Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
14.08.2018.

Гж 4951/2018

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4951/2018
14.08.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Гордане Комненић, председника већа, Драгане Миросављевић и Веселинке Милошевић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против тужене Републике Србије, Министарство одбране, Војно-грађевински центар “Београд”, коју заступа Војно правобранилаштво, улица Бирчанинова бр. 5, ради утврђења, одлучујући о жалби тужене, изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.1823/17 од 28.11.2017. године, у седници већа одржаној дана 14. августа 2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужене Републике Србије, Министарства одбране, Војно-грађевински центар “Београд”, као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.1823/17 од 28.11.2017. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.1823/17 од 28.11.2017. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца и утврђено да он има право трајног коришћења стана аа, након смрти ранијег носиоца станарског права, покојне ПП, што је тужена дужна признати и са тужиоцем закључити уговор о закупу стана на неодређено време. Ставом другим изреке, тужена је обавезана да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 208.100,00 динара.

Благовременом жалбом тужена је ту пресуду побијала због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност ожалбене пресуде, у смислу одредбе члана 386 Закона о парничном поступку, другостепени суд је нашао да је жалба тужене неоснована.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1-3, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку, а жалбом тужене не указује се на неку другу битну повреду из те одредбе Закона.

Према утврђеном чињеничном стању, предметни стан аа, добио је деда туженог, покојни ПП1, у својству носиоца станарског права, а након рођења тужиоца, 1966. године, његов деда се обратио заједници становања ЈНА, молбом да се изврши измена Уговора о становању бр. 364 од 16.09.1960. године, тако што ће се у нови уговор унети АА, унук, рођен _. године, пошто он од рођења живи у том стану, баба и деда га школују и издржавају. Уговор о коришћењу тог стана закључен је под бројем 3054, дана 24.11.1982. године, између Команде одбране Града Београда, Органа за стамбене послове с једне стране и покојног деде тужиоца, ПП1, носиоца станарског права, с друге стране. Тим уговором, носиоцу станарског права је предат на коришћење стан аа да га користи са чланом породичног домаћинства, супругом ПП. ПП1 и ПП су тужиочеви баба и деда по мајци, ААМ, који су се прво презивали А1, па су променили презиме у А2. Деда тужиоца,ПП1, преминуо је дана _. године, а баба туженог ПП, рођена _, преминула је _. године. Тужилац има пријављено пребивалиште на адреси у аа од 11.07.1984. године, до 12.09.1989. године, када је пријављен на адреси у Београду, у улици аа1, све до 02.12.1991. године, када је поново пријављен на адреси аа. Међутим, тужилац се никада није исељавао из стана аа, него је у истом непрекидно живео, прво са бабом и дедом, а након њихове смрти, са супругом и сином. Стан у улици аа1, добила је на коришћење, у својству носиоца станарског права, мајка тужиоца, ААМ. Као чланови породичног домаћинства, у Уговору о коришћењу стана бр. 1/949 од 30.06.1998. године, који је закључен на основу решења “Инвест банке” О.бр.104 од 03.02.1986. године, између Општинске заједнице становања и мајке тужиоца, ААМ, носиоца станарског права, уписани су супруг, ААС и син АА. Исправком решења О.бр.104-1 исправљено је решење О.бр.104 од 03.02.1986. године о давању на коришћење двособног стана аа1 у Београду, ААМ и то у делу тог решења који се односи на чланове породичног домаћинства који ће са ААМ, носиоцем станарског права, користити додељени стан, тако да ће тај стан "радник користити са члавима породичног домаћинства: ААС, супругом и АА1, сином". АА1 је брат тужиоца и има пријављено пребивалиште на адреси аа1 од 15.01.1993. године и даље, док се тужилац у тај стан никада није уселио него је непрекидно живео у предметном стану. Правноснажном пресудом Трећег општинског суда у Београду П.231/07 од 28.05.2009. године, одбијен је тужбени захтев тужиоца РС, Министарства одбране, Војно-грађевински центар “Београд”, којим је тражио да се обавеже тужени АА из Београда, да се исели из стана аа и стан, празан од свих лица и ствари, преда на слободно коришћење и располагање тужиоцу, као неоснован, пошто, по налажењу тог суда, АА, као члан породичног домаћинства носиоца станарског права, његовог деде ПП1, а затим и његове бабе, ПП, је стекао својство носиоца станарског права на спорном стану, у смислу одредбе члана 15 став 2 Закона о стамбеним односима (“Службени гласник СРС” бр. 12/90... и “Службени гласник РС” бр. 3/90 и 7/90).

