Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
26.10.2016.

Гж 4213/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4213/15
26.10.2016. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Бранке Дражић, председника већа, Невенке Ромчевић и Марије Терзић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа АБ адвокат, против туженог ББ, кога заступа АБ1 адвокат, ради стицања без основа, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П 20430/10 од 10.05.2013. године, у седници већа одржаној 26.10.2016. године, донео је

П Р Е С У Д У

ДЕЛИМИЧНО СЕ ПРЕИНАЧУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П 20430/10 од 10.05.2013. године у ставу првом изреке у погледу одлуке о камати и обавезује се тужени ББ да тужиљи АА на досуђени износ од 150.000 евра исплати камату по стопи коју одређује Европска Централна банка за евро почев од 07.06.2003. године до 24.12.2012. године, а од 25.12.2012.године до исплате законску затезну камату, све у у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, док се у преосталом делу става првог изреке у односу на главни дуг ОДБИЈА као неоснована жалба туженог и пресуда Вишег суда у Београду П 20430/10 од 10.05.2013. године у том делу ПОТВРЂУЈЕ.

OДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена жалба туженог изјављена против става другог изреке пресуде Вишег суда у Београду П 20430/10 од 10.05.2013. године.

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев и обавезан тужени да тужиљи на име дуга врати износ од 150.000 еура у динарској противвредности према средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате све са припадајућом каматом на тај износ која се утврђује на годишњем нивоу у висини референтне каматне стопе Европске Централне банке за главне операције и рефинансирање увећаној за 8 процентних поена, све у динарској противвредности према средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате почев од 07.06.2003. године до исплате, као и да јој на име трошкова парничног поступка накнади износ од 652.000,00 динара. Ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев преко досуђеног износа припадајуће камате утврђене на годишњем нивоу у висини референтне каматне стопе Европске Централне банке на главне операције за рефинансирање увећане за 8 процентних поена обрачунате у динарској противвредности према средњем курсу Србије на дан исплате износа од 150.000,00 динара у динарској противвредности, а до траженог износа камате од 10% на годишњем нивоу износа од 150.000 еура почев од 07.06.2003. године па до исплате, све у динарској противвредности по најповољнијем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Ставом трећим изреке одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова парничног поступка преко досуђеног износа од 652.000,00 динара до траженог износа од 694.500,00 динара.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и одлуке о трошковима поступка.

Апелациoни суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП ("Сл. Гласник РС”, 125/04, 111/09, 53/13) који се у овом случају примењује на основу чл. 506 став 1 ЗПП (“Сл. Гласник РС”, 72/11, 49/13, 74/13, 55/14) и налази да је жалба делимично основана, а делимично недозвољена.

Правилном оценом изведених доказа првостeпени суд је утврдио да је тужиља са предузећом туженог "АА" 04.06.2003. године закључила Уговор о заједничкој изградњи оверен код Првог општинског суда у Београду Ов 6450/2003 ради изградње стамбено-пословног објекта аа, као и објекат аа1. У међувремену је ово предузеће отишло под стечај. Анексом уговора од 04.06.2003. године је уговорено да ће тужиља новчана средства уплаћивати на рачун оснивача-туженог ББ, што је тужиља и учинила уплатом 05.06.2003. године у износу од 222.950 CHF. Ове чињенице међу странкама нису биле спорне. Изјавом о признању дуга од 09.07.2004. године и изјавом од 18.04.2005. године, тужени ББ је признао да је од тужиље примио 150.000 евра по уговору о заједничкој изградњи од 04.06.2003. године , те се обавезао да ће примљени новац вратити са каматом по стопи од 10% на годишњем нивоу до 31.07.2005. године, за шта као гаранцију даје једноипособан стан од 45 м2, пословни простор и три гаражна места. Изјавом туженог коју је потписао 18.04.2005. године једино је промењена непокретност која је средство обезбеђења. Потписивању изјава присуствовала је и потписала СС, прву изјаву у своје име, а другу изјаву као директор предузеће "АА" и оверила је печатом предузећа. На основу решења о одобрењу за изградњу Секретаријата за урбанизам и грађевинске послове од 26.06.2007. године измењено је одобрење за изградњу које је донео исти орган 22.12.2005. године којим је одобрена градња "АА" само у погледу промене инвеститора објекта, а то је предузеће !АА1". Предузеће "АА" је у међувремену отишло у стечај.

При овако утврђеном чињеничном стању , првостепени суд је оценио да је тужени у обавези да тужиљи исплати износ од 150.000 евра у динарској противвредости са каматом од 07.06 2003.године , обзиром да је отпао правни основ по којем је дошло до преноса новчаних средстава са рачуна тужиље на девизни рачун туженог, да тужени по захтеву тужиље није вратио наведени износ, за који се неосновано обогатио и који држи без правног основа. Истовремено суд је закључио да није основан приговор недостатка пасивне легитимације на страни туженог оценом да предмет тужбеног захтева није испуњење обавеза из уговора о заједничкој изградњи који је тужиља закључила са правним лицем чији је оснивач тужени, већ захтев за враћање новца по изјави туженог о признању дуга.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање, правилно је првостeпени суд применио материјално право и то одредбе члана 210 и 214 Закона о облигационим односима одлучујући усвајањем тужбеног захтева као у ставу првом изреке.

