Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
2.08.2018.

Гж 4480/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4480/18
02.08.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Марине Јакић, председника већа, Ловорке Стојнов и Весне Миљуш, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступају адв. АБ и АБ1, против тужених ББ и ББ1, кога заступа адв. АБ2, ради права права прече куповине, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П. бр. 2721/18 од 23.04.2018. године, у седници већа одржаној дана 02.08.2018. године донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и пресуда Вишег суда у Београду П. бр. 2721/18 од 23.04.2018. године ПОТВРЂУЈЕ у ставовима првом и трећем.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиље за досуђење трошкова другостeпеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Ставом првим побијане пресуде је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се утврди да уговор о куповини и продаји Оп.бр. 443-2017 од 23.02.2017. године закључен између тужених ББ као продавца и ББ1 као купца нема дејства према тужиљи АА и да се тужена ББ обавеже да тужиљи као носиоцу права прече куповине под условима из оспореног уговора прода двособан стан аа са правом заједничког удела на наведеном објекту и уделом од 57/349 у парцели по цени од 60.000 евра. Ставом другим је одбијен предлог за одређивање привремене мере забраном отуђења и оптерећења непокретности која би се спровела уписом забране у ЛН аа1. Ставом трећим тужиља је обавезана да туженој ББ плати парничне трошкове од 30.000,00 динара.

Против ове пресуде, у ставовима првом и трећем тужиља је благовремено изјавила жалбу из свих разлога предвиђених у чл. 373 став 1 ЗПП и тражила је трошкове другостепеног поступка.

Апелациoни суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 386 ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11...55/14) и одлучио као у изреци из ових разлога.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 374 став 2 тачка 1,2,3,5,7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде из чл. 374 став 2 тачка 12 ЗПП на коју се указује жалбом.

Према стању у списима побијана пресуда је донета по пријему одговора на тужбу, у фази припремања главне расправе на основу чл. 291 став 2 ЗПП и насупрот наводима жалбе били су испуњени услови за доношење пресуде у тој фази поступка.

  Суд је по пријему одговора на тужбу правилно оценио да између странака нису спорне чињенице од којих зависи одлука о захтеву за поништај уговора због повреде права прече куповине, јер је тужбом као предмет права прече куповине означена непокретност истоветна предмету оспорног уговора, тужени продавац прихвата као тачан навод тужебе да достављањем писмене понуде и предузимањем других законом предвиђених радњи тужиљи није омогућила коришћење права прече куповине и да је стан продала по цени из уговора. Правило је констатовано да је између странака спорно само да ли је тужиља носилац законског права прече куповине на предмету продаје, што је правно питање о којем се могло одлучити пресудом у фази припремања главне расправе.У спору по тужби за поништај уговора због повреде права прече куповине, продавац и купац из оспореног правног посла су нужни и јединствени супарничари из чл. 210 и 211 ЗОО, спор у односу на њих мора да се реши на исти начин, морају да буду обухваћени истом тужбом и они се третирају као једна парнична станка, па се дејства парничне радње коју предузме један од упарничара протежу и на супарничара који није предузео ту радњу. Тужени продавац је благовремено поднео одговор на тужбу, па се дејства те процесне радње протежу и на купца и због тога није био испуњен услов за одлучивање пресудом због пропуштања из чл. 350 ЗПП. Одредба из чл. 350 став 3 ЗПП о обавези заказивања припременог рочишта се не примењује независно од одредбе из чл. 350 став 1 ЗПП, већ заједно са њом у ситуацији када тужени не поднесе одговор на тужбу, а основаност тужбеног захтева не произлази из чињеница наведених у тужби. У овом случају, одлучивање пресудом из чл. 350 ЗПП је спречено парничном радњом једног од нужних супарничара, одредба из чл. 350 ЗПП није примењивана, па се жалбом неосновано указује на повреду овог прописа.

Одговором на тужбу су прихваћени као тачни наводи тужиље који се односе на закључење и садржину оспорног купопродајног уговора, продавац је прихватио као тачно и тврдњу да пре закључења купопродајног уговора стан није понуђен на продају тужиљи, прихваћено је као тачно и стање уписано у катастру непокретности. Тужени купац није дао одговор на тужбу, тужба и првостепена пресуде су му достављене по одредби из чл. 141 ст.2 ЗПП, из доставнице у списима произлази да је та писмена преузео у судској писарници, а у поступак се укључио достављањем пуномоћја и обавештења о својој садашњој адреси, али није изнео ни једну чињеницу која би била у супротности са наводима његовог нужног супарничара, или са наводима тужбе, па је било услова за доношење пресуде у фази припремања главне расправе у смислу чл. 291 став 2 ЗПП.

Према стању у списима оспореним купопродајним уговором од 23.02.2017. године тужена ББ је продала туженом ББ1 стан аа са припадајућим правом на заједничким деловима зграде у којој се стан налази и са уделом од 57/349 у к.п. аа1, све уписано у ЛН 4650 КО Звездара по цени од 60.000,00 евра. Тужиља је од купца сазнала за уговор, у судски депозит је уплатила уговорену купопродајну цену као тржишну вредност предмета продаје и тужбом је затражила да због повреде њеног права прече куповине на предмету продаје уговор тужених поништи и да се продавац обавеже да јој под истим условима прода непокретност.

