Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.02.2018.

Гж 5129/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5129/17
22.02.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгане Маринковић, председника већа, Веселинке Милошевић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа пуномоћник АБ, адвокат, против тужене банке "ББ", коју заступа пуномоћник АБ1, адвокат, ради утврђења ништавости уговора, одлучујући о жалбама парничних странака изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду П 696/15 од 13.04.2017. године, у седници одржаној 22.02.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе тужиље и тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду П 696/15 од 13.04.2017. године у ставу другом и трећем изреке.

УКИДА СЕ наведена пресуда у ставу четвртом, петом и шестом изреке и предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење у том делу.

ОДБАЦУЈЕ СЕ жалба тужиље изјављена против првог става изреке наведене пресуде, као недозвољена.


O б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П 696/15 од 13.04.2017. године ставом првим изреке одбијен је приговор литиспенденције у односу на парницу у предмету Трећег основног суда у Београду П 28953/13, као неоснован. Другим ставом изреке, одбијен је тужбени захтев којим је тражено да се утврди да је уговор о стамбеном кредиту број 125207458001661686 закључен између парничних странака дана 02.10.2007. године, апсолутно ништав, као неоснован. Трећим ставом изреке делимично је усвојен евентуални тужбени захтев и утврђено да је апсолутно ништава одредба уговора о стамбеном кредиту број 125207458001661686 од 02.10.2007. године, садржана у члану 3 став 6 уговора, а која гласи: “банка задржава право измене уговорене каматне стопе у зависности од промене Основне каматне стопе банке и Пословне политике банке” што је тужена дужна да призна и трпи. Четвртим ставом изреке одбијен је евентуални тужбени захтев којим је тражено да се утврди да је апсолутно ништава одредба уговора о стамбеном кредиту број 125207458001661686 од 02.10.2007. године садржана у члану 4 став 2 која гласи: “месечни ануитети уплаћују се у динарима, а висина се утврђује према продајном курсу банке за CHF на дан доспећа сваког ануитета”, као неоснован. Петим ставом изреке одбијен је односни и евентуални тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужена да тужиљи исплати износ од 517.874,25 динара, са законском затезном каматом од 31.03.2015. године до исплате, као неоснован. Шестим ставом изреке обавезана је тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 253.500,00 динара.

Благовременом жалбом тужиља је побијала наведену пресуду из свих законских разлога.

Благовременом жалбом тужена је побијала трећи и шести став изреке наведене пресуде из свих законских разлога.

Одговором на жалбу предложено је да се жалба тужиље одбије као неоснована.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС“ број 72/11 са каснијим изменама и допунама), Апелациони суд је нашао да су жалбе парничних странака делимично основане, а жалба тужиље делимично недозвољена.

