Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
8.10.2010.

Гж 4596/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4596/10
Дана 08.10.2010. године
Б Е О Г Р А Д

одузимање предмета ништавог уговора


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Маргите Стефановић, председника већа, Весне Митровић и Милице Поповић Ђуричковић, чланова већа, у парници тужиље-противтужене АА, коју заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог-противтужиоца ББ, кога заступа пуномоћник БА, адвокат, ради дуга, вредност предмета спора 1.662.770,00 динара, одлучујући о жалбама странака изјављеним против пресуде Општинског суда у Ваљеву П.бр. 1341/07 од 03.12.2008. године, у нејавној седници већа одржаној дана 08.10.2010. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ , као неосноване, жалбе странака и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Општинског суда у Ваљеву П.бр. 1341/07 од 03.12.2008. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Општинског суда у Ваљеву П.бр. 1341/07 од 03.12.2008. године, ставом првим изреке, одбија се тужбени захтев тужиље-противтужене АА против туженог-противтужоца ББ, којим је тражено да се тужени обавеже да исплати тужиљи на име дуга износ од 19.562 евра у динарској противвредности по најповољнијем курсу по којем пословне банке у месту плаћања и на дан исплате откупљују ову страну валуту, са домицилном каматом обрачунатом на исти начин као и главни дуг, почев од 02.09.2002. године од дана подношења тужбе па до коначне исплате, као неоснован. Ставом другим изреке одбија се противтужбени захтев туженог-противтужиоца ББ, против тужиље-противтужене АА, којим је тражено да се утврди да је раскинут уговор о пословној сарадњи између тужиље и туженог на продаји половних ауто-делова, закључно са априлом месецом 2002. године, те да се тужиља обавеже да исплати туженом на име дуга и неоснованог обогаћења, укупан износ од 11.250 евра у динарској противвредности по најповољнијем курсу по којем пословне банке у месту плаћања и на дан исплате откупљују ову страну валуту, са домицилном каматом обрачунатом на исти начин као и главни дуг, почев од 26.03.2003. године, као дана подношења противтужбе, па до коначне исплате, као неоснован. Ставом трећим изреке обавезује се тужиља-противтужена АА, да Општини Ваљево преда износ од 12.415,38 евра у динарској противвредности по најповољнијем курсу по којем пословне банке откупљују ову страну валуту на дан извршења обавезе, у року од 15 дана по пријему писменог отправка пресуде и под претњом принудног извршења. Ставом четвртим изреке обавезује се тужени-противтужилац ББ, да Општини Ваљево преда износ од 200,00 динара и 7.800 евра у динарској противвредности по најповољнијем курсу по којем пословне банке откупљују ову страну валуту на дан извршења обавезе, у року од 15 дана по пријему писменог отправка пресуде и под претњом принудног извршења. Ставом петим изреке одлучено је да свака страна сноси своје трошкове.

Против ове пресуде благовремено су изјавили жалбе тужиља, побијајући исту у ставовима првом, трећем и петом изреке и тужени-противтужилац, побијајући исту у ставовима другом и четвртом изреке, обоје из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку, па је оценио да изјављене жалбе нису основане.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Побијана пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, па није захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из тачке 12. наведеног члана и става, на коју се у наводима жалби посебно указује. Изрека пресуде је разумљива, не противречи сама себи или разлозима пресуде, а у пресуди је наведено довољно разлога о битним чињеницама, који су јасни и непротивречни.

