Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.03.2018.

Гж 4094/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4094/17
22.03.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зорана Хаџића, председника већа, Маје Чогурић и Радмиле Ђурић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против тужених АА1, чији је пуномоћник АБ1 и АА2, чији је пуномоћник адвокат АБ2, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П.бр. 2034/16 од 12.05.2017. године, у седници већа одржаној дана 22.03.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

I ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ваљеву П.бр. 2034/16 од 12.05.2017. године.

II ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Ваљеву П.бр. 2034/16 од 12.05.2017. године ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавежу тужени да тужиљи солидарно на име накнаде штете исплате износ од 816.307,89 динара, са законском затезном каматом почев од 17.09.2014. године до исплате. Ставом другим изреке пресуде обавезана је тужиља да туженом АА1 на име трошкова парничног поступка исплати износ од 52.500,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде. Ставом трећим изреке пресуде обавезана је тужиља да туженом АА2 на име трошкова парничног поступка исплати износ од 64.500,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде.

Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу побијајући је у целини, из свих законом прописаних жалбених разлога.

Испитујући побијану пресуду у смислу одредбе члана 386 у вези члана 402 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС”, бр. 72/11, 49/13 - одлука Уставног суда, 74/13 - одлука Уставног суда и 55/14), који се примењује на основу члана 506 став 2 истог закона, Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужиље неоснована.

У проведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка предвиђене чланом 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а због којих би се ожалбена одлука морала укинути.

Супротно наводима жалбе, првостепена пресуда не садржи ни битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 12 Закона о парничном поступку, пошто нема недостатака због којих се не би могла испитати. Изрека пресуде је разумљива, не противречи ни сама себи ни разлозима који су наведени у погледу свих битних чињеница на јасан и непротивречан начин, а недвомислено произлазe из изведених доказа и целокупног стања у списима.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку правноснажном пресудом Вишег суда у Ваљеву К.бр. 82/10 од 21.01.2013. године тужени су оглашени кривим што су дана 14.08.2007. године, по претходном договору, извршили крађу на нарочито дрзак начин на штету тужиље АА, власника "АА". Тужени АА1 је са пулта радње узео ролну са више мушких златних ланаца укупне тежине 380 грама и вредности 570.000,00 динара и брзо истрчао и отишао до возила, где га је по договору чекао тужени АА2, а потом су се одвезли изван Ваљева, где је у једној шуми тужени АА2 одузете предмете сакрио, све у намери да одузимањем ових златних предмета прибаве себи противправну имовинску корист, чиме су извршили кривично дело тешке крађе из члана 204 став 1 тачка 3 КЗ у вези члана 33 КЗ. Наведеном пресудом усвојен је имовинско - правни захтев тужиље, па су тужени обавезани да тужиљи солидарно исплате износ од 570.000,00 динара.

Увидом у списе кривичног предмета, првостепени суд је утврдио да вредност златних ланаца који су одузети извршењем кривичног дела није било предмет вештачења, већ да је о имовинско - правном захтеву одлучено у складу са постављеним захтевом тужиље, који тужени нису оспоравали. Тужиља саслушана у својству парничне странке се изјаснила да се до количине од 380 грама злата дошло након извршеног пописа после крађе. Навела је да се радило о универзалним златним ланцима који су били различите израде, али сви су били истог квалитета, израђени од четрнаесто каратног злата са ознаком 585. Тужиља није могла да се сети колико јој је златних ланаца одузето, нити је могла да се изјасни да ли су за све одузете златне ланце постојале улазне листе, при чему се сваки улаз злата у златару евидентира, а да тужиља има сопствену производњу ланаца. Напоменула је да поседује регистровану радњу, из ког разлога може легално да врши откуп и израду златног накита. Од откупне сировине се израђује златан накит. Истакла је да је на основу откупне цене злата, а имајући у виду укупну тежину одузетог златног накита поставила имовинско - правни захтев у кривичном поступку. Првостепени суд је на основу налаза и мишљења судског вештака економске струке ВВ утврдио да 380 грама злата, на дан вештачења вреди 1.386.307,68 динара. При томе се вештак изјаснио да је имао у виду цену четрнаесто каратног злата као материјала, а не вредност накита. У допунском налазу вештак се изјаснио о берзанској цени злата, тако да је цена грама злата на дан доношења пресуде у кривичном поступку износила 2.671,65 динара, а на дан вештачења 2.800,09 динара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, супротно жалбеним наводима тужиље, правилно је првостепени суд применио одредбе члана 154 и 155 у вези члана 189 став 2 и 190 Закона о облигационим односима, када је нашао да је тужбени захтев тужиље неоснован.

