Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
11.04.2012.

Гж 4770/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4770/11
Дана 11.04.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 


У  И М Е  Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Ловорке Стојнов и Сање Лекић, чланова већа, у парници тужиоца АА чији је пуномоћник АБ адвокат из Београда _, против тужене Републике Србије – Министарство правде коју заступа Републичко јавно правобранилаштво из Београда улица Немањина бр. 22-26, ради исплате, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П-92359/10 од 20.04.2011. године, у седници већа одржаној дана 11.04.2012. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П-92359/10 од 20.04.2011. године у првом, другом и петом ставу изреке.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П-92359/10 од 20.04.2011. године, ставом првим изреке, утврђено је да је тужилац АА власник новчаних средстава у укупном износу од 21.800 дем, која средства су службена лица МУП-а Републике Србије дана 05.05.2000. године привремено одузела од СС, СС1, СС2 и СС3, с тим што су наведена девизна средства на основу наредбе Општинског суда у Новом Саду Кри-240/00 од 09.05.2000. године потом запримљена у депозит тог суда а затим по налогу тужене Републике Србије – Министарства правде дана 12.12.2001. године предата у депо „Комерцијалне банке“ АД, где су по престанку важења валуте ДЕМ конвертована у валуту евро, у износу од 11.146,16 евра. Ставом другим изреке, обавезана је тужена Република Србија – Министарство правде да тужиоцу АА исплати износ од 11.146,16 евра са каматом у висини каматне стопе коју прописује Европска централна банка почев од 03.12.2008. године па до исплате, све у динарској противвредности по курсу Народне банке Србије на дан исплате и у року од 15 дана од пријема писменог отправка пресуде, под претњом извршења. Ставом трећим изреке, одбијен је као неоснован део захтева тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му, на износ од 11.146,16 евра, исплати и домицилну камату на износ од 21.800 дем почев од 05.05.2000. године до 31.12.2001. године, а од 01.01.2002. године па до 03.12.2008. године камату у висини каматне стопе коју прописује Европска централна банка. Ставом четвртим изреке, одбијен је предлог тужиоца за издавање привремене мере којом би се забранило туженој да располаже средствима у износу од 11.146,16 евра која су, на основу наредбе Општинског суда у Новом Саду Кри-240/00 од 09.05.2000. године, примљена у депозит тог суда а дана 12.12.2001. године предата у депо „Комерцијалне банке“ АД. Ставом петим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка у износу од 171.692,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом извршења.

Против наведене пресуде, става првог, другог и петог изреке, тужена је благовремено изјавила жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужилац је дао одговор на жалбу тужене.

Испитујући правилност побијане пресуде у ожалбеном делу, у смислу члана 372 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09) важећег у време њеног доношења (у даљем тексту: ЗПП), у вези са чланом 506 став 1 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11), другостепени суд је нашао да жалба није основана.

У проведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1,2,5,7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нису основани жалбени наводи којима тужена указује на учињену битну повреду одредаба парничног поступка из тачке 12 става другог наведене одредбе. Изрека првостепене пресуде, у ставу првом и другом, није противречна сама себи, нити је тужбу у делу за утврђење права својине тужиоца требало одбацити, због супсидијарног карактера тужбеног захтева за утврђење, у ситуацији када постоји могућност подношења тужбе за осуду на чинидбу. Тужбени захтев за утврђење у овом случају има карактер инцидентног (прејудицијелног) захтева за утврђење, истакнутог у смислу члана 189 ЗПП, с обзиром да је тужена оспоравала тужиочево право својине на новцу који је одузет од лица осуђених у правноснажно окончаном кривичном поступку. Изрека побијане пресуде није ни неразумљива зато што у истој нису наведени апоени и серијски бројеви новчаница на које се тужбени захтев односи, јер је реч о страној валути која је престала бити у оптицају и замењена – конвертована у другу валуту – евро, у којој тужилац тражи исплату новца депонованог у судски депозит.

