Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.10.2015.

Гж 5312/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5312/15
Дана 01.10.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У  И М Е  Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Гордане Комненић, председника већа, Бранислава Босиљковића и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник адв. АБ, против тужене банке “АА”, чији су пуномоћници адвокати БА1 до БА13, ради утврђења и стицања без основа, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр. 12438/13 од 26.02.2015. године, у седници већа одржаној дана 01. октобра 2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужене “АА”, као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр. 12438/13 од 26.02.2015. године у ставу І, ІІ, ІІІ и V изреке.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца АА, за накнаду трошкова другостепеног поступка, као неоснован.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр. 12438/13 од 26.02.2015. године ставом І изреке одбијен је приговор литиспенденције тужене, као неоснован. Ставом ІІ изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца и утврђено да је члан 2 поднаслов „камата“ алинеја 3 Уговора о стамбеном кредиту XL7175 закљученог дана 18.04.2008. године између тужиоца и тужене, апсолутно ништава. Ставом ІІІ изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца и тужена је обавезана да му на име стицања без основа исплати износ од 386.464,71 динар са каматом која на ануитете доспева на начин наведен у том ставу изреке. Ставом ІV изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца у делу у ком је тражио да се тужена обавеже да му на име стицања без основа исплати износ од 23.146,16 динара са припадајућом законском затезном каматом, као неоснован. Ставом V изреке тужена је обавезана да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 73.440,60 динара.

Благовременом жалбом тужена је ту пресуду побијала у усвајајућем делу, у делу у ком је одбијен њен приговор литиспенденције и у делу одлуке о трошковима, из свих законских разлога.

Одговором на жалбу тужилац је предложио да суд жалбу тужене одбије као неосновану. Трошкове другостепеног поступка је тражио опредељено.

Испитујући правилност првостепене пресуде у ожалбеном делу у смислу одредбе члана 386 ЗПП, другостепени суд је нашао да жалба тужене није основана.

При одлучивању ожалбеним делом пресуде првостепени суд није учинио битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачке 1-3,5,7 и 9 ЗПП на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности а жалбом тужене неосновано се указује на битну повреду из одредбе члана 374 став 2 тачка 11 ЗПП. То што првостепени суд ожалбену пресуду није објавио, није искључење јавности на главној расправи па тужена неосновано у жалби истиче да је необјављивањем ожалбене пресуде првостепени суд, противно закону, искључио јавност на главној расправи. Супротно наводима жалбе, из садржаја записника о главној расправи од 26.02.2015. године, следи да је расправљање било јавно односно јавност није била искључена. Пропуштањем да пресуду објави, у смислу одредбе члана 352 став 2 ЗПП, првостепени суд је поступио противно тој одредби Закона али у овом случају то што није применио ту одредбу закона није било од утицаја на доношење законите и правилне пресуде што значи да није испуњен кумулативно прописан услов одредбом члана 374 став 1 ЗПП за постојање битне повреде одредаба парничног поступка.