Првостепени суд је, ожалбеном пресудом, усвојио тужбени захтев тужиоца и утврдио да он има право трајног коришћења станааа, након смрти ранијег носиоца станарског права, покојне ПП, што је тужена дужна признати и са тужиоцем закључити уговор о закупу стана на неодређено време, пошто је правноснажном судском одлуком П.231/2007 од 28.05.2009. године, утврђено да тужилац има право да, као преостали члан породичног домаћинства, настави са коришћењем предметног стана и да су се стекли услови да са туженим закључи уговор о закупу стана на неодређено време. По мишљењу првостепеног суда, тужилац, као унук који је објективно лишен родитељског старања и о којем су, до своје смрти, водили рачуна баба и деда, има право да после њихове смрти настави са коришћењем, као носилац станарског права, предметни стан, имајући у виду да његова мајка није за њега остварила стамбени простор у новодобијеном стану јер он није унет у уговор о коришћењу стана своје мајке, због чега се има сматрати чланом породичног домаћинства своје бабе, преминулог носиоца станарског права, те му припада право да настави са коришћењем стана у ком је живео са ранијим носиоцем станарског права, до њене смрти, непрекидно десет година. Тужилац нема решену стамбену потребу на други начин, док је само формално био пријављен на адреси аа1, иако је и у том периоду живео у стану аа.

Правилно је првостепени суд, ожалбеном пресудом усвојио тужбени захтев тужиоца. По мишљењу овог суда, као другостепеног, тужилац је стекао својство закупца предметног стана као сродник носиоца станарског права у правој нисходној линији крвног сродства који је са њим остварио дугогодишњу заједницу живота и становања од најмање десет година до његове смрти, у смислу одредбе члана 15 став 3 Закона о стамбеним односима (“Службени гласник СРС” бр. 12 од 19. марта 1990. године; 47/90), који је био на снази у време смрти претходног носиоца станарског права, тужиочеве бабе ПП, која је преминула _. године.

Неосновани су наводи жалбе тужене да тужилац није доставио ниједан адекватан доказ да је унук покојног ПП1 и покојне ПП. Супротно тим наводима жалбе тужене, ту чињеницу првостепени суд је утврдио из извода из матичних књига рођених, из чијег садржаја следи да се деда туженог, ПП1, раније презивао А1, што је све заведено у матичној књизи умрлих СО Звездара под текућим бројем 494/1990. Неосновани су наводи жалбе тужене да покојна ПП, за живота, није стекла статус закупца предметног стана и да тужилац, самим тим није лице које би, као преостали члан домаћинства своје покојне бабе, носиоца станарског права, имао право да у својству закупца стана настави са коришћењем истог. Супротно тим наводима жалбе туженог, првостепени суд је утврдио да је носилац станарског права на предметном стану био деда тужиоца, покојни ПП1, који је преминуо дана _. године, а њега је надживела баба туженог, ПП, рођена _, која је преминула дана _. године. Одредбом члана 15 став 2 Закона о стамбеним односима, који је важио како у време смрти покојног ПП1, тако и у време смрти покојне ПП, прописано је да кад носилац станарског права по другом основу (смрт, напуштање стана и др.) осим случајева из става 1 тог члана, престане трајно да користи стан, носилац станарског права на том стану постаје члан његовог породичног домаћинства и то: његов брачни друг, ако њега нема његово дете (рођено у браку или ван брака, усвојено и пасторак), а ако њега нема његов родитељ, а ако њега нема родитељ његовог брачног друга, који је заједно са њим становао у стану. У овом случају, након смрти носиоца станарског права на предметном стану, покојног деде тужиоца, ПП1, закупац предметног стана је, по самом Закону, у смислу цитиране одредбе члана 15 став 2 Закона о стамбеним односима, постала његов брачни друг, ПП, која је са претходним носиоцем станарског права живела у том стану, што значи да је покојна ПП, супротно наводима жалбе тужене, била закупац предметног стана, јер је тада важећим Законом био прописан редослед стицања права закупа након смрти носиоца станарског права. Наводима жалбе тужене о томе да је тужилац у време када је живео са покојним ПП1 и покојном ПП био малолетан, имао живе родитеље и да није лице које су баба и деда били дужни да издржавају, не доводи се у сумњу правилност ожалбене пресуде. Ово због тога што те чињенице нису битне, имајући у виду да је одредбом члана 15 став 3 Закона о стамбеним односима, прописано да ако у случају из става 2 тог члана, у стану није остало лице које има право да постане носилац станарског права на том стану, а остало је лице које је престало да буде члан породичног домаћинства или сродник носиоца станарској права у правој усходној и нисходној линији крвног сродства, који је са њим остварио дугогодишњу заједницу живота и становања (најмање десет година до његове смрти), то лице може да настави да користи стан под условом да са даваоцем стана на коришћење закључи уговор о закупу стана у смислу члана 11 тог Закона. Дакле, тужилац, као лице које је остало у стану након смрти претходног закупца стана са којим је сродник у правој нисходној линији крвног сродства и који је са њим остварио дугогодишњу заједницу живота и становања од најмање десет година до његове смрти, има право да настави да користи предметни стан, а тужена је, у смислу одредбе члана 27 Закона о облигационим односима у вези цитиране одредбе члана 15 став 3 Закона о стамбеним односима, дужна да са њим закључи уговор о закупу предметног стана.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка јер је донета у смислу одредбе члана 153 став 1 и 154 Закона о парничном поступку, имајући у виду исход поступка.

Из изложених разлога, жалба тужене је одбијена као неоснована, а ожалбена пресуда потврђена, као правилна и на закону заснована, па је одлука као у изреци ове пресуде донета у смислу одредбе члана 390 и 401 тачка 2 Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија
Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)