Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
30.05.2018.

Гж 558/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 558/18
30.05.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгане Маринковић, председника већа, Драгане Миросављевић и Веселинке Милошевић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа пуномоћник адвокат АБ против тужене ББ, коју заступа пуномоћник адвокат ББ1, ради раскида уговора, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П 432/17 од 13.11.2017. године, у седници одржаној 30.05.2018. године, донео је

П Р Е С У Д У

  ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ваљеву П 432/17 од 13.11.2017. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Ваљеву П 432/17 од 13.11.2017. године ставом првим изреке дозвољено је преиначење тужбе по поднеску од 18.09.2017. године. Другим ставом изреке усвојен је тужбени захтев и раскинут је уговор о купопродаји непокретности закључен пред Основним судом у Ваљеву у предмету Ов 1665/13 од 13.08.2013. године у погледу купопродаје 2/3 сувласничког удела аа, док остаје на снази у погледу купопродаје 1/3 сувласничког удела што је тужена дужна да призна и трпи. Трећим ставом изреке усвојен је примарни захтев тужиље и обавезана је тужена да тужиљи исплати износ од 5.000 евра у динарској противвредности по најповољнијем курсу по ком пословне банке плаћају ову валуту у месту и на дан исплате са каматом по стопи прописаној Законом о затезној камати у динарској противвредности по најповољнијем курсу по ком пословне банке у месту и на дан исплате плаћају ову страну валуту, почев од 31.07.2016. године до коначне исплате. Четвртим ставом изреке обавезана је тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 130.180,00 динара са законском затезном каматом од дана пресуђења до исплате.

Благовременом жалбом тужена је побијала наведену пресуду због погрешне примене материјалног права и битних повреда одредаба парничног поступка.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 386 ЗПП-а (“Службени гласник РС” бр. 72/11 са каснијим изменама и допунама) Апелациoни суд је нашао да жалба тужене није основана.

Првостепени суд при доношењу побијане пресуде није учинио неку од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 ЗПП-а на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а неосновано се жалбом тужене указује на битну повреду поступка из тачке 12 ове законске одредбе. Изрека побијане пресуде је јасна и разумљива, није противречна изнетним разлозима о битним чињеницама, који су јасни, потпуни, међусобно сагласни и непротивречни садржини изведених доказа, те се њена законитост и правилност могу испитати. Осим тога првостепени суд није учинио ни битну повреду поступка из члана 374 став 1 у вези члана 199 и 200 ЗПП када је дозволио преиначење тужбе, сматрајући да је то било целисходно за коначно решење односа међу странкама, оцењујући при том да поступак по преиначеној тужби неће знатно продужити трајање парнице.

Оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је између парничних странака закључен уговор о купопродаји оверен пред Основним судом у Ваљеву под Ов 1665/13 дана 13.08.2013. године, у коме је констатовано да тужена као продавац изјављује да је једини и искључиви власник кп. аа коју продаје тужиљи за износ од 843.750,00 динара, што представиља динарску противвредност износа од 7.500 евра по куповном курсу НБС на дан исплате, као уговорену купопродајну цену. Тужена је потврдила да је од тужиље као купца примила наведени износ на име исплате купопродајне цене, чиме је у целини намирена, те даје клаузулу интабуланди. Странке као сауговарачи су се споразумеле да са даном закључења уговора тужиља, као купац може ући у посед непокретности која је предмет купопродаје, као и да све трошкове везане за уговор сноси тужиља као купац, при чему тужена као продавац јемчи да непокретност која је предмет уговора није под теретом, нити да постоје стварна или облигациона права трећих лица, а за случај да се појаве, тужена се обавезује да их отклони о свом трошку и терету, те се уговарачи одричу права раскида уговора из било код другог разлога, па и по основу оштећења преко половине. Странке су након закључења предметног уговора о купопродаји сачиниле признаницу у којој је констатовано да је извршена исплата купопродајне цене у валути евро у износу од 7.500 евра. Пресудом Основног суда у Ваљеву П 817/10 која је потврђена у ставу првом и другом изреке пресудом Апелационог суда у Београду Гж 8001/15 од 02.03.2016. године, утврђено је да је СС сувласник са уделом од 2/3 на кп.бр аа, а што је тужена дужна да призна и трпи да се упише у јавним књигама и да трпи фактичку деобу наведених непокретности сагласно сувласничком уделу. Тужиља је дана 16.10.2013. године, поднела захтев за промену имаоца права на непокретности по основу уговора Ов 1665/13, али промена није извршена због постојања забележбе о забрани отуђења која је поднета пре овог захтева, а иначе забележба се односи на кп.бр. аа и поднета је од стране СС дана 13.09.2013. године. У листу непокретности аа је уписана по култури као њива у површини од 1.36,76 ха, а као искључиви власник са уделом 1/1 уписана је тужена, док је у теретном листу уписано да је дана 13.09.2013. године уписана забележба забране отуђења и оптерећења на основу решења Основног суда у Ваљеву П 388/02 од 02.07.2003. године којим је на предлог СС и СС1 усвојена привремена мера забране СС2 да отуђи и оптерети кп. аа до првоснажног окончања спора у тој парници у корист СС и СС1. Дана 16.10.2013. године уписана је и забележба поднетог захтева за провођење промене имаоца права на непокретности, а на основу уговора Ов 1665/13 који је поднела тужиља. Отац тужене ББ1 је водио спор са СС у вези спорне парцеле још од 2001. године, па како је преминуо 2007. године, то је поднеском од 22.07.2009. године његова ћерка, овде тужена означена као странка, због чега је туженој у време закључења предметног уговора о купопродаји са тужиљом било познато постојање наведеног спора у вези предметне парцеле, упркос чему се приликом закључења уговора представила као искључиви власник парцеле што је и констатовано у уговору, али не и да се у вези спорне парцеле води својински спор.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да су испуњени услови из члана 508 и 509 Закона о облигационим односима за делимични раскид предметног уговора о купопродаји који је закључен између парничних странака у погледу 2/3 предметне парцеле, с обзиром да је правноснажном пресудом у односу на тужену утврђено да је СС сувласник предметне парцеле са 2/3 дела, па како су раскидом уговора у смислу члана 132 ЗОО обе уговорне стране ослобођене својих обавеза, изузев обавезе на накнаду евентуалне штете, то је тужена у обавези да тужиљи врати 2/3 примљене купопродајне цене што износи 5.000 евра у динарској противвредности са законском затезном каматом, на коју би имала право од дана пријема купопродајне цене, али је у конкретном случају одлучено у границама тужбеног захтева за камату од 31.07.2016. године до исплате.

По налажењу Апелационог суда, првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање, које се ни жалбеним наводима тужене не оспорава, а затим је правилно закључио применом материјалног права да су испуњени услови за раскид уговора о купопродаји који је закључен између парничних странака у погледу 2/3 идеалног дела предметне парцеле, те да је тужена у обавези да тужиљи врати сразмерни део купопродајне цене примљен по основу наведене купопродаје.

Одредбом члана 508 Закона о облигационим односима прописано је да продавац одговара ако на продатој ствари постоји неко право трећег које искључује, умањује или ограничава купчево право, а о чијем постојању купац није обавештен, нити је пристао да узме ствар оптерећену тим правом. Одредбом члана 509 наведеног закона прописано је да када се покаже да треће лице полаже неко право на ствар, купац је дужан обавестити продавца о томе, изузев кад је то продавцу већ познато и позвати га да у разумном року ослободи ствар од права или претензије трећег или када су предмет уговора ствари одређене по роду да му испоручи другу ствар без правног недостатка. Санкције правних недостатака прописане су у одредби члана 510 наведеног закона, тако да ако продавац не поступи по захтеву купца у случају одузимања ствари од купца уговор се раскида по самом закону, а у случају умањења или ограничења купчевог права, купац може по свом избору раскинути уговор или захтевати сразмерно снижење цене.