Оценом изедених доказа првостепени суд је утврдио да је између парничних странака закључен уговор о стамбеном кредиту 02.10.2007. године, којим је тужиљи одобрен кредит у износу од 78.760 CHF у динарској противвредности по куповном курсу банке на дан пуштања кредита у течај, на период отплате од 360 месеци, са уговореном променљивом номиналном каматном стопом од 3,95 процената на годишњем нивоу, а ради куповине стана аа. Одредбама члана 3 и 4 уговора је одређено да основна каматна стопе банке из тачке 3 члана 1 уговора (3,95%) је референтна каматна стопа банке која се формира на основу трошкова извора финансирања која сноси банка и тржишних услова пословања. У члану 3 став 6 уговора је наведено да банка задржава право измене уговорене каматне стопе у зависности од промене Основне каматне стопе банке и Пословне политике банке. Затим је у члану 3 став 7 наведено да је корисник кредита сагласан и својим потписом на овом уговору изричито и безусловно прихвата да се висина каматне стопе, као и начин обрачунавања и наплате аутоматски усклађује са изменама законских прописа и аката пословне политике банке без обавезе уговорних страна да закључују посебан анекс овог уговора, с тим што је банка дужна да пре почетка примене промењене каматне стопе о томе писмено обавести корисника кредита. Анексом број 1 наведеног уговора, који је закључен 26.05.2011. године, измењена је тачка 3 став 1 члана 1 основног уговора, тако да гласи: “висина променљиве каматне стопе почевши од 01.03.2011. године закључено са 31.12.2011. године износи 5,50 процената на годишњем нивоу, а након 01.01.2012. године износиће 4,9 процената на годишњем нивоу”. Уговором о регулисању појединих права и обавеза из уговора о стамбеном кредиту, који је закључен 30.05.2012. године између парничних странака, одобрен грејс период од 12 месеци за који корисник неће бити у обавези да плаћа главницу и припадајућу камату, те је уговорено да банка неће наплаћивати било какве трошкове или накнаде за одобрење промена основног уговора које су извршене у складу са одредбама овог уговора. Обавештењем које је тужена упутила тужиљи 31.03.2015. године, банка је обавестила тужиљу да је укупан износ новчаних средстава које је утврдила на основу Одлуке о мерама за очување стабилности финансијског система у вези са кредитима индексираним у станој валути (“Службени гласник РС” број 21/15), која је ступила на снагу 05.03.2015. године из преамбуле чини износ од 5.190,39 CHF који износ је тужиљи урачунала у превремену отплату кредита уплатом на партију кредита тужиље. Уз наведени допис тужиљи је достављен план отплате кредита. У предмету Трећег основног суда у Београду П 28953/13 донето је решење којим је утврђено да се тужба сматра повученом 09.07.2015. године, које је постало правноснажно.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је најпре оценио истакнути приговор литиспенденције у односу на парницу у предмету Трећег основног суда П 28953/13, те је закључио да исти није основан, јер је наведена парница правноснажно окончана повлачењем тужбе, па је у смислу члана 294 став 1 тачка 3 ЗПП одлучио као у првом ставу изреке ове пресуде. Затим је првостепени суд закључио да је предметни уговор о стамбеном кредиту закључен у писаној форми, да је њиме утврђен износ кредита у висини од 78.760 швајцарских франака, услови под којима се кредит даје и користи (наменски кредит ради плаћања купопродајне цене некретнине) као и услови враћања. Тужиља се као корисник кредита обавезала да банци плаћа уговорену камату, те да кредит врати у време и на начин утврђен уговором, при чему је каматна стопа одређена на 3,95% на годишњем нивоу. Међутим, по налажењу првостепеног суда одредба уговора о стамбеном кредиту у делу члана 3 став 6 којом банка задржава право измене уговорене каматне стопе у зависности од промене Основне каматне стопе банке и Пословне политике банке је противна одредби члана 46 став 2 Закона о облигационим односима, јер обавеза корисника кредита да плати камату на одобрена средства кредита зависи искључиво од воље друге уговорне стране, па је такво уговарање супротно начелима облигационог права. Како ништавост поједине уговорне одредбе не повлачи ништавост самог уговора, а наведена одредба није била одлучујућа побуда за закључење уговора, то је првостепени суд закључио да предметни уговор није ништав правни посао, с обзиром да је у преосталом делу закључен у складу са одредбама Закона о облигационим односима, сагласношћу воља уговорних страна, па је одбио основни тужбени захтев за утврђење ништавости уговора у целини, а делимично усвојио евентуални тужбени захтев у погледу утврђења ништавости наведене уговорне одредбе. По налажењу првостепеног суда, уговорна одредба из члана 4 став 2 у погледу висине ануитета који ће се плаћати у динарској противвредности по продајном курсу банке за швајцарске франке на дан доспећа сваког ануитета, није ништава уговорна одредба имајући у виду да је уговор у том делу сагласан принудним прописима, при чему се тужиља са оваквим начином исплате сагласила потписом на уговору. Захтев тужиље за исплату накнаде у износу од 517.874,25 динара са каматом, на име више исплаћеног износа туженој банци, односно на име неоснованог обогаћења тужене на рачун тужиље, првостепени суд је одбио са разлога што је тужена поступајући у смислу обавезујуће Одлуке НБС о мерама за очување стабилности финансијског система у вези са кредитима индексираним у страној валути, почев од 01.03.2015. године извршила прописани обрачун и са наведеним датумом тужиљи додатно одобрила износ од 5.190,39 CHF, за који износ је умањила главницу кредита. Тужена банка је о наведеном благовремено обавестила тужиљу дописом од 31.03.2015. године, од када тужиља плаћа ануитете у месечном износу од 367,28 CHF, уместо иницијално уговореног износа од 370,59 CHF, што значи да нема неоснованог обогаћења тужене у смислу члана 210 Закона о облигационим односима.