Тужиља је у кривичном поступку, који се водио пред Вишим судом у Ваљеву истакла имовинско – правни захтев за штету коју су јој тужени проузроковали учињеним кривичним делом, опредељујући укупан износ штете на износ од 570.000,00 динара. Правноснажном пресудом Вишег суда у Ваљеву К.бр. 82/10 од 21.01.2013. године, тужени АА1 и АА2 су оглашени кривим за кривично дело тешке крађе (члан 204 став 1 тачка 3 КЗ у вези члана 33 КЗ). Наведеном пресудом усвојен је у целости имовинско - правни захтев тужиље, па су тужени обавезани да тужиљи, на име накнаде штете солидарно исплате износ од 570.000,00 динара (члан 206 ЗКП). Истицање захтева за накнаду штете проузроковане кривичним делом у кривичном поступку сматра се као редовно подизање парничне тужбе, те је по налажењу Апелациoног суда у Београду у конкретном случају тужиља обештећена у целости за штету проузроковану кривичним делом.

Неосновано је позивање тужиље да је првостепени суд погрешно применио одредбу члана 189 став 2 Закона о облигационим односима, са образложењем да је тужиља имовинско - правни захтев поставила у кривичном поступку у складу са ценом злата важећом током 2007. године када је почео кривични поступак, а да је у међувремену цена злата на берзи скочила, те да она у парничном поступку тужбени захтев заснива на чињеници да се тржишна вредност злата у међувремену знатно променила. Штета коју тужиља потражује у парничном поступку се односи на исти штетни догађај (произашла из кривичног дела), за који је тужиљи у кривичном поступку штета у целости накнађена, те је правилно првостепени суд нашао да тужиља не може из истог штетног догађаја и према истим лицима са успехом потраживати накнаду штете која јој је већ правноснажно досуђена.

Промена цене злата која је настала у међувремену од дана доношења правноснажне кривичне пресуде, до дана доношења пресуде у парничном поступку (према налазу и мишљењу судског вештака ВВ) није од значаја за другачију одлуку суда, имајући у виду да је суд у кривичном поступку био овлашћен да у складу са одредбом члана 206 Законика о кривичном поступку, у пресуди којом окривљеног оглашава кривим, оштећеном лицу досуди у целости или делимично опредељени имовинско - правни захтев. Како је кривични суд усвојио у целости њен захтев за накнаду штете, то је правилно првостепени суд нашао да је тужиљина имовина доведена у оно стање у коме се налазила да није било штетне радње тужених, чиме је тужиља остварила право на потпуну накнаду прописану чланом 190 Закона о облигационим односима.

Приликом одлучивања о законитости и правилности првостепене пресуде другостепени суд је ценио и остале жалбене наводе, али их није посебно образлагао, сагласно одредби члана 396 став 1 ЗПП, с обзиром да не могу довести до другачије одлуке у овој правној ствари.

Из ових разлога, Апелациoни суд је одбио као неосновану жалбу тужиље и потврдио првостепену пресуду у ставу првом изреке, на основу члана 390 Закона о парничном поступку, одлучивши као у ставу првом изреке ове пресуде.

Правилна је и одлука о трошковима поступка садржана у ставу другом и трећем изреке првостепене пресуде, будући да је донета правилном применом чланова 153, 154 и 163 Закона о парничном поступку.

Одлуку као у ставу другом изреке, Апелациoни суд је донео на основу члана 165 у вези члана 153 ЗПП, имајући у виду да тужиља није успела у поступку по жалби, па је захтев да јој се накнаде трошкови другостепеног поступка, на име састава жалба од стране пуномоћника из реда адвоката у износу од 22.500,00 динара и таксе на жалбу и другостепену одлуку, одбијен као неоснован.

Председник већа-судија
Зоран Хаџић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)