Према утврђеном чињеничном стању, странке су средином 1990. године, по међусобном усменом споразуму отпочеле пословну сарадњу, тако што је тужиља-противтужена из _ довозила половна возила, а тужени-противтужилац, који је иначе по струци аутолимар, таква возила је растављао на делове ради продаје делова, с тим што су нека возила, а по претходном договору странака, продавана као цела, уз обавезу туженог-противтужиоца да тужиљи-противтуженој исплати унапред уговорене износе цена за половне делове, односно за цела возила. Зарада туженог-противтужиоца се састојала у томе што је за себе задржавао евентуалну разлику уколико би неки део продао за вишу цену него што је уговорена са тужиљом-противтуженом, као и у томе што је неким купцима наплаћивао уградњу купљених делова на возила. Оваква пословна сарадња између странака функционисала је до априла месеца 2002. године, када је њихов пословни однос прекинут, јер је тужиља-противтужена приметила да јој тужени-противтужилац не предаје новац за све ауто-делове које је продавао. Странке нису имале дозволу надлежног органа за обављање трговине половним ауто-деловима и половним возилима, нити је било ко од њих у периоду пословне сарадње имао регистровану радњу или предузеће чија би делатност била трговина половним ауто-деловима. Обе странке су, свака за себе, водиле писмену евиденцију о деловима и возилима које је тужени-противтужилац преузимао од тужиље-противтужене и о исплати уговорене цене коју је тужени-противтужилац вршио тужиљи-противтуженој. Налазом и мишљењем вештака економске струке утврђени су износи које је тужени-противтужилац платио тужиљи-противтуженој, а према писменим евиденцијама странака. Тужиља-противтужена је наплатила 24.210 ДЕМ, што прерачунато у евре даје износ од 12.415,38 евра. Тужени је задржао за себе укупан износ од 15.210 ДЕМ и 200,00 динара, што прерачунато у евре износи 7.800 евра и 200,00 динара. Наведени износи представљају корист коју је свака од странака остварила из поменуте пословне сарадње.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право доносећи побијану пресуду, а за исту је дао довољно разлога, које у свему прихвата и Апелациони суд. Правилно је првостепени суд закључио да се у конкретном случају ради о продаји половних ауто-делова и половних возила на „црно“ у дужем временском периоду, а у виду занимања, те да се у таквим радњама странака стичу елементи кривичног дела недозвољене трговине из члана 147. КЗ РС. Такође, правилно је првостепени суд закључио да је уговор о пословној сарадњи, који је закључен између странака, противан принудним прописима, у смислу члана 103. Закона о облигационим односима, те да је као такав апсолутно ништав, као и да су обе уговорне стране од почетка пословне сарадње биле несавесне, и то како приликом закључења, тако и приликом трајања међусобног уговора о пословној сарадњи, односно о набавци и продаји половних ауто-делова и возила на „црно“. Зато правилно првостепени суд примењује одредбу члана 104. став 2. и став 3. Закона о облигационим односима и сматра да ни једна страна не може уживати судску заштиту у конкретном случају, те налаже странкама да износе који представљају корист коју је свака странка од њих остварила извршењем забрањеног уговора, предају Општини Ваљево. Такође, правилно првостепени суд одбија и тужбени захтев за раскид спорног уговора, јер је исти апсолутно ништав па нема месту утврђењу да је уговор раскинут.

Наиме, у спору поводом ништавог уговора, било да је предмет спора захтев за реституцију, захтев за извршење уговора или побијање његове пуноважности, суд може по службеној дужности применити одредбу члана 104. став 2. Закона о облигационим односима о одузимању предмета ништавог уговора у корист Општине, ако оцени да су за то испуњени законом прописани услови. При томе, предмет ништавог уговора се може одузети само у делу, односно обиму у коме је извршен. Ова мера може се одредити како према туженом у парници, тако и према тужиоцу у погледу предмета који је он на име извршења ништавог уговора примио, с тим што се услови за одузимање цене за сваку уговорну страну цене према њеној савесности и другим околностима случаја. Имовинска санкција одузимања предмета ништавог уговора, може се одредити када за то постоје законски услови, а нарочито ако се само на тај начин могу отклонити штетне последице уговора којим се нарушава друштвени интерес, ако је то потребно ради сузбијања масовних друштвено негативних појава, ако предмет уговора објективно представља предмет кривичног дела, као и у другим сличним случајевима. Према томе, суд може ускратити судску заштиту несавесној страни одбијањем њеног захтева за враћање оног што је другој страни дала у извршењу недозвољеног уговора, и одлучити да се предмет таквог уговора преда Општини.

Раскид уговора, без обзира на разлог због кога се тражи, је могућ само када постоји пуноважан уговор, пошто раскидање уговора представља престанак пуноважног уговора. Уколико је уговор ништав тада се не може ни раскидати, ни утврђивати да је раскинут, јер је претходно престао да постоји. Према томе није могуће утврђивати да је апсолутно ништав уговор раскинут, како првостепени суд правилно закључује.