По налажењу Апелационог суда, првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање, а затим правилно закључио применом материјалног права о основном тужбеном захтеву за утврђење ништавости предметног уговора о кредиту, као и о делу евентуалног тужбеног захтева који се односи на утврђење ништавости уговорне одредбе о променљивој каматној стопи.

Одредбом члана 1065 Закона о облигационим односима прописано је да се уговором о кредиту банка обавезује да кориснику кредита стави на располагање одређени износ новчаних средстава, на одређено или неодређено време, за неку намену или без утврђене намене, а корисник се обавезује да банци плаћа уговорену камату и добијени износ новца врати у време и на начин како је утврђено уговором. Уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима је ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго (члан 103 став 1 ЗОО). Ништавост неке одредбе уговора не повлачи ништавост и самог уговора, ако он може опстати без ништаве одредбе, и ако она није била ни услов уговора ни одлучујућа побуда због које је уговор закључен, али ће уговор остати на снази чак и ако је ништава одредба била услов или одлучујућа побуда уговора у случају кад је ништавост установљена управо да би уговор био ослобођен те одредбе и важио без ње (члан 105 ЗОО).

Одредбом члана 2 тачка 24 Закона о девизном пословању прописано је да је валутна клаузула уговарање вредности обавезе у девизама (валута обавезе) у Републици с тим што се плаћање и наплаћивање по тим уговорима врши у динарима (валута исплате). Банка може резиденту - физичком лицу одобрити кредит у девизама ради куповине непокретности у земљи (члан 25 став 2 закона). Плаћање, наплаћивање и пренос између резидената и између резидената и нерезидената у Републици се врши у динарима. Изузетно од одредбе става 1. овог члана, плаћање, наплаћивање и пренос у Републици могу се вршити и у девизама по основу девизног кредитирања у земљи за намене из члана 25. овог закона (члан 34 став 1 и 2 тачка 1 закона). Ако новчана обавеза гласи на плаћање у некој страној валути или злату, њено испуњење се може захтевати у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавезе (члан 395 ЗОО).

Уговор о кредиту у динарима са валутном клаузулом у швајцарским францима и променљивом уговорном каматном стопом, који је закључен између парничних странака је по својој врсти, природи и садржини уговорних обавеза, банке и корисника кредита, регулисан наведеним одредбама материјалног права. У конкретном случају ради се о уговору по приступу у којем је основне и обавезне елементе уговора сачинила банка, као давалац финансијске услуге (кредита), а корисник те услуге је прихватио унапред одређене услове уговора, чиме се сматра да је постигнута сагласност воља уговарача за закључење уговора. Уговорне одредбе о валутној калузули и променљивој каматној стопи су одредбе са циљем заштите и очувања реалне вредности одобреног и исплаћеног динарског износа кориснику кредита. Независно од овакве садржине уговорних обавеза и начина уговарања, уговор о кредиту као двострано теретни уговор у случају уговорене валутне клаузуле и променљиве каматне стопе, мора да поштује основна начела уговорног права, као и принудне норме које се односе на предмет уговорене новчане обавезе. Уговарање променљиве каматне стопе са нејасном и непотпуном формулацијом у погледу начина одређивања висине уговорене камате, је противно начелима савесности и поштења, као и равноправности уговорних страна, па тако није допуштено, јер је противно принудним нормама облигационог права из члана 46, 47 и 50 ЗОО.