Према утврђеном чињеничном стању, парничне странке су закључиле Уговор о стамбеном кредиту бр. XL7175 дана 18.04.2008. године којим је банка одобрила кориснику кредита, овде тужиоцу, кредит у динарској противвредности износа од 98.239,99 швајцарских франака по куповном курсу банке важећем на дан пуштања кредита у течај, за куповину непокретности и то двоипособног стана бр. 4 површине 62,46м2 у поткровљу стамбене зграде у Београду у улици Богдана Жерајића бр. 15. Уговорено је да се кредит одобрава са роком отплате од 360 месечних рата. Обрачун и плаћање ануитета утврђених у плану отплате врши се у швајцарским францима у динарској противвредности по средњем курсу банке на дан уплате а на износ средстава одобреног кредита банка одобрава и наплаћује камату по променљивој каматној стопи која у моменту закључења уговора износи месечни CHF либор + 2,20% на годишњем нивоу. Уговором је одређено да уколико се ефективна каматна стопа промени због промене елемената на основу којих се обрачунава, банка ће о тој променни писмено обавестити клијента и то пре почетка примене промењене каматне стопе. Банка задржава право промене каматне стопе тј. банка може до коначног измирења свих обавеза корисника кредита по овом уговору, без закључења посебног анекса да мења висину каматне стопе из претходног става у складу са актима пословне политике банке који регулишу висину и начин обрачуна камате. Нове каматне стопе примењиваће се од дана ступања на снагу акта којим су измењене каматне стопе. Обрачун камате ће се вршити применом пропорцијалне методе и исти је исказан у швајцарским францима. Камату у складу са обрачуном из претходног става корисник кредита плаћа банци кроз месечне ануитете отплате кредита у динарској противвредности по средњем курсу банке на дан уплате. Тужена је, без пристанка тужиоца мењала висину каматне стопе о чему је тужиоца обавештавала и то дописом од 05.01.2009. године којим га је обавестила да је банка због отежаних услова на тржишту и финансијском окружењу, свим клијентима чији су кредити исплаћени под условима који су важили до 01.09.2008. године, ускладила каматну стопу тако да почев од 01.02.2009. године нова каматна стопа износи 5,52% (ЕКС 6,06%) па износ рате кредита износи CHF 663,69 и важи закључно са мартовским ануитетом. Вештачењем је утврђено да је разлика између средстава које је тужена банка наплатила од тужиоца од закључења уговора до 01.12.2011. године и износа који би по основу предметног уговора наплатила од тужиоца применом првобитно уговорене камате, по средњем курсу “АА” банке износи 386.464,71 динар а на појединачне ануитете за сваки месец доспева како је наведено у табеларном приказу налаза и мишљења вештака. Колективном тужбом од 05.02.2013. године тужилац Удружење банкарских клијената Ефектива из Београда је против тужених банака “АА1”, “АА” и “АА3”, тражило да суд усвоји тужбени захтев тужиоца и утврди да је уговарање одредби типских уговора тужених којима се банци оставља могућност да каматне стопе једнострано мења у складу са променама аката пословне политике, апсолутно ништаво, што су тужени дужни да признају. У одговору на тужбу од 17.05.2013. године тужени је оспорио основ и висину тужбеног захтева, указао је да тужилац нема правни интерес за подношење тужбе за утврђење имајући у виду да је тужена примењујући одредбе Закона о заштити корисника финансијских услуга („Службени гласник РС“ бр. 36/2011), престала да примењује вишу каматну стопу и тужиоца обавестила да се камата по његовом Уговору о кредиту враћа на иницијално уговорену. Даље, указала је да је тужилац прихватио измену Уговора и измиривао своје обавезе по сваком новодостављеном плану отплате о чему га је банка редовно обавештавала а новоизмењени план отплате није био ништа друго до својеврстан анекс уговора о кредиту, са којим се тужилац, отплатама ануитета, сагласио. Из тих разлога тужена је предложила да суд тужбени захтев тужиоца за новчано потраживање одбије као неоснован а одбаци тужбу за утврђење због недостатка правног интереса тужиоца, уколико закључи да је неоснован приговор тужене о постојању литиспенденције.

Првостепени суд је закључио да не постоји индентитет странака по колективној тужби Удружења банкарских клијената Ефектива против тужених банака “АА1”, “АА” и АА3” од 05.02.2013. године и да је због тога неоснован приговор литиспенденције који је тужена истакла, па је из тих разлога тај приговор одбио као неоснован. Даље, првостепени суд је закључио да неосновано тужена истиче да не постоји правни интерес тужиоца за тужбу за утврђење пошто Закон о заштити корисника финансијских услуга нема ретроактивно дејство а ступио је на снагу децембра месеца 2011. године док се потраживање тужиоца односи на период од 01.11.2008. године до 01.12.2011. године. Првостепени суд је нашао да је ништава одредба члана 2 став 2 алинеја 3 Уговора о стамбеном кредиту у делу у ком је уговорено да банка задржава право промене каматне стопе тј. да банка може до коначног измирења свих обавеза корисника кредита по том уговору, без закључења посебног анекса, мењати висину каматне стопе из претходног става у складу са актима пословне политике банке који регулишу висину и начин обрачуна камате, јер је противна принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима у смислу одредбе члана 103 став 1 Закона о облигационим односима пошто камата није одређена а то је битан елемент Уговора о кредиту. Даље, првостепени суд сматра да предметни Уговор о стамбеном кредиту може остати на снази без дела ништаве одредбе сагласно одредби члана 105 став 1 Закона о облигационим односима. Како је део имовине тужиоца прешао у имовину тужене, а за тај прелаз је касније основ отпао у предметном Уговору о стамбеном кредиту јер је у току поступка утврђена делимична ништавост тог уговора у делу наплате увећане камате, то је првостепени суд нашао да се тужена неосновано обогатила у смислу одредбе члана 210 став 2 ЗОО па је делимично усвојио тужбени захтев и тужену обавезао да тужиоцу на име стицања без основа исплати износ од 386.464,71 динар са припадајућом каматом у смислу одредбе члана 214 истог закона јер је тужена несавесна пошто је као финансијски и стручно доминантна уговорна страна тужиоцу наметнула уговор какав њој највише одговара коме је тужилац као корисник кредита приступио давањем сагласности на уговорене одредбе које је тужена банка унапред једнострано одредила на апстрактан начин без преговора са тужиоцем као и без његове могућности да утиче на садржај одредби Уговора.

Такву одлуку првостепеног суда као правилну и на закону засновану прихвата и овај суд, као другостепени.