Неосновано се жалбом понавља већ истицани и правилно оцењени приговор недостатка пасивне легитимације на страни туженог који је првостепени суд оценио неоснованим, јер обавеза туженог на исплату дуга настала је на основу Изјаве о признању дуга. Нису основани наводи жалбе да су новчана средства уплаћена у корист и за потребе правног лица чији је оснивач тужени, а не у корист туженог лично, да на страни туженог као оснивача привредног друштва нема одговорности за повраћај потраживаног износа, јер су све обавезе прешле на новог инвеститора- предузеће "АА1", те да чињеница да је тужени као оснивач потписао признанице о пријему тужиљине уплате и да ће гарантовати за њихову исплату, не значи и да је обавеза исплате прешла на туженог као оснивача предузећа "АА" са којим је тужиља закључила уговор о заједничкој изградњи. У време настанка спорног односа био је на снази Закон о предузећима ( “Сл.Гласник СРЈ ” бр.29/96...26/02), а не Закон о привредним друштвима, како то погрешно тврди жалба (који је ступио на снагу 2004. године). Чланом 55 став 2 Закона, оснивачи, чланови и акционари , сразмерно својим уделима односно акција, учествују у управљању предузећем, добити и сношењу ризика пословања , ако у складу са овим законом, није другачије одређено оснивачким актом, односно статутом предузеће. Наведено значи да друштво одговара неограничено целокупном својом имовином. Чланови друштва не одговарају за обавезе друштва неограничено, већ до висине свог удела. У правним односима имовина предузећа и имовина власника је јасно одвојена, а чланом 54 Закона установљена је забрана оснивачу да се према имовини предузећа односи као да је његова лична имовина, у ситуацијама таксативно прописаним овом законском нормом.

  Међутим, правилна је оцена првостепеног суда да је у конкретном случају не ради о одговорности туженог као оснивача, већ физичког лица који дати новац држи без правног основа , оценом да је отпао правни основ по коме је новац пребачен са приватног рачуна тужиље као суинвеститора градње, на рачун туженог који је у време уговарања био оснивач и власник инвеститора, брисаног предузећа "АА" д.о.о, са којим је у погледу датог новца засновала облигационоправни однос, да тужиља није преговарала са новооснованим предузећем "АА1" д.о.о, које је започело, наставило и довршило изградњу објекта, због чега тужиља има право на повраћај новца од туженог, па су супротни наводи жалбе неосновани.

  На потпуно и правилно утврђено чињенично стање, погрешно је првостепени суд применио материјално право код досуђивања камате на износ главног дуга, на шта другостепени суд пази по службеној дужности.

Тужилац као поверилац новчане обавезе уговорене у еврима има право на исплату главног дуга и затезне камате због доцње дужника по стопи коју прописује Европска Централна банка у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате почев од 07.06.2003. године, ког дана је према Изјави од 09.07.2014. године тужени дошао у доцњу, а од доношења Закон о затезној камати ( “Сл. Гласник РС” 119/12 од 17.12.2012. године) који је ступио на снагу 25.12.2012. године до исплате законску затезну камату. Наиме, пре првостепеног пресуђења 25.12.2012. године, ступио је на снагу Закон о затезној камати којим је, између осталог, прописано да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе , поред главнице дугује и затезну камату на износ дуга до дана исплате и то по стопи утврђеној овим законом. Стопа затезне камате на износ дуга који гласи на еуре прописана је чланом 4 став 1 истог закона. Стога поверилац новчане обавезе у еврима има право на затезну камату због доцње дужника по стопи коју прописује Закон о затезној камати у динарској противвредности, која се обрачунава на исти начин и по истом курсу као и главни дуг. Због наведеног је, ради правилне примене материјалног права, побијана пресуда у делу одлуке о камати преиначена обавезивањем туженог да на досуђени износ у еврима исплати камату по Закону о затезној камати и погрешно опредељена каматна стопа коригована делимичним преиначењем пресуде.

Одлука о трошковима донета је правилном применом чл. 149 и 150 ЗПП, па су неосновани паушални наводи жалби којима се побија пресуда у делу одлуке о трошковима поступка. Делимично преиначење пресуде у односу на камату, није утицало на корекцију одлуке о трошковима.

Са изнетих разлога, применом чл. 375 и 380 тачка 4 ЗПП-а одлучено је као у ставу првом изреке.

Тужени нема правни интерес за изјављивање жалбе у одбијајућем делу првостепене пресуде из става другог изреке, те је применом чл. 387 став 3 ЗПП одлучено као у ставу другом изреке.

Пошто је жалба одбијена, тужени нема право на трошкове другостепеног поступка, па је одлучено као у ставу трећем изреке.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Бранка Дражић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)