Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.08.2012.

Гж 4218/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4218/12
Дана 23.08.2012.године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Марине Говедарица, председника већа, Миланке Вукчевић и Снежане Настић, чланова већа, у парници тужиоца Дирекција за грађевинско земљиште и изградњу Београда, Ј.П. из Београда, ул. Његошева бр.84, против туженог ББ, чији је привремени заступник БА, адвокат, ради дуга, одлучујући о жалби туженог, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П.бр.21505/10 од 08.02.2012.године, у седници већа одржаној дана 23.08.2012.године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Вишег суда у Београду П.бр.21505/10 од 08.02.2012.године, и предмет враћа истом суду, на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу на име дуга исплати износ од 14.822.786,85 динара са законском затезном каматом почев од 26.05.2011.године до исплате. Ставом другим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 249.507,00 динара.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући је из свих разлога прописаних одредбом чл.360 ст.1 Закона о парничном поступку.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења из чл. 372 ЗПП (“Сл.гласник РС”, бр.125/04 и 111/09 који је ступио на снагу 23.02.2005.године), а који се примењује на основу чл.506 ст.1 ЗПП (“Сл.гласник РС” бр.72/11 који је ступио на снагу 01.02.2012.године), Апелациони суд је оценио да је жалба основана.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац и тужени су дана 06.02.2006.године закључили уговор бр.5216/11423-II-3, којим су регулисали међусобна права и обавезе везане за накнаду за уређивање грађевинског земљишта за изградњу стамбене зграде у улици аа, на грађевинској парцели аа1, која је формирана од кат.парцеле бр.аа2 КО _. Овим уговором тужени се обавезао да на име накнаде за уређивање предметног грађевинског земљишта плати тужиоцу 8.677.243,00 динара и то прву рату у висини од 10% од укупно утврђеног износа накнаде у износу од 867.724,00 динара најкасније до 02.02.2006.године, а остатак дуга од 7.809.519,00 динара у 59 месечних рата у износу од по 132.365,00 динара почев од 02.03.2006.године, закључно са 02.01.2011.године. Тужени је делимично испунио своју обавезу из предметног уговора. Из налаза и мишљења вештака финансијске струке произилази обавеза туженог према тужиоцу на основу наведеног уговора на име доспелих рата на име накнаде за уређивање грађевинског земљишта на дан 26.05.2011.године у износу од 14.822.786,56 динара који обухвата износ од 9.630.025,70 динара на име ревалоризованог износа главног дуга и износ од 5.192.761,15 динара на име камате за период доцње.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев и обавезао туженог да исплати утврђен износ накнаде за уређење предметног грађевинског земљишта.

Имајући у виду наведене чињенице правилно је становиште првостепеног суда да тужилац има право да од туженог захтева испуњење уговорне обавезе, што је у складу са одредбама чл.262 Закона о облигационим односима.

Међутим, основано се у жалби туженог истиче да висина дуга није правилно утврђена. Ово из разлога што је одлука о усвајању тужбеног захтева заснована на налазу и мишљењу вештака који је висину дуга утврдио ревалоризацијом уговореног неплаћеног износа накнаде за уређење предметног грађевинског земљишта на основу предметног уговора, на дан обављеног вештачења. Пошто је у конкретном случају главни дуг изражен у новим динарима (настао после 24.01.1994.године), валути која је у оптицају, то се не може вршити ревалоризација дуга, с обзиром да стопа затезне камате из Закона о висини стопе затезне камате („Службени лист СРЈ“ бр.9/2001 од 02.03.2001.године), садржи у себи и стопу ревалоризације. Наиме, сходно Закону о висини стопе затезне камате („Службени лист СРЈ“ бр.9/2001 од 02.03.2001.године), затезна камата поред реално позитивног дела, обухвата и ревалоризовану компоненту (стопа раста цена на мало). Ако штету због доцње дужника не покрива затезна камата, поверилац има право да тражи разлику између затезне камате и потпуне штете на основу чл.278 ст.2 Закона о облигационим односима почев од настанка дужникове доцње до исплате. Зато тужилац новчано потраживање настало после 24.01.1994.године, односно после увођења тзв. новог динара, који је у оптицају као средство плаћања, не може потраживати као ревалоризовани износ, јер за такав захтев нема утемељење ни у једном важећем пропису, већ исти може потраживати само као новчани износ исказан у оном броју новчаних јединица у коме је обавеза и настала (главни дуг) са затезном каматом (споредно потраживање), а у случају да штету због доцње не покрива затезна камата, тужилац може тражити разлику до потпуне накнаде, али мора и доказати у чему се штета састоји. Стога није било правног основа за ревалоризацију износа неплаћеног дуга на име накнаде за уређење предметног грађевинског земљишта по основу закљученог уговора, већ је дуг морао бити утврђен на основу уговорене накнаде и умањен за уплаћени износ. На тако утврђени износ дуга, тужиоцу припада затезна камата, а за период од доспелости дуга, у смислу чл.277 Закона о облигационим односима, на који, свакако даље тече камата и то од дана до када је обрачуната камата на износ главног дуга који није плаћен до исплате, имајући у виду да затезна камата за период доцње у плаћању главног дуга представља споредно потраживање уколико главни дуг није исплаћен, што значи да док главно потраживање не буде измирено, не може се на обрачунату било уговорену или затезну камату у апсолутном износу досудити затезна процесна камата, већ се може само досудити на износ главног дуга и то од дана до када је обрачуната камата на износ главног дуга који није плаћен до исплате сходно одредби чл.279 ст.1 Закона о облигационим односима.

Утврђивањем висине дуга туженог без ревалоризације, првостепени суд ће бити у могућности да правилно и потпуно утврди чињенично стање и правилном применом материјалног права одлучи о висини тужбеног захтева.

Пошто сагласно чл.398 ст.2 ЗПП поступи по примедбама из овог решења, првостепени суд ће поново одлучити о тужбеном захтеву.

Укинута је и одлука о трошковима поступка на основу чл.161 ст. 3 ЗПП, јер зависи од исхода спора и постигнутог успеха странака.

Сходно изнетом, Апелациони суд је применом чл.377 ст.2 ЗПП, важећег у време доношења ожалбене пресуде, одлучио као у изреци ове пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марина Говедарица, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)