Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.02.2014.

Гж 5573/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5573/12
19.02.2014.године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Драгане Маринковић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиоца „Марфин банк” а.д. Београд, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат из Београда, против тужених ББ, ББ1 и ББ2, које заступа заједнички пуномоћник БА, ради дуга, одлучујући о жалби тужених изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 76752/10 од 15.03.2012. године, исправљене решењем истог суда П 76752/10 од 03.05.2012. године, у седници одржаној 19.02.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужених и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 76752/10 од 15.03.2012. године, исправљена решењем истог суда П 76752/10 од 03.05.2012. године у делу првог става изреке којим су обавезани тужени да тужиоцу солидарно исплате износ од 760.870,94 динара са законском затезном каматом од 01.11.2009. године до исплате.

УКИДА СЕ наведена пресуда у преосталом делу првог става изреке преко износа наведеног у претходном ставу изреке, а до износа од 1.718.834,56 динара са законском затезном каматом на тај износ од 01.11.2009. године до исплате, као и у другом ставу изреке и предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење у том делу.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П 76752/10 од 15.03.2012. године, која је исправљена решењем истог суда П 76752/10 од 03.05.2012. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев и обавезани су тужени да тужиоцу солидарно исплате износ од 1.718.834,56 динара са законском затезном каматом од 01.11.2009. године до коначне исплате. Другим ставом изреке, обавезани су тужени да тужиоцу солидарно исплате износ од 269.288,00 динара на име трошкова поступка.

Благовременом жалбом тужени су побијали наведену пресуду из свих законских разлога.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 372. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11, 49/13 и 74/13), Апелациони суд је нашао да је жалба тужених делимично основана.

Оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио, да су „Центробанка“ а.д. Београд, правни претходник тужиоца и Привредно друштво „АА” О.Д. _ дана 09.03.2005. године, закључили уговор о краткорочном кредиту којим је банка одобрила и реализовала краткорочни кредит за остале намене у износу од 1.000.000,00 динара са роком враћања до 09.06.2005. године уз могућност продужења рока. Анексом од 09.06.2005. године, продужен је рок коришћења кредита на износ од 1.000.000,00 динара до 09.09.2005. године, а анексом од 09.09.2005. године продужен је рок коришћења кредита на износ од 760.000,00 динара до 09.01.2006. године. Најзад је анексом од 09.01.2006. године продужен рок коришћења кредита на износ од 760.870,94 динара до 09.03.2006. године. Привредно друштво „АА ” О.Д. је брисано из регистра АПР дана 19.08.2010. године. Тужени су били ортаци у наведеном ортачком друштву, које није измирило дуг према тужиоцу на основу наведеног уговора о кредиту, тако да су доспела потраживања тужиоца на дан 31.10.2009. године износила укупно 1.718.834,56 динара. Последња уплата по основу кредита је извршена од стране туженог ББ1 дана 07.04.2008. године у износу од 15.214,00 динара. Висина дуга по основу уговора о кредиту, утврђена је на основу обрачуна доспелих потраживања коју је сачинио тужилац са стањем на дан 31.10.2009. године, тако што је главница износила 760.870,94 динара, ревалоризација је износила 250.625,28 динара, накнада 7.608,70 динара, обрачуната редовна камата 91.304,48 динара и обрачуната затезна камата 608.425,16 динара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да су тужени солидарно одговорни за све обавезе Ортачког друштва које је брисањем из регистра престало да постоји, јер за обавезе друштва одговарају целокупном својом имовином. Ценећи истакнут приговор застарелости потраживања, првостепени суд је закључио да је исти неоснован, јер се застарелост потраживања из уговора о кредиту цени према одредби члана 374. Закона о облигационим односима, којом је прописано да међусобна потраживања правних лица из уговора о промету роба и услуга застаревају за три године. Како је предметно потраживање доспело за наплату дана 09.03.2006. године, а тужба у овој парници поднета 29.06.2010. године, то наведени рок није истекао, јер је дошло до прекида застарелости извршеном уплатом 07.04.2008. године на име отплате кредита у смислу члана 392. наведеног закона. По налажењу првостепеног суда није основан ни приговор преурањености тужбе, иако је Ортачко друштво брисано у АПР-у након подношења тужбе, што нема значаја имајући у виду солидарну одговорност ортака за обавезе друштва у смислу члана 53. став 3. Закона о привредним друштвима.

По налажењу Апелационог суда, првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање и правилно закључио применом материјалног права да тужени као ортаци солидарно одговарају целокупном својом имовином, за обавезе Ортачког друштва по основу предметног уговора о краткорочном кредиту у смислу члана 53. став 3. Закона о привредним друштвима који је важио на дан подношења тужбе (“Службени гласник РС“ бр.125/04). Како је наведено ортачко друштво престало да постоји брисањем из АПР-а дана 19.08.2010. године, а тужени као ортаци тог друштва солидарно одговарају за све обавезе друштва целокупном својом имовином, то је њихова обавеза доспела до закључења главне расправе (15.03.2012. године), због чега је правилан закључак првостепеног суда да тужба није преурањена у смислу члана 331. став 1. ЗПП. Наведеном одредбом прописано је да суд може наложити туженом да изврши одређену чинидбу само ако је она доспела до закључења главне расправе. Супротно жалбеним наводима тужених, првостепени суд је правилно оценио да је истакнути приговор застарелости потраживања неоснован, али не са разлога што је у конкретном случају наступио прекид застаревања рока застарелости из члана 374. Закона о облигационим односима, већ из разлога што потраживање које потиче из уговора о кредиту не застарева у року из члана 374. ЗОО, већ то потраживање застарева у општем застарном року (члан 371. наведеног закона). Општи рок застарелости износи 10 година, па како је предметно потраживање доспело за наплату 09.03.2006. године, а тужба у овој парници поднета 29.06.2010. године, то наведени рок није протекао до подношења тужбе. Полазећи од утврђеног чињеничног стања, које се ни жалбеним наводима тужених не доводи у сумњу, потраживање тужиоца по предметном уговору о кредиту је на дан доспелости обавезе 09.03.2006. године износило 760.870,94 динара на име главнице. Како Ортачко друштво, чији су ортаци тужени, није извршило отплату кредита у целини у наведеном новчаном износу у року за враћање (09.03.2006. године), то су у обавези да наведени износ исплате тужиоцу са законском затезном каматом.