Уговарањем права банке да мења каматну стопу, корисник кредита се ставља у неравноправан положај у односу на банку, што се не може правдати пословном политиком банке, супротно жалбеним наводима тужене, па су без утицаја жалбени наводи тужене о одредивости предмета уговора, односно уговорене обавезе у случају када су ти показатељи исказани у уговору, објективни и независни од воље банке, као уговорне стране. Изнети жалбени наводи не доводе у сумњу становиште о повреди начела равноправности уговорних страна, омогућавањем једностране измене каматне стопе, при чему се корисник кредита само обавештава о наведеном, а што поступање банке приликом промене висине каматне стопе у одобреном стамбеном кредиту чини супротним ономе што је уговорено и што другу страну доводи у неравноправан положај. Супротно жалбеним наводима тужене, тужиља има правни интерес за вођење ове парнице у погледу тужбеног захтева за утврђење ништавости одредбе о променљивој каматној стопи, јер закључењем анекса уговора наведена одредба уговора није стављена ван снаге, већ је сагласном вољом уговорних страна измењена за убудуће.

Правилно је првостепени суд закључио да утврђење ништавости одредбе уговора о кредиту о променљивости каматне стопе, не утиче на опстанак и правно дејство уговора закљученог између парничних странака у погледу извршења оних уговорних обавеза које су у складу са основним начелима уговорног права и принудним прописима. Неосновано се жалбом тужиље указује на ништавост уговора о кредиту због уговорене валутне клаузуле, јер предметни уговор у том делу није противан наведеним одредбама Закона о девизном пословању, којим је прописано да је дозвољено уговарање у девизама у Републици, с тим што се плаћање и наплаћивање по тим уговорима врши у динарима. Примењено на конкретни кредитни однос, произилази да банке могу уговарати вредност обавезе у девизама, конституисањем валутне клаузуле, с том да се плаћање и наплаћивање по таквом уговору мора вршити у динарима. Због тога су као неосновани оцењени сви жалбени наводи тужиље којима се указује на погрешну примену материјалног права у погледу одлуке о основном тужбеном захтеву.

Првостепени суд при доношењу побијане пресуде у наведеном делу није учинио неку од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 ЗПП, на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а неосновано се жалбама указује на битну повреду поступка из тачке 12 ове законске одредбе. Изрека првостепене пресуде у том делу је јасна и разумљива, није противречна изнетим разлозима о битним чињеницама те се њена законитост и правилност могу испитати.

Полазећи од свега наведеног, овај суд је применом члана 390 ЗПП одбио жалбе парничних странака као неосноване и потврдио првостепену пресуду, као у ставу првом изреке ове пресуде.

Међутим, основано се жалбом тужиље указује да је побијана пресуда у делу који се односи на евентуални тужбени захтев у погледу одлуке о ништавости уговорне одредбе која је садржана у члану 4 став 2 и која гласи да се месечни ануитети уплаћују у динарима, а да се висина утврђује према продајном курсу банке за CHF на дан доспећа сваког ануитета, донета уз погрешну примену материјалног права, због чега у том делу чињенично стање није правилно и потпуно утврђено. Осим тога, основано се жалбом тужиље указује да је побијана пресуда у делу који се односи на тужбени захтев за враћање износа од 517.874,25 динара са законском затезном каматом, а на име више исплаћеног износа туженој, односно на име неоснованог обогаћење тужене на рачун тужиље, заснована на непотпуно утврђеном чињеничном стању, због чега не садржи јасне и потпуне разлоге о битним чињеницама, да би се њена законитост и правилност могле испитати, чиме је учињена битна повреда поступка из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП на коју се основано жалбом тужиље указује.