У ЛН аа1 је уписана к.п. аа2 као изграђено грађевинско земљиште у приватној својини, од чега је 254 м2 под зградом и 236 м2 земљиште уз зграду са уделом тужиље од 292/349 и уделом тужене од 57/349. На истој парцели је уписана породична стамбена зграда ааз као заједничка својина тужиље и тужене и гаража као објекат бр. 2 у својини тужиље. На посебним деловима зграде укњижене као објекат бр. 1 тужена је уписана као власник стана аа, а тужиља као власник седмособног стана бр. 1 на два нивоа и двособног стаа стана бр. _. У катастру непокретности је констатовано да је зграда бр. 1 објекат за који је издато одобрење за употребу. Према стању катастра непокретности, странке нису сувласници на стану аа или било којем другом посебном делу зграде.

За доказивање постојања законског права прече куповине је меродавно стање у моменту промета који се осправа тужбом. Није битно да ли су тужилац и продавац по оспореном уговору својину на становима стекле физичком деобом зграде, откупом станова од државе, легализованом доградњом, или на неки други начин предвиђен одредбом из чл. 20 став 1 Закона о основама својинскоправних односа, па чињенице наведене у жалби које се односе на усељење и начин стицања посебних делова зграде од странака и њихових правних претходника не утичу на правилност побијане пресуде, јер се односе на правне ситуације које су окончане пре оспореног промета.

По одредби из чл. 1 став 2 Закона о промету непокретности, који регулише законско право прече куповине, непокретношћу се између осталих сматрају и посебни делови зграда као што су станови, пословне просторије, гараже и гаражна места на којима може постојати засебно право својине. Овај пропис је сагласан одредбама из чл. 9 и 19 став 1 Закона о основама својинскоправних односа које дефинишу предмет права својине. Чланом 5 став 1 Закона о промету непокретности је предвиђено законско право прече куповине у корист сувласника на предмету продаје. Овај закон као и ни Закон о основама својинскоправних односа не праве разлику између станова у породичним кућама или вишестамбеним и стамбено-пословним зградама, а Закон о становању и одржавању стамбених зграда по одредби из чл. 1 став 1 не регулише питања промета и стицања својине на посебним деловима зграда, већ одредбом из чл. 4 посебан део зграде дефинише као посебно функционалну целину која може да представља стан, пословни простор, гаражу, гражно место и гаражни бокс који по одредби из чл. 5 став 1 истог закона може да буде у искључивој својини једног лица, сусвојини или заједничкој својини у складу са законом, а одредбом из чл. 5 став 2 истог закона стицањем права својине на посебном делу зграде се стиче из својина на заједничким деловима зграде и сусвојина на земљишту на коме је зграда изграђена, односно земљишту које служи за редовну употребу зграде, што значи да се права на земљишту и заједничким деловима зграде изводе из права на посебним деловима, а не обрнуто, како за потребе коришћења законског права прече куповине тумачи жалба.

При неспорној чињеници да је стан аа посебни део зграде, као самостална функционална целина, али и с обзриром на околност да тужиља не истиче захтев за утврђење сусвојине на том стану и да се тужбени захтев не односи на оспоравање уговора закљученог у вези управљања зградом, небитно је да ли се са аспекта Закона о становању и одржавању стамбених зграда, зграда бр. 1 на кп. 2961/2 КО Звездара смара породичном кућом, или стамбеном зградом.

Странке су уписане као заједничари на заједничким деловима зграде ааз и конверзијом права коришћења сразмерно површини посебних делова зграде у својини сваке од њих, као сувласници на парцели. Ова права су изведена из права својине на становима као посебним деловима зграде, неодвојива су од својине на становима и могу да се преносе само истовремено преносом својине на стану као сасмосталном предмету права својине. По одредби из чл. 106 став 1 Закона о планирању и изградњи, права на земљишту се изводе из права на грађевинском објекту као целини или из права на посебним деловима зграде као грађевинског објекта, па се уписом сусвојине на земљишту не стиче својина на становима и другим посебним деловима зграде. Тужена је уписом сувласничког удела на земљишту није постала тужиљин сувласник на становима бр. _, исто као што ни тужиља није постала сувласник на стану аа у приземљу. Сувласник на изграђеном земљишту и заједничар на заједничким деловима зграде нема право прече куповине на стану као посебном делу зграде.

Предмет промета тужених је био стан аа као посебан део зграде на којем не постоји сусвојина тужиље и тужене, па тужиља на предмету продаје није носилац законског права прече куповине из чл. 5 став 1 Закона о промету непокретности. Стога је првостeпени суд правилно одбио тужбени захтев.

О трошковима првостeпеног поступка је одлучено правилном применом чл. 153 став 1 ЗПП, а према постигнутом успеху тужиља нема право на трошкове другостeпеног поступка.

Из наведених разлога на основу чл. 390 и 165 став 1 је одлучено као у изреци.

Председник већа-судија
Марина Јакић,ср.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)