Због тога је овај суд применом члана 375. ЗПП одбио као неосновану жалбу тужених и потврдио побијану пресуду у наведеном делу, који се односи на главницу са траженом законском затезном каматом од 01.11.2009. године, налазећи да првостепени суд одлучујући о том делу тужбеног захтева није учинио неку од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. ЗПП на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, нити се жалбом тужених указује на неку другу повреду поступка која је могла бити од утицаја на њену законитост и правилност.

Међутим, основано се жалбом тужених указује на погрешну примену материјалног права у погледу одлуке о преосталом делу тужбеног захтева, због чега ни чињенично стање није потпуно утврђено. Чињенице које се односе на висину износа обрачунате ревалоризације, редовне камате, затезне камате и накнаде за период од 28.02.2006. године до 31.10.2009. године нису правилно утврђене. Предметно потраживање према утврђеном чињеничном стању потиче из уговора о краткорочном кредиту. Уговором о кредиту банка се обавезује да кориснику кредита стави на располагање одређени износ новчаних средстава, на одређено или неодређено време, за неку намену или без утврђене намене, а корисник се обавезује да банци плаћа уговорену камату и добијени износ новца врати у време и на начин како је утврђено уговором (1065. ЗОО). Одредбом члана 400. став 1. и 2. ЗОО прописано је да је ништава одредба уговора којом се предвиђа да ће на камату, када доспе за исплату, почети тећи камата, ако не буде исплаћена, али се може унапред уговорити да ће се стопа камате повећати ако дужник не исплати доспеле камате на време. Претходне одредбе не односе се на кредитно пословање банака и других банкарских организација. Предметним уговором је предвиђено да се износ искоришћеног кредита усклађује са индексом раста цена на мало, да се камата утврђује у висини од 1,5% месечно, те да се обрачун камате врши по истеку месеца и после коначне отплате кредита без обзира да ли се кредит враћа или продужава, с тим да се обрачун камате врши конформном методом. Поред тога предвиђено је да корисник кредита плати банци накнаду за банкарске услуге у износу од 1% унапред од износа кредита при сваком пуштању кредита у течај и анексирању и 1% за обраду захтева. Осим тога, уговорено је да на све доспеле, а о року неизмирене обавезе корисник кредита плаћа банци камату у складу са Законом о затезној камати, с тим да је основица за обрачун, поред главног дуга и доспела, а неизмирена камата и трошкови коришћења кредита. Уколико су трошкови коришћења кредита (камата у висини од 1,5% месечно и накнада) виши од каматне стопе (по Закону о затезној камати) тада се има применити обрачун у складу са тим трошковима. Полазећи од наведеног, а имајући у виду садржину обрачуна доспелих потраживања који је сачинила банка по предметном кредиту, а који је тужени оспорио и на основу кога је првостепени суд утврдио висину дуга на име ревалоризације, редовне камате, затезне камате и накнаде за период од 28.02.2006. године до 31.10.2009. године, не може се са сигурношћу утврдити да ли је наведени обрачун у складу са наведеним одредбама уговора и Закона о облигационим односима.

Због тога је побијана пресуда у наведеном делу укинута применом члана 377. став 2. ЗПП и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење. Укинута је и одлука о трошковима поступка, јер зависи од коначног исхода овог спора.

Првостепени суд ће у поновном поступку оценом изведених доказа и по потреби применом правила о терету доказивања правилно утврдити наведене битне чињенице од којих зависи висина обавезе тужених, а односе се на износ ревалоризације, редовне камате, затезне камате и накнаде за период од 28.02.2006. године до 31.10.2009. године, односно након доспелости обавезе. Како од наведених чињеница зависи висина дуга по кредиту, то је терет доказивања ових чињеница на тужиоцу и не могу се утврђивати из обрачуна који је сачинио тужилац у ситуацији када тужени оспоравају тужбени захтев, већ финансијским вештачењем. При том ће првостепени суд имати у виду да када су странке уговориле да се камата рачуна на валоризован износ главног дуга, онда се мора извршити валоризација главног дуга, чиме се добија еквивалентан износ дуга и на тако утврђен износ обрачунава се камата, с тим да се код обрачуна камате не може поново вршити валоризација. За време доцње корисника кредита не може бити кумулације затезне камате и уговорене камате, јер након падања у доцњу, уколико је уговорена камата виша од законске, и даље се обрачунава уговорена камата, а уколико је мања, обрачунава се законска затезна камата. Међутим, код обрачуна доспеле, а неисплаћене законске затезне камате не може се примењивати конформна метода, како је то било прописано чланом 3. став 1. Закона о висини стопе затезне камате („Службени лист СРЈ“ бр.9/01), јер је одлуком Уставног суда Републике Србије бр.И Уз-82/09 од 12.07.2012. године („Службени лист РС“ бр.73/12) утврђено да наведена одредба у делу који гласи „применом конформне методе“, није у сагласности са Уставом. Тек пошто поступи на изложен начин, првостепени суд ће бити у могућности да донесе правилну и закониту одлуку.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)