Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.04.2010.

Гж 5319/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5319/10
Дана 9.4.2010. године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Тамаре Узелац -Ђуровић, председника већа, Добриле Страјина и Марине Говедарица, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ББ чији је пуномоћник БА, адвокат, ради поништаја уговора, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду I.П.бр.9692/04 од 2.7.2008.године, у седници већа одржаној дана 9.4.2010.године, донео је


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду I.П.бр.9692/04 од 2.7.2008.године.

О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да суд поништи уговор о утврђивању и деоби имовине брачних другова закључен између тужиоца АА и тужене ББ, обоје из Београда, оверен пред Првим општинским судом у Београду 27.5.1998.године под Ов.бр.6138/98 (став први изреке). Обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове вођења овог поступка у износу од 105.300,00 динара (став други изреке).

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога предвиђених одредбом члана 360 став 1 ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ бр.125/04), Апелациони суд је нашао

-да жалба није основана.

Према стању у списима тужилац је тражио да се поништи уговор о утврђењу и деоби имовине брачних другова. Наведени правни посао парничне странке су закључиле 27.5.1998.године. Потписи уговорних страна оверени су од стране Првог општинског суда у Београду (Ов.бр.6138/98). Објекат овог уговора је подела заједничке својине парничних странака на стану аа. Постигнутим договором тужиља и тужени установили су право сусвојине са једнаким уделима (од по ½ идеалних делова) на предметном стану. Поред тога, договорено је да тужена, њена мајка и заједнички син парничних странака имају право плодоуживања на стану. По наводима тужиоца неправилности и незаконитости уговора огледају се у манама воље које су настале пре потписивања уговора и које су трајале све док тужилац у октобру 1998.године није схватио да је преварен од стране тужене која га је навела да потпише уговор који не одговара стварној вољи уговорних страна. Тужена је оспорила основаност захтева тужиоца истичући да уговор није споран и да је исти израз стварне воље уговорних страна да се регулишу њихови имовинско правни односи пре развода брака.

Имајући у виду наведено, првостепени суд је спровео доказни поступак и правилном оценом изведених доказа утврдио чињенично стање из кога и по налажењу овог суда произилази: - да су парничне странке биле у браку све до 22.9.1998.године, када су разведене правноснажном пресудом Трећег општинског суда у Београду П.бр.2561/98, да је мајка тужиоца била власник трособног стана вв, да је право својине на том стану тужилац стекао по основу уговора о поклону закљученог између тужиоца и његове мајке 30.2.1986.године, да је тужилац са СС разменио наведени стан за стан аа (уговор о размени станова од 18.8.1988.године), да је у стану аа живео заштичени подстанар СС1, да је мајка тужене, тј. ташта тужиоца ББ1 са СС1 закључила 5.7.1988.године уговор о размени станарског права, да је ББ1 уступила право становања СС1 на стану гг, за право становања на стану аа, да су пре развода брака парничне странке постигле договор о подели брачне тековине на једнаке делове и конституисању права плодоуживања у корист тужене, њене мајке и заједничком мал. детета, да је њихов договор за објекат имао стан аа, да је по основу усменог договора ДД припремио писмени текст споразума, да је тај текст тужена однела адв.ЂЂ, да је наведени адвокат извршио одређене допуне предложеног текста уговора које се тичу сагласности парничних странака за књижење сувласничких удела тужене у земљишним књигама, да је тужилац потписао предметни уговор и да су потписи уговорних страна оверени од стране Првог општинског суда у Београду 27.5.1997.године под Ов.бр.6138/98.

Код таквог стања ствари неоснован је захтев тужиоца за поништај уговора. Тужилац је пре потписивања уговора и његове овере имао прилику да прочита понуђени текст уговора. У одредби члана 61 став 2 ЗОО прописано је понашање које се очекује од сваког лица при закључивања уговора . Од уговорних страна се захтева да покажу одређени степен пажње како у избору друге уговорне стране тако и у договору око битних елемената уговора. Тужилац није био у заблуди са ким потписује уговор већ је по његовим речима код њега постојала погрешна представа о садржини уговора који се закључује. Међутим, овакав однос тужиоца према садржини уговора последица је његове очигледне непажње манифестоване у грубом пропусту тужиоца (као писменог и образованог човека) да пре потписивања уговора прочита његов текст. Сада тужилац покушава да последице сопственог немара свали на тужену за коју тврди да му је подметнула други текст договора у односу на стварни споразум. Наведену тврдњу тужиоца првостепени суд оправдано није прихватио јер је правилно утврдио да су парничне странке постигле усмени договор да се предметни стан подели на пола, а затим тај усмени договор писмено формулисале у складу са претходним усменим договором. Другим речима овај суд се придружује схватању првостепеног суда да тужилац није преварен од стране тужене; а ако је и био у заблуди, та погрешна представа тужиоца о битнијим елементима уговора последица је његове непажње.

Са разлога што је нашао да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно примењено материјално право као и да није почињена ни једна од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 1 и 2 ЗПП о којима овај суд води рачуна по службеној дужности, то је Апелациони суд у складу са овлашћенима из одредбе члана 375 ЗПП жалбу тужиоца одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду у ставу првом изреке; а потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право у виду одредбе члана 149 и 150 ЗПП.

Овај суд је имао у виду све жалбене наводе тужиоца, али је нашао да се истима не доводи у сумњу правилност и законитост ожалбене пресуде.


Председник већа-судија,
Тамара Узелац-Ђуровић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)