Према утврђеном чињеничном стању, органи унутрашњих послова су 06.05.2000. године одузели од СС1 износ од 2.400 дем, СС износ од 6.810 дем и СС3 износ од 13.000 дем, о чему су им издате потврде од истог датума. Службено лице органа унутрашњих послова је 09.05.2000. године Општинском суду у Новом Саду предало укупан износ од 22.250 дем у различитим апоенима, о чему је сачињена потврда у којој су наведени апоени и серијски бројеви предатих новчаница. Наредбом истражног судије Општинског суда у Новом Саду Кри-240/00 од 09.05.2000. године наложено је да се у судски депозит приме и чувају новчанице у апоенима и са серијским бројевима наведеним у потврди о привременом одузимању од 06.05.2000. године и потврди о предаји од 09.05.2000. године, а у укупном износу од 22.250 дем. Новац депонован у судски депозит је накнадно пренет на чување у депозит „Комерцијалне банке“ АД из Београда. Општинско јавно тужилаштво у Новом Саду је 14.06.2000. године поднело захтев за спровођење истраге против окривљених СС, СС1, СС2 и СС3, због сумње да су извршили кривично дело принуде из члана 62 став 2 у вези става 1 КЗ Републике Србије, тако што су од тужиоца 04.05. и 05.05.2000. године под принудом одузели новац у износу од 13.000 дем и 8.800 дем. Тужилац је 14.07.2000. године, током истражног поступка против наведених лица, поднео захтев да му се врати новац који је од њих привремено одузет. Истоветан захтев тужилац је поднео и на главном претресу од 07.05.2001. године. Правноснажном пресудом Општинског суда у Новом Саду К-1260/00 од 16.01.2004. године окривљени СС, СС1, СС2 и СС3 су оглашени кривим за извршено кривично дело принуде и обавезани да оштећеном – тужиоцу исплате износ од 130.800,00 динара. Са вишком имовинскоправног захтева оштећени је упућен на парницу. У образложењу ове пресуде, у вези са одлуком о имовинскоправном захтеву оштећеног, наведено је да се у конкретном случају не може рећи како се ради о стварима које несумњиво припадају оштећеном, имајући у виду да је реч о новцу и да је од окривљених одузет већи износ од оног који су они извршењем кривичног дела одузели оштећеном – тужиоцу. Правноснажном пресудом Општинског суда у Новом Саду П-2478/05 од 29.05.2007. године окончана је парница коју је тужилац покренуо по упуту из осуђујуће кривичне пресуде, и обавезани тужени СС, СС1, СС2 и СС3 да му исплате износ од 9.449,05 евра са припадајућом затезном каматом. Тужилац је на основу наведене пресуде поднео предлог за извршење у којем је као средство извршења одредио пленидбу новчаних средстава која су од дужника одузета 06.05.2000. године и налазе се у депозиту КДП – 43/22. Овај предлог за извршење је одбијен правноснажним решењем Општинског суда у Новом Саду И-288/08 од 12.02.2008. године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је правилно поступио када је одлучио да усвоји тужбени захтев и утврди право својине тужиоца на новчаним средствима која су одузета од извршилаца кривичног дела и обавеже тужену на исплату динарске противвредности те новчане суме са припадајућом затезном каматом од подношења тужбе.

Тужена је све до правноснажног окончања кривичног поступка вођеног против окривљених СС, СС1, СС2 и СС3, због извршеног кривичног дела принуде којим су од тужиоца одузели новац у страној валути – у износу од 21.800 дем, имала правни основ по којем је та новчана средства држала. По правноснажном окончању кривичног поступка тужена више нема правни основ за њихово држање, већ је дужна да иста трајно одузме или врати лицу од којег их је привремено одузела, односно њиховом власнику. О судбини привремено одузетог новца који се сада налази у депозиту банке није одлучено у кривичном поступку, ни пресудом нити накнадно донетом одлуком. За новац који је одузет од окривљених, осим износа од 450 дем, утврђено је да је власништво тужиоца и зато је тужена дужна да му исти врати, у смислу члана 210 Закона о облигационим односима, као и да плати затезну камату од дана подношења тужбе, сходно члану 214 истог закона.

Изјављеном жалбом, по налажењу другостепеног суда, неосновано се оспорава правилност првостепене пресуде у делу којим је усвојен тужбени захтев.

Право својине тужиоца на спорном новцу утврђено је на основу његовог исказа који је првостепени суд оценио истинитим. Овакву оцену тог доказа прихвата и овај суд, без обзира што је тужилац заинтересован за позитиван исход овог спора и што је саслушање странака супсидијарно доказно средство, ако се има у виду да су окривљени извршили кривично дело на штету тужиочеве имовине и да је од извршења тог кривичног дела до привременог одузимања новца од окривљених протекао кратак временски период (један – два дана), као и да је од окривљених одузет само нешто већи износ новца од оног који су они извршењем кривичног дела одузели од тужиоца. Постојање правноснажне одлуке о имовинскоправном захтеву оштећеног и правноснажне пресуде којом су извршиоци кривичног дела обавезани на солидарну исплату износа од 130.800,00 динара и 9.449,05 евра, нема утицаја на одлуку у овом спору. Тужилац није успео да наплати своје потраживање од тих лица ни у судском извршном поступку, а уколико би поново покренуо такав поступак извршни дужници би се могли бранити да му је враћен новац из судског депозита.

Потврђена је и одлука о трошковима поступка јер је заснована на правилној примени чланова 149 и 150 ЗПП.

Са свега наведеног, на основу члана 375 ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија
Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)