Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.09.2012.

Гж 5620/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5620/12
Дана 06.09.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Ловорке Стојнов и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиоца АА чији су пуномоћници АБ и АБ1 адвокати, против тужене Републике Србије – Министарство одбране коју заступа Дирекција за имовинскоправне послове – Одељење у Београду из Београда улица Светозара Марковића бр. 21, ради накнаде штете, одлучујући о жалбама тужиоца и тужене изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П-13742/10 од 02.03.2010. године, у седници већа одржаној дана 06.09.2012. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П-13742/10 од 02.03.2010. године и предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П-13742/10 од 02.03.2010. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца АА и обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за душевне болове због умањења животне активности исплати износ од 240.000,00 динара са законском затезном каматом од 02.03.2010. године до исплате, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев у делу којим је тужилац тражио да суд обавеже тужену да му на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од још 60.000,00 динара са законском затезном каматом. Ставом трећим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка у износу од 55.500,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде, жалбе су благовремено изјавиле обе странке – тужилац на део пресуде којим је одбијен тужбени захтев због погрешне примене материјалног права, а тужена на део пресуде којим је тужбени захтев усвојен и одлучено о трошковима