Код утврђене чињенице да је између парничних странака закључен и оверен уговор о купопродаји парцеле 126/1 КО Петница, дана 13.08.2013. године, а да је правоснажном пресудом Основног суда у Ваљеву П 817/10 у односу на тужену утврђено да је СС сувласник наведене парцеле са 2/3 идеалних делова, те да је тужиља поднела захтев за промену имаоца права на непокретности на основу наведеног уговора дана 13.09.2013. године, али да исти није урађен због постојања забележбе о забрани отуђења на основу решења о привременој мери П 388/02 од 02.07.2003. године, то је правилно првостепени суд закључио да тужиља као купац има право да захтева раскид уговора о купопродаји у смислу санкција правних недостатака, јер је правни недостатак постојао још у преносиочевом праву, односно у праву тужене и њеног правог претходника, пре закључења предметног уговора о купопродаји. Поред тога, из утврђеног чињеничног стања јасно произилази да је тужиља савестан прибавилац, односно да није знала нити могла знати за правни недостатак, будући да је тужена у време закључења уговора о купопродаји била уписана у јавним књигама као искључиви власник предметне парцеле, као и да је уговором јемчила тужиљи, као купцу да на непокретности не постоје никакви терети, нити стварна или облигациона права трећих лица, при чему је тужена била странка у парници коју је водила са СС, а која је покретнута 2001. године и у којој парници је донето решење о привременој мери.

Без утицаја су жалбени наводи тужене којима се оспорава законитост решења о привременој мери, односно извршене забележбе забране отуђења предметне непокретности, имајући у виду природу правног недостатка који је постојао и пре закључења уговора о купопродаји, односно да је треће лице утврдило право својине са 2/3 иделаних делова на парцели, која је била предмет уговора о купопродаји по основу стицања у породичној заједници и наслеђа, а да је тужена која је учествовала у тој парници знала за постојање парнице и да о томе није обавестила тужиљу као прибавиоца. Имајући у виду несавесност тужене као преносиоца, без утицаја су и жалбени наводи којима се указује на време када је тужиља поднела захтев за упис права својине по основу предметног уговора о купопродаји. Како сходно одредби члана 510 став 1 Закона о облигационим односима у случају умањења или ограничења купчевог права, купац може по свом избору раскинути уговор, то је право тужиље било да изврши избор санкције правног недостатка, а како је последица раскида уговора враћање датог, то је правилно првостепени суд закључио да је тужена у обавези да тужиљи врати део купопродајне цене сразмерно сувласничком уделу од 2/3 идеалних делова, а што у односу на укупно исплаћену купопродајну цену од 7.500 евра износи 5.000 евра. Неосновани су жалбени наводи којима се указује, да док се не реши у управном поступку питање уписа права својине тужиље на непокретности, не може се решавати ни питање накнаде штете у вези са овим правним послом, јер предмет тужбеног захтева у овој парници није захтев за накнаду штете, већ за враћање датог, односно враћање дела купопродајне цене, као правна последица раскида уговора у смислу члана 132 ЗОО. Жалбени наводи да тужиља и даље користи купљену непокретност су без утицаја на другачију одлуку, јер је тужиља сувласник предметне парцеле са 1/3 идеалног дела, будући да је уговор раскинут само у погледу 2/3 идеалних делова, за који удео је утврђено правоснажном пресудом да је власник треће лице.

  Како се ни осталим жалбеним наводима тужене не доводи у сумњу законитост и правилност побијане пресуде, како у погледу одлуке о главној ствари тако ни у погледу одлуке о трошковима поступка, то је овај суд применом члана 390 ЗПП одлучио као у изреци.
Председник већа-судија
Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)