Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
5.03.2015.

Гж 4296/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4296/13
Дана 05.03.2015. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Марине Јакић и Јасне Беловић, чланова већа, у парници тужиоца Република Србија – Министарство одбране, коју заступа Дирекција за имовинско правне послове – Одељење у Београду, ул.Светозара Марковића 21, против туженог АА, кога заступа адв.АБ, ради дуга, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 66350/10 од 15.03.2013.године, у седници већа одржаној дана 05.03.2015.године донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА се пресуда Првог основног суда у Београду П 66350/10 од 15.03.2013.године и предмет враћа Другом основном суду у Београду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Ставом првим побијане пресуде је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се тужени обавеже да тужиљи накнади трошкове школовања у износу од 747.261,51 динара са законском затезном каматом од 10.02.2007. године до исплате, а ставом другим тужилац је обавезан да туженом плати парничне трошкове у износу од 85.500,00 динара.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих разлога предвиђених у чл.360 став 1 ЗПП са предлогом да другостепени суд укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.

Туженик је поднео одговор на жалбу.

Апелациони суд у Београду је испитао побијану пресуду у смислу чл.372 ЗПП (Службени гласник РС 125/04 и 111/09) који се примењује на основу чл.506 став 1 ЗПП (Службени гласник РС 72/11) и нашао да је жалба основана.

Жалбом се основано истиче да због погрешне примене материјалног права чињенично стање није правилно и потпуно утврђено и ово се не може отклонити без нове главне расправе пред првостепеним судом.

Тужени је 31.08.1988.године са Савезним секретаријатом за народну одбрану закључио уговор о школовању у Општој ваздухопловној средњој школи ради ступања у Ваздухопловну војну академију. Правни претходник тужиље се обавезао да ученику обезбеди бесплатно школовање, смештај у интернату, исхрану, одећу, обућу, школски прибор, уџбенике, здравствену заштиту, путне трошкове за коришћење семестралног и годишњег распуста и месечна новчана примања у износу који одређује савезни секретар за народну одбрану. Ученик се обавезао да заврши школовање у року одређеном прописом школе и да настави школовање ради стицања више или високе стручне спреме у Ваздухопловној војној академији, да по завршетку академије ступи у активну војну службу у ЈНА и у служби остане онолико времена колико је прописано Законом о служби у оружаним снагама. Одредбом члана 3 став 6 уговора је предвиђена обавеза ученика и његовог родитеља да солидарно накнаде трошкове школовања уколико школовање престане на лични захтев ученика, или ако изгуби право на школовање због слабог успеха, ако својом кривицом изгуби статус ученика – питомца, ако одбије да настави школовање на Војној академији или одбије да ступи у активну војну службу у ЈНА , или ако не остане у служби онолико времена колико је Законом о служби у оружаним снагама СФРЈ прописано. Чланом 4 је одређено да се под трошковима школовања подразумевају трошкови исхране и становања у интернату за све време школовања према ценама на дан отпуста са школовања, односно на дан престанка службе у ЈНА и укупаном износу месечних новчаних примања у току школовања.

Тужени је по овом уговору започео школовање 01.09.1988.године и завршио је средњу војну школу у предвиђеном времену од 4 школске године. Тужени 01.09.1992.године са Генералштабом ВЈ закључује уговор о школовању у Војној академији – Одсек РВ и ПВО – контрола летења. Генералштаб се обавезао да студенту обезбеди школовање, смештај и услуге исте као и у раније закљученом уговору, а студент да школовање заврши у року предвиђеном прописом Војне академије и да по завршетку школовања у професионалној војној служби остане законом предвиђено време. Чланом 3 став 3 уговора је предвиђена обавеза студента да Генералштабу накнади трошкове школовања између осталог и ако му професионална војна служба престане на његов захтев, а у служби не остане законом прописано време. Чланом 4 уговора су дефинисани трошкови школовања и уговорено је да се исти обрачунавају према ценама и износима новчаних примања на дан престанка професионалне војне службе, ревалоризованих на дан исплате.

Тужени је завршио Војну академију, ступио је у професионалну војну службу 27.07.1996.године и разрешен је на лични захтев наредбом од 25.12.2006.године. Војна служба му је престала 31.12.2006.године. Решењем Министарства одбране УП 652-3 од 22.01.2007.године су утврђени трошкови школовања, сразмерно неизвршеном делу обавезе служења у војсци у износу од 747.261,51 динара и тужени је позван да плати наведени износ у року од 15 дана од пријема решења. Тражени износ није плаћен па је Република Србија покренула парницу ради накнаде трошкова школовања. Првостепени суд налази да је тужени по оба уговора био дужан да остане у војној служби 3.369 дана, да је војна служба трајала 3.809 дана што је више од уговореног времена, чиме је уговор о школовању испуњен и због тога одбија тужбени захтев. Време које је тужилац требао да проведе у војној служби по уговору од 31.08.1992.године је рачунато у двоструком трајању у односу на време школовања, сагласно одредби из чл.69 став 1 Закона о Војсци Југославије. Време по одредби из чл.3 став 2 уговора од 31.08.1988.године је рачунато по одредби из чл. 302 у вези чл.306 став 2 Закона о служби у оружаним снагама СФРЈ. Ови прописи су погрешно примењени и због тога чињенично стање није правилно и потпуно утврђено.

