

У даљем поступку, приликом расправљања о висини евентуалног тужбеног захтева, првостепени суд ће имати у виду и да затезна камата сходно Закону о висини стопе затезне камате („Службени лист СРЈ“ бр.9/2001 од 02.03.2001.године), поред реално позитивног дела, обухвата и ревалоризовану компоненту (стопа раста цена на мало). Међутим, ако штету због доцње дужника не покрива затезна камата, поверилац има право да тражи разлику између затезне камате и потпуне штете на основу члана 278 став 2 Закона о облигационим односима почев од настанка дужникове доцње до исплате. Зато тужилац новчано потраживање настало после 24.01.1994.године, односно после увођења тзв.“новог динара“ који је и сада у оптицају као средство плаћања, не може потраживати као ревалоризовани износ, јер за такав захтев нема утемељење ни у једном важећем пропису, већ исти може потраживати само као новчани износ исказан у оном броју новчаних јединица у коме је обавеза и настала (главни дуг) са затезном каматом (споредно потраживање), а у случају да штету због доцње не покрива затезна камата, тужилац може тражити разлику до потпуне накнаде, али мора и доказати у чему се штета састоји.

Из наведених разлога, Апелациони суд је на основу члана 375 ЗПП одлучио као у изреци ове пресуде.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марина Говедарица, с.р.

За тачност преписа
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)