Неосновани су наводи жалбе тужене да тужилац нема правни интерес за подношење тужбе за утврђење јер је применом одредбе члана 54 Закона о заштити корисника финансијских услуга („Службени гласник РС“ бр. 36/2011) престала да егзистира у правном промету побијана уговорна одредба која је предмет тужбе. Супротно тим наводима жалбе тужене и по мишљењу овог суда, као другостепеног, тужилац има правни интерес за подношење тужбе за утврђење имајући у виду да Уговор о стамбеном кредиту који су странке закључиле под бројем XL7175 дана 18.04.2008. године у одредби члана 2 поднаслов „камата“ алинеја 3, садржи овлашћење туженој банци да може да мења висину каматне стопе из претходног става у складу са актима своје пословне политике који регулишу висину и начин обрачуна камате. Пошто уговор ствара права и обавезе за уговорне стране у смислу одредбе члана 148 став 1 ЗОО а испуњење се састоји у извршењу онога што чини садржину обавезе, те нити је дужник може испунити нечим другим нити поверилац може захтевати нешто друго у смислу одредбе члана 307 став 1 истог закона, онда то што је тужена почев од 01. децембра 2011. године вратила камату на иницијални ниво односно одлучила да не користи овлашћење из те одредбе Уговора, не значи да због тога тужилац нема правни интерес за подношење тужбе за утврђење. Правилно је првостепени суд закључио да тужилац основано тражи да суд утврди да је та одредба уговора апсолутно ништава у смислу одредбе члана 194 ЗПП, у вези одредбе члана 103 став 1 и члана 47 Закона о облигационим односима, имајући у виду да је предмет обавезе тужиоца у том делу, том одредбом Уговора, неодређен. То што су стране у облигационим односима у смислу одредбе члана 10 ЗОО слободне да своје односе уреде по својој вољи у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, како тужена у жалби указује, не значи да је одредба предметног Уговора у делу о камати у погледу које је банка задржала право промене каматне стопе у складу са актима своје пословне политике који регулишу висину и начин обрачуна камате, законита. Одредбом члана 46 став 2 ЗОО прописано је да уговорна обавеза мора бити могућа, допуштена и одређена односно одредива а у смислу одредбе члана 47 кад је предмет обавезе немогућ, недопуштен, неодређен или неодредив, уговор је ништав. Спорна одредба Уговора о стамбеном кредиту закљученог између парничних странака супротна је правилима о одређености односно одредивости предмета обавезе, прописаних цитираним одредбама закона јер је одређивање садржине основне уговорне обавезе корисника кредита а то је обавеза да плати камату на одобрена средства кредита, препуштено искључиво вољи друге уговорне стране. Те уговорне обавезе су поред тога, супростављене и начелу равноправности страна у облигационом односу (члан 11 ЗОО) начелу забране злоупотребе права (члан 13 ЗОО), начелу забране стварања и искоришћавања монополског положаја (члан 14 ЗОО), начелу једнаке вредности давања (члан 15 ЗОО) и обавези уговорних страна да се у остваривању својих права уздрже од поступака којима би се отежало извршење обавезе друге стране (члан 18 став 3 ЗОО). Уговорена валутна клаузула у овом случају, штити банку као повериоца јер је уговорена под претпоставком да ће вредност домаћег новца падати. Променљива каматна стопа чија висина зависи од одређених објективних елемената као што су индекси каматне стопе на одређеном тржишту, у овом случају ЛИБОР представља ризик и за повериоца и за дужника јер ни једно од њих не може са извесношћу да предвиди како ће се кретати висина уговореног индекса. Тиме што је банка задржала право промене каматне стопе предметним уговором једнострано, у складу са актима своје пословне политике који регулишу висину и начин обрачуна камате, значи да се на тај начин обезбедила од заједнички преузетог ризика коришћењем своје надмоћне економске позиције у односу на тужиоца на који начин су тужиоцу наметнути неправични услови уговарања. Неспорно је да је легитимно право банке у улози кредитора да штити вредност свог капитала међутим, слаба економска позиција корисника кредита не значи да банке имају могућност да уговарањем заштитних клаузула обезбеде извлачење додатне економске користи за себе. С тим у вези, неосновани су наводи жалбе тужене да је у време закључења уговора о кредиту камата била тачно одређена. Супротно тим наводима њене жалбе, предметном одредбом Уговора закљученог између парничних странака туженој је омогућено да једнострано мења висину каматне стопе а то значи да у време закључења тог Уговора висина каматне стопе није била нити одређена нити одредива.

Правилна је и одлука о трошковима јер је донета у смислу одредбе члана 153 став 2 и 154 ЗПП, када се има у виду исход поступка.

Из изложених разлога, жалба тужене је одбијена као неоснована а првостепена пресуда је у ожалбеном делу потврђена, као правилна и на закону заснована, и то како у делу одлуке о главној ствари по тужби тужиоца за утврђење и за чинидбу, тако и у делу у ком је одбијен приговор литиспенденције који је тужена истакла, тако и у делу одлуке о трошковима, па је одлука као у ставу првом изреке ове пресуде донета у смислу одредбе члана 390 и 401 тачка 2 ЗПП.

Трошкови другостепеног поступка тужиоцу нису били потребни у смислу одредбе члана 154 ЗПП, па је његов захтев за накнаду тих трошкова ставом другим изреке ове пресуде одбијен као неоснован у смислу одредбе члана 165 став 1 истог закона.

Председник већа-судија
Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)