У конкретном случају, обе странке су биле несавесне приликом закључења и испуњења уговора о међусобној пословној сарадњи, а предмет уговора објективно представља вршење кривичног дела, па правилно првостепени суд сматра да не би било оправдано да свака страна задржи оно што је добила извршењем забрањеног уговора, а на име остварене купопродајне цене од возила и ауто-делова. Због тога има места примени одредбе члана 104. став 2. Закона о облигационим односима. Зато су жалбе странака морале бити одбијене, а побијана пресуда потврђена у ставовима првом, другом, трећем и четвртом изреке.

На правилност побијане пресуде не утичу наводи жалбе тужиље-противтужене којима се указује да су странке између себе у ствари закључивале уговоре о купопродаји возила, које је тужиља-противтужена увозила из Француске и била њихов искључиви власник, те продавала туженом-противтужиоцу да би он даље, растављајући та возила, иста продавао трећим лицима као резервне делове. Тужиља у току првостепеног поступка није доставила писмене доказе у вези ових навода, нити је доставила доказе којима би потврдила да је увоз спорних возила био легалан, да је за ова возила приликом уласка у земљу плаћена царина, те да су се увезена возила водила на име тужиље-противтужене. Чињеница да против странака није покренут кривични поступак за кривично дело недозвољене трговине, те да би тужиља могла да одговара за царински прекршај, не утичу на правилност побијане пресуде. Ово зато што је првостепени суд на поуздан начин утврдио начин на који је функционисала пословна сарадња између странака, да ниједна од странака није имала дозволе надлежних органа за увоз и продају половних делова и возила, те да нико од странака није имао регистровану фирму за бављење наведеном врстом делатности. Због тога је уговор о пословно техничкој сарадњи, који је закључен између странака, ништав, а у радњама странака се стичу елементи кривичног дела недозвољене трговине из члана 147. КЗ РС, како је првостепени суд правилно закључио. Закључак о висини новчаног износа који је тужиља-противтужена примила од туженог-противтужиоца, првостепени суд је извео из налаза и мишљења вештака економске струке, на који су странке имале примедбе, а о којима се вештак изјаснио на рочишту, те након тога није било других предлога за допуну доказног поступка, односно за ново вештачење. На другачију одлуку у овој правној ствари, не утичу ни наводи жалбе тужиље-противтужене да је она за спорна возила платила купопродајну цену, гориво и путарину, а имајући у виду налаз и мишљење вештака економске струке у погледу износа који је тужиља-противтужена остварила продајом возила и половних ауто-делова „на црно“.

На правилност побијане пресуде не утичу ни наводи жалбе туженог-противтужиоца којима се указује да првостепени суд није навео шта је по својој суштини уговорни однос из кога је проистекао спор у овој правној ствари, те о каквом уговору се ради. Управо супротно, првостепени суд је утврдио да се у конкретном случају ради о куповини и продаји половних возила и половних ауто-делова „на црно“, у дужем временском периоду, што представља кривично дело недозвољене трговине из члана 147. КЗ РС. Тужени-противтужилац је половна возила и половне ауто-делове продавао и уграђивао у возила, за шта је остваривао одређену зараду, па на правилност побијане пресуде не утичу ни наводи жалбе туженог-противтужиоца да се он није бавио трговином, нити је стицао од тога одређени приход. Тужени-противтужилац у току поступка није доказао да је био у заблуди о томе да тужиља регуларно увози аутомобиле, те се не могу прихватити наводи његове жалбе којима указује на заблуду у вези начина на који је тужиља-противтужена увозила половна возила. Првостепени суд је дао довољно разлога због чега је наложио странкама да предају Општини Ваљево износе које су стекле извршењем забрањеног уговора, па наводи жалбе туженог-противтужиоца у том смислу не утичу на другачију одлуку у овој правној ствари.

С обзиром на успех странака у спору, првостепени суд је правилно одлучио о трошковима поступка, па је побијана пресуда потврђена и у ставу петом изреке.

Из наведених разлога, одлучено је као у изреци пресуде, а у смислу члана 375. Закона о парничном поступку.

Председник већа – Судија
Маргита Стефановић,с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)