Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.02.2013.

Гж 4464/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4464/11
13.02.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Сање Пејовић и Драгане Маринковић, чланова већа, у парници тужиоца Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу Београд, улица Његошева бр. 4, против тужене ББ, коју заступа пуномоћник БА, адвокат, ради стицања без основа, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 46764/10 од 20.12.2010.године, у седници одржаној 13.02.2013.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 46764/10 од 20.12.2010.године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 46764/10 од 20.12.2010.године, ставом првим изреке, тужена је обавезана да тужиоцу исплати износ од 1.951.158,00 динара, са законском затезном каматом по стопи одређеној Законом о висини стопе о висини затезне камате почев од 01.12.2010. године, па до исплате. Ставом другим изреке тужена је обавезана да тужиоцу плати на име трошкова парничног поступка износ од 103.336,00 динара.

Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу из свих законских разлога.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 372. Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС”, број 125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС”, број 72/11) и нашао да је жалба тужене неоснована.

У поступку доношења побијане пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачки 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде поступка из члана 361. став 1. у вези члана 193. став 2. ЗПП, на коју у жалби указује тужена, јер је тужба преиначена због протека времена од претходног вештачења и тужбени захтев прецизиран у складу са налазом и мишљењем судског вештака који је достављен туженој пре преиначења тужбе, а због чега се сходно члану 194. став 2. ЗПП, тужена није основано могла противити преиначењу тужбе.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, решењем Секретаријата за привреду и финансије Општине Стари град бр. 465-36/79 од 15.05.1980. године, експроприсан је двособан стан аа, власништво овде тужене, а правни претходник тужиоца Градски СИЗ за грађевинско земљиште Града Београда је дана 10.01.1983. године исплатило туженој накнаду за поменуту непокретност у износу од тадашњих 454.280,90 динара, који износ је утврђен решењем Четвртог општинског суда у Београду Р 517/82 од 15.10.1982. године (накнада је одређена на основу грађевинске вредности експроприсаног објекта која обухвата вредност материјала, вредност радне снаге потребне за израду објекта, трошкове транспорта, материјалне трошкове и трошкове израде техничке документације). Након што је тужена поднела захтев, правноснажним решењем Секретаријата за урбанизам, комунално-стамбене и грађевинске послове Општине Стари град бр. 465-36/79 01.04.1992. године, поништено је решење од 15.05.1980. године. Тужена није извршила повраћај новчаног износа који је примила као накнаду за експроприсану непокретност. Оценом налаза и мишљења судског вештака грађевинске струке утврђено је да грађевинска вредност предметне непокретности према стању у време експропријације, а према вредностима на дан вештачења 01.12.2010. године, износи 1.951.158,00 динара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да је тужена дужна да тужиоцу исплати износ који је утврђен као грађевинска вредност наведене непокретности у време експропријације, а према вредностима на дан вештачења. Такође је закључио да је неоснован приговор недостатка активне легитимације, јер је утврђено да је тужилац статусно правни следбеник Градског СИЗ-а за управљање грађевинским земљиштем, који је у моменту експропријације предметног стана обављао послове уређивања грађевинског земљишта и са чијег рачуна је извршена исплата накнаде за експроприсану непокретност туженој, као и да је неоснован приговор застарелости потраживања истакнут од стране тужене, јер је решење којим је поништена експропријација предметног стана постало правноснажно 22.04.1992. године, од када се има рачунати рок застарелости за повраћај исплаћене накнаде поводом експропријације, предвиђен чланом 371. Закона о облигационим односима, који до момента подношења тужбе у овој парници (11.04.2002. године) није протекао.

Оцењујући наводе жалбе, Апелациони суд налази да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право закључујући да је тужена дужна да тужиоцу исплати досуђени износ. Наиме, према члану 210. ЗОО, када је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, односно да накнади вредност постигнутих користи, с тим што обавеза враћања, односно накнаде вредности настаје и када се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао. Како је у конкретном случају поништена одлука на основу које је извршена експропријација непокретности чији је власник била тужена, а по основу које је туженој исплаћена накнада 10.04.1983. године од стране правног претходника тужиоца, тужена је дужна да сходно цитираној законској одредби ( с обзиром на основ који је отпао) тужиоцу врати новчани износ који је по том основу примила. Правилно је утврђена висина износа који тужена треба да врати тужиоцу, јер у случају деекспропријације, вредност накнаде коју власник треба да врати мора бити одређена по истим мерилима и критеријумима као и вредност накнаде која је исплаћена за експроприсану непокретност, што је грађевинска вредност експроприсане непокретности према стању у време експропријације, и то према ценама на дан вештачења, односно у време доношења одлуке. Ово зато што тужилац због протека времена има право на потпуну накнаду приликом повраћаја раније плаћеног износа на име накнаде за експроприсану непокретност ( члан 190. ЗОО). Нису основани наводи жалбе да је утврђена вредност накнаде коју је тужена дужна да врати већа због улагања које је извршила након деекспропријације, јер је у конкретном случају утврђена грађевинска вредност предметне непокретности, према грађевинском стању какво је било у време експропријације, а према вредностима у време када је извршено вештачење, како је то утврђено оценом налаза судског вештака. Стога изведени радови на непокретности извршени након деекспропријације нису од значаја за утврђење грађевинске вредности непокретности. Нису основани ни наводи жалбе да је активно легитимисана за повраћај накнаде могла бити само Општина Стари град у чије име је извршено плаћање накнаде, будући да је утврђено да је накнада туженој исплаћена из средстава Градског СИЗ-а за грађевинско земљиште Града Београда, чији је правни следбеник тужилац. На наведени износ правилно је досуђена и затезна катама сходно члану 277. став 1. ЗОО, и то од дана када је утврђена висина наведене накнаде, што се сматра моментом када је доспело наведено потраживање.

Како се осталим наводима жалбе на доводи у питање правилност и законитост побијане одлуке то се исти посебно не образлажу.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка јер је донета правилном применом одредаба члана 149. и 150. ЗПП.

На основу члана 375. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија
Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)