Првостепени суд је одбио евентуални тужбени захтев у наведеном делу заузимајући становиште, да је наведена уговорна одредба из члана 4 став 2, производ сагласности тужиље са оваквим начин исплате, те да наведена уговорна одредба није противна принудним прописима. Међутим, првостепени суд је пропустио да разјасни битне чињенице у погледу уговарања одредбе, по којој је тужиља поред цене одобреног кредита у виду камате на одобрени износ у смислу члана 1065 Закона о облигационим односима, у обавези да враћа кредит по другом курсу стране валуте, за који је везан одобрени кредит, од курса који је банка обрачунала приликом стављања кредита на располагање, што би могло представљати уговарање скривене накнаде, која није у складу са правном природом и појмом уговора о кредиту из претходно наведене одредбе Закона о облигационим односима. Према утврђеном чињеничном стању, кредит је одобрен у износу од 78.760 CHF у динарској противвредности по куповном курсу банке на дан пуштања кредита у течај, а месечни ануитети се враћају у динарима према продајном курсу банке за CHF на дан доспећа сваког ануитета. Због тога је наведену разлику у девизним курсевима требало сагледати са становишта одредбе члана 15 Закона о облигационим односима, односно да ли се наведеном одредбом нарушава начело једнаке вредности давања и то на штету слабије уговорне стране у уговорном односу, а што би било у супротности и са одредбом члана 11 Закона о облигационим односима.

Осим тога, првостепени суд није дао јасне разлоге у погледу одлуке којом је одбио тужбени захтев за враћање износа од 517.874,25 динара са законском затезном каматом, а на име више исплаћеног износа туженој, односно на име неоснованог обогаћење тужене на рачун тужиље, заузимајући становиште да је банка примењујући Одлуку НБС о мерама за очување стабилности финансијског система у вези са кредитима индексираним у страној валути, тужиљи додатно одобрила износ од 5.190,39 CHF. Међутим, у конкретном случају није јасно утврђено, на име којих вредности је тужена банка извршила обрачун наведеног износа, па је нејасан и закључак првостепеног суда да се тужиља са наведеним сагласила, чињеницом да плаћа ануитете у мањем месечном износу од иницијално уговореног износа. Ово из разлога што се из садржине обавештења, које је тужена банка упутила тужиљи, не може утврдити шта представља наведени износ, начин обрачуна и период на који се односи, при чему садржи посебну назнаку, да банка овим не признаје да је исти износ наплатила на основу повећања неодредивих елемената променљиве каматне стопе. Сходно томе првостепени суд је одбијањем предлога тужиље да се обави вештачење, пропустио да разјасни, наведене битне чињенице.

Полазећи од свега наведеног, овај суд је применом члана 391 и 392 став 2 ЗПП одлучио као у ставу другом изреке. Одлука о трошковима поступка је укинута, јер зависи од коначног исхода овог спора.

Како је тужиља побијала првостепену пресуду у целини, а нема правног интереса да побија решење из првог става изреке наведене пресуде, којим је одбијен приговор тужене, то је њена жалба у том делу одбачена, као недозвољена на основу члана 378 став 3 ЗПП, па је применом члана 389 став 1 ЗПП одлучено као у ставу трећем изреке.

Допуне жалбе тужиље од 02.06.2017. године и 28.07.2017. године нису разматране, јер су поднете по истеку законског рока за изјављивање овог правног лека.

Првостепени суд ће у поновном поступку, најпре правилно одлучити о доказним предлозима, како би био у могућности да оценом изведених доказа и тек тада по потреби применом правила о терету доказивања, утврди све битне чињенице које су од значаја за оцену ништавости уговорне одредбе која је садржана у члану 4 став 2 уговора о стамбеном кредиту, као и о захтеву за враћање новчаног износа по основу више наплаћеног. Тек пошто поступи на изложен начин, првостепени суд ће бити у могућности да донесе правилну и закониту одлуку.

Председник већа-судија
Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)