Првостепени суд погрешно налази да је тужени по основу школовања у Средњој ваздухопловној војној школи био дужан у смислу чл.306 став 2 наведеног закона остане на служби у ЈНА једноструко време школовања односно стипендирања, али не мање од 3 године. Одредбом из 302 Закона о служби у оружаним снагама СФРЈ је предвиђено да Савезни секретаријат за народну одбрану може давати стипендије студентима виших и високих школа и факултета и ученицима школа за усмерено образовање, односно других средњих школа кад је за попуну формацијских места у ЈНА потребна стручна спрема која се не може стећи у војним школама и ради попуне војних школа стипендистима. Уговор од 31.08.1988.године се не односи на школовање за стручну спрему која се није могла стећи у војној школи, а ни на попуну војне школе питомцима, већ на школовање ради ступања у Ваздухопловну војну академију, па би се на туженог не би могла применити одредба из чл.306 став 2 коју је применио првостепени суд, већ одредба из чл.306 став 1 наведеног закона. Тужени се школовао из средстава војске од 01.09.1988.године до 26.07.1996.године, у војној служби је остао 10 година 5 месеци и 5 дана, па се за сада не може прихватити као правилан закључак суда да је професионална војна служба трајала дуже од уговореног времена. Трајање професионалне војне службе се рачуна према времену у којем је тужени имао статус професионалног припадника војске, а време проведено на школовању од дана када је стекао статус ученика војне школе до завршетка школовања на Војној академији, а не према броју дана које је провео у интернату и броју радних дана у току сваке школске године. Број радних дана у којима је тужени био на предавањима и у којима су му обезбеђивани становање у интернату и исхрана је битан само за обрачун износа трошкова школовања.

Првим уговором је заснована обавеза туженог да заврши средњу војну школу, да настави школовање на Војној академији и да остане у професионалној служи законом прописано време. Одредбом из чл. 306 ст. 1 Закона о служби у оружаним снагама СФРЈ (“Службени лист СФРЈ” 7/85 са изменама) која је била на снази када је тужени започео школовање и одредбом из чл. 69 ст. 1 Закона о Војсци Југославије (“ Службени лист СРЈ” 43/94, која је важила у време завршетка школовања и у време престанка војне службе) је била предвиђена обавеза лица које се школовало на терет средстава војске да остане у професионалној служби двоструко време у односу на трајање школовања. Тужени се на дан ступања овог закона на снагу налазио у статусу студента Војне академије, па се на њега примењује прелазна одредба из чл. 353 ст. 2 овог закона, али како је по оба прописа било предвиђено једнако време, измена закона у овом случају не утиче на испуњење уговора. Уговор о школовању у средњој ваздухопловној школи није испуњен уписом на војну академију, јер је предмет оба уговора школовање као јединствен процес, а обавеза туженог да заврши средњу школу, да настави школовање на академији и да предвиђено време остане у професионалној служби је недељива, без обзира што су за поједине нивое школовања закључени посебни уговори. Тужилац је испунио обавезу да туженом обезбеди школовање и да га прими у професионалну службу, уговорено је право на враћање датог ако служба пре истека уговореног времена престане на захтев друге уговорне стране, па се на спорни уговорни однос примењује одредба из чл. 132 ст. 2 ЗОО. Ако уговорна обавеза обављања професионалне службе у одређеном трајању није испуњена у целини тужени би имао обавезу да врати примљено за неиспуњени део обавезе.

  Уговорима је предвиђено шта се сматра трошковима школовања и да се исти обрачунавају према ценама и износима новчаних примања која важе на дан престанка војне службе. На дан престанка војне службе је био на снази Правилник о утврђивању трошкова стипендирања или специјализације лица која су се школовала на терет средстава ВЈ ("Службни војни лист" 6/98) а методологија за утврђивање трошкова школовања и цена за обрачун тих трошкова је била прописана Упутством о методологији утврђивања ових трошкова ("Службени војни лист" 17/02 са изменама и допунама објављеним у “Службеном војном листу” 29/04) па би обрачун морао да се изведе у складу са овим подзаконским актима. Суд је нашао да је тужени пре престанка службе испунио уговор, што се за сада не може прихватити као правилно, па због тога чињенице у вези висине потраживања, због погрешне примене материјалног права нису правилно утврђене.

Потребно је да првостепени суд на новој главној расправи утврди колико је времена тужени провео у статусу ученика средње војне школе и у статусу студента и колико је у складу са тим требала да траје обавеза професионалне војне службе, да ли је то време до престанка службе истекло , или је тужени у професионалној служби остао мање од уговореног времена и за колико. Уколико се утврди да обавеза обављања професионалне војне службе није извршена у целини, потребно је да суд у складу са наведеним подзаконским актима утврди износ који би тужени по уговорима требао да накнади тужиоцу на име делимичног неиспуњења ове уговорне обавезе.

Пребивалиште туженог је на подручју ГО Раковица, па је предмет уступљен Другом основном суду у Београду, као месно надлежном по пребивалишту туженика у смислу чл. 3 ст.1 тач.5 Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава (“Службени гласник РС” 101/13) 

Из наведених разлога на основу чл.377 став 2 ЗПП је одлучено као у изреци.

Председник већа – судија
Зорана Делибашић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)