Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.09.2012.

Гж 5182/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5182/11
Дана 06.09.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Ловорке Стојнов и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиоца АА чији је пуномоћник АБ адвокат, против тужене Републике Србије – Министарство одбране коју заступа Дирекција за имовинскоправне послове – Одељење у Београду из Београда улица Светозара Марковића бр. 21, ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући о жалбама тужиоца и тужене изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П- 60863/10 од 16.05.2011. године, у седници већа одржаној дана 06.09.2012. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П-60863/10 од 16.05.2011. године у другом, трећем, четвртом и петом ставу изреке, и у том делу предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П-60863/10 од 16.05.2011. године, ставом првим изреке, одбијен је приговор литиспенденције истакнут од стране тужене у одговору на тужбу. Ставом другим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца АА и обавезана тужена Република Србија – Министарство одбране да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете по основу погоршања здравља исплати за душевне болове због умањења животне активности износ од 450.000,00 динара са законском затезном каматом од 16.05.2011. године до исплате, у року од 15 дана од пријема писменог отправка пресуде под претњом извршења. Ставом трећим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца у делу у којем је тражио да суд обавеже тужену да му на име накнаде нематеријалне штете због погоршања здравља исплати за душевне болове због умањења животне активности износ од још 50.000,00 динара са законском затезном каматом. Ставом четвртим изреке, одбијен је као неоснован у целости тужбени захтев тужиоца у којем је тражио да суд обавеже тужену да му на име накнаде нематеријалне штете због погоршања здравља исплати за претрпљене физичке болове износ од 250.000,00 динара заједно са законском затезном каматом. Ставом петим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка у износу од 91.200,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом извршења.

Против наведене пресуде, жалбе су благовремено изјавиле обе странке. Тужилац изјављеном жалбом првостепену пресуду побија у делу којим је одбијен тужбени захтев и одлучено о трошковима парничног поступка, из свих законом предвиђених жалбених разлога. Жалбом тужене, изјављене из свих законских разлога, иста пресуда побија се у делу којим је усвојен тужбени захтев и одлучено о трошковима поступка.

Испитујући правилност побијане пресуде у деловима који се побијају изјављеним жалбама, у смислу члана 372 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09), важећег у време покретања поступка (у даљем тексту: ЗПП), у вези са чланом 506 став 1 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11), другостепени суд је нашао да су жалбе основане.

Према до сада утврђеном чињеничном стању, тужиоцу је правноснажном пресудом Другог општинског суда у Београду П-3981/99 од 17.01.2001. године досуђена новчана накнада нематеријалне штете за физичке болове, страх и душевне болове због умањења опште животне активности и наружености, као последице повреда нанетих 11.12.1991. године и накнадног боравка у заробљеништву. Вештачењем обављеним у том поступку утврђено је умањење тужиочеве опште животне активности од 15%. У штетном догађају тужиоцу је оштећен и слух, што је могло бити уочено након шест месеци од повређивања, када су повреде органа унутрашњег уха, слуха и равнотеже добиле свој коначни облик. Тужилац је за ове последице сазнао 27.03.1998. године када га је прегледао лекар – специјалиста оториноларингологије. Услед оштећења слуха тужиочева општа животна активност умањена је за 20% и огледа се у отежаној вербалној комуникацији са околином, одсуству акустичне дискриминације и поремећају равнотеже. Умањење опште животне активности које је последица губитка слуха није добило коначни облик, јер посттрауматско оштећење слуха много брже напредује него у случају „старачке наглувости“, и тужилац је зато приморан да се стално лечи. Код тужиоца постоје и психичка обољења – посттрауматски стресни поремећај и посткомоциони синдром који су узрочно – последично повезани са штетним догађајем и услед којих је његова општа животна активност умањена за 17%. Коначни облик умањење опште животне активности настало као последица психичких обољења добило је 25.08.2009. године, од када датира последњи налаз лекара – неуропсихијатра, али су психичка обољења хроничног тока и њихово лечење није завршено. Оштећење слуха и посттрауматски синдром нису цењени као узрочници умањења тужиочеве опште животне активности од 15%, зашта му је наведеном правноснажном пресудом досуђена правична новчана накнада. Нанете телесне повреде – прелом леве потколенице и левог скочног зглоба на више места са компликацијама нарушиле су анатомску структуру зглобова, костију и мишића леве потколенице са трајним последицама. Због тога код тужиоца постоји умањење опште животне активности од 15% као последица погоршања његовог здравља са ортопедског становишта. Ортопедско лечење тужиоца завршено је у првој фази, али су последице телесних повреда доживотне и протеком времена ће се повећавати. Погоршање здравственог стања са ортопедског становишта проузроковало је физичке болове јаког интензитета у трајању од око 20 дана, средњег интензитета око 60 дана и слабог интензитета око шест месеци. Усаглашавањем вештака неуропсихијатра и ортопеда, умањење опште животне активности као последица погоршања тужиочевог здравственог стања износи 25%. Решењем органа управе Општине Пландиште тужиоцу је признато својство ратног војног инвалида и привремено је разврстан у ІІІ групу са 90% инвалидитета.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да су повреде које су тужиоцу нанете у штетном догађају од 11.12.1991. године и накнадно заробљавање једини узрочници погоршања његовог здравственог стања и даљег умањења опште животне активности од 25%. По налажењу тог суда, пошто је умањење опште животне активности са неуропсихијатријског становишта добило коначни облик 25.08.2009. године а тужба је поднета 23.12.2009. године, то потраживање накнаде штете за душевне болове због умањења опште животне активности од 25% није застарело, у смислу члана 376 Закона о облигационим односима. Међутим, сходно наведеној законској одредби, застарелост је наступила за умањење опште животне активности као последице оштећења слуха, јер је о томе тужилац имао сазнање још током 1998. године, као и за физичке болове због погоршања здравља зато што је тужиочево ортопедско лечење завршено у првој фази, што је и утврђено у поступку који је окончан правноснажном пресудом П-3981/99 од 17.01.2001. године. Из тих разлога је, само делимично усвојио тужбени захтев за накнаду штете за душевне болове због умањења опште животне активности као последице погоршања здравља, а у потпуности одбио захтев за накнаду штете за физичке болове.

Оваква одлука се, по налажењу другостепеног суда, за сада не може прихватити као правилна јер због погрешне примене материјалног права, о чему овај суд на основу члана 372 став 2 ЗПП води рачуна по службеној дужности, чињенично стање није правилно и у потпуности утврђено.

Застарелост представља губитак права да се захтева испуњење обавезе по протеку законом одређеног времена у коме је поверилац могао захтевати испуњење. Одредбом члана 361 став 1 Закона о облигационим односима прописано је да застарелост почиње тећи првог дана после дана кад је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако Законом за поједине случајеве није што друго прописано, а одредбом члана 362 истог Закона да застарелост наступа кад истекне последњи дан Законом одређеног времена. Време потребно за застарелост потраживања накнаде штете предвиђено је чланом 376 Закона о облигационим односима. Према тој одредби, потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећени сазнао за штету и учиниоца (став први), а у сваком случају то потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (став други). Одредбом члана 377 став 1 наведеног Закона прописано је да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења.

За застарелост потраживања накнаде штете проузроковане кривичним делом није од значаја моменат сазнања за њен коначни облик, јер је реч о објективном року застарелости који почиње тећи од дана извршења кривичног дела и истиче последњег дана Законом предвиђеног рока застарелости кривичног гоњења. Оштећени коме је штета проузрокована извршењем кривичног дела, накнаду те штете – па и штете услед погоршања здравственог стања које је у узрочној вези са штетном радњом, извршеним кривичним делом, настале пре истека рока застарелости кривичног гоњења може захтевати само до истека тог рока. Међутим, ако је штета која је у узрочној вези са штетном радњом – извршеним кривичним делом настала по истеку рока застарелости кривичног гоњења, онда се застарелост потраживања те штете не може рачунати применом члана 377 став 1 Закона о облигационим односима, јер та штета није доспела (члан 186 Закона о облигационим односима) пре истека рока застарелости кривичног гоњења, па оштећени њену накнаду није ни могао захтевати пре протека тог рока. У таквој ситуацији, по налажењу овога суда, нема сметњи да се у погледу рока застарелости потраживања накнаде штете проузроковане кривичним делом и настале по протеку рока застарелости кривичног гоњења, примени одредба члана 376 став 1 и 2 Закона о облигационим односима. У супротном, оштећеном би било ускраћено право да захтева накнаду те штете само из разлога што је иста настала након застарелости кривичног гоњења.

Штета проузрокована припадницима бивше ЈНА у оружаним сукобима са паравојним формацијама бивших република СФРЈ до дана њиховог међународног признања од стране Генералне скупштине Организације Уједињених Нација – 22.05.1992. године, проузрокована је кривичним делом оружане побуне из члана 124 КЗ Југославије, па њено потраживање застарева у року од 15 година прописаном за застарелост кривичног гоњења тог дела (члан 377 став 1 Закона о облигационим односима).

У конкретном случају, тужилац захтева накнаду нематеријалне штете – душевних болова због умањења опште животне активности и физичких болова, настале услед погоршања здравственог стања које је наступило по правноснажности пресуде П-3981/99 од 17.01.2001. године, али је у узрочној вези са штетном радњом – повредама нанетим 11.12.1991. године у оружаним сукобима са паравојним формацијама бивших република СФРЈ, извршењем кривичног дела оружане побуне. Тужба за накнаду ове штете поднета је 23.12.2009. године, по протеку рока од 15 година прописаног за застарелост кривичног гоњења тог кривичног дела. Првостепени суд је оцену приговора застарелости тужиочевог потраживања, који је тужени истакао позивајући се на члан 377 став 1 Закона о облигационим односима, засновао на одредби члана 376 тог Закона. При том је почетак рокова застарелости предвиђених том одредбом код душевних болова за умањење опште животне активности од 25% (последице погоршања психичког здравља и телесних повреда), везао за коначно стање психичког обољења које је настало 25.08.2009. године – датумом када је сачињен временски последњи неуропсихијатријски налаз, а код душевних болова за умањење опште животне активности услед оштећења слуха, односно физичких болова – за моменат сазнања тужиоца за ослабљени слух, односно завршетак прве фазе ортопедског лечења који су наступили пре правноснажног окончања поступка за накнаду штете у предмету П-3981/99. Због тога првостепени суд није ни утврђивао када је дошло до погоршања здравља тужиоца и настанка нове штете – душевних болова због даљег умањења опште животне активности у односу на стање постојеће у време доношења пресуде П-3981/99 од 17.01.2001. године, односно физичких болова које је тужилац трпео услед погоршања здравственог стања. Услед тог пропуста не може се испитати правилност материјалног права које је тај суд применио код оцене основаности истакнутог приговора застарелости потраживања накнаде нематеријалне штете. Наиме, по схватању другостепеног суда, ако је погоршање здравља тужиоца које је у узрочној вези са штетним догађајем од 11.12.1991. године настало пре истека рока од 15 година (пре 15.12.2006. године), онда се застарелост потраживања нове штете мора ценити применом члана 377 став 1 Закона о облигационим односима, а у супротном – уколико је таква штета настала после 15.12.2006. године, применом члана 376 став 1 и 2 наведеног Закона.

Осим тога, чињенично стање није у потпуности и правилно утврђено ни у погледу нових штетних последица. С обзиром да тужилац поднетом тужбом захтева накнаду нове штете настале погоршањем здравља, након доношења правноснажне пресуде П-3981/99 од 17.01.2001. године, за закониту одлуку у овом спору неопходно је утврђивати само оне чињенице које су настале по доношењу наведене пресуде и које су утицале на повећање постојећег процента умањења опште животне активности и накнаду појаву физичких болова.

Налазом и мишљењем вештака – лекара специјалисте оториноларингологије и максилофацијалне хирургије од 19.11.2010. године утврђено је да умањење опште животне активности због оштећења тужиочевог слуха износи 20%. Из овог налаза произилази да је прегледом тужиоца, обављеним 14.11.2010. године, установљено обострано оштећење слуха од 81%, али и да је специјалистичким прегледом од 27.03.1998. године констатован обострани губитак слуха од 76,8%. При том се вештак није изјаснио да ли је умањење опште животне активности од 20% одређено на основу процента обостраног оштећења слуха од 81%, утврђеног прегледом тужиоца приликом вештачења, или само на основу разлике између тог процента и процента истоврсног оштећења од 76,8% које је утврђено још 27.03.1998. године и које је постојало пре доношења претходне правноснажне пресуде, па се у том обиму не може радити о новој штети без обзира што вештачењем обављеним у правноснажно окончаном поступку оштећење слуха није цењено код утврђивања процента умањења опште животне активности. Истоветни пропуст у утврђивању чињеничног стања учињен је и код неуропсихијатријског вештачења, јер је психичко обољење – посттрауматски стресни поремећај код тужиоца постојао и у време правноснажног окончања претходне парнице, и такође није цењено код утврђивања процента умањења опште животне активности. Ни у овом случају вештак се није изјаснио да ли је умањење опште животне активности од 17% последица само погоршања психичког обољења до којег је дошло по доношењу претходне правноснажне пресуде о накнади штете, или је последица и психичког обољења и стања у којем се исто налазило пре доношења те пресуде.

Из свих ових разлога, побијана пресуда је морала бити укинута у делу који је нападан изјављеним жалбама, и у том делу предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење.

У поновљеном суђењу, првостепени суд ће вештачењем, на основу целокупне медицинске документације о лечењу (ортопедском, психијатријском и оториноларинголошком) након доношења пресуде П-3981/99 од 17.01.2001. године коју је тужилац дужан доставити, утвдити када је настала нова нематеријална штета – душевни болови због умањења опште животне активности и физички болови као последице погоршаног тужиочевог здравља у односу на стање које је постојало у време када је донета наведена пресуда. Пошто утврди ту чињеницу првостепени суд ће, имајући у виду оно што је изложено у образложењу овог решења, правилном применом материјалног права оценити основаност истакнутог приговора застарелости.

Уколико на тај начин првостепени суд оцени да потраживање тужиоца није застарело, утврдиће у којој мери је тужиочева општа животна активност била умањена у време када је окончан претходни поступак за накнаду штете услед обољења – обостраног оштећења слуха од 76,8% и психичког обољења (посттрауматског стресног поремећаја), као и у којој мери су погоршања ових обољења утицала на даље слабљење опште животне активности тужиоца, јер само то представља нову штету за коју му се, поред штете настале погоршањем здравља због повреде левог доњег екстремитета, може досудити правична новчана накнада у смислу члана 200 Закона о облигационим односима.

Укинута је и одлука о трошковима поступка јер зависи од коначног исхода спора.

Са свега наведеног, на основу члана 377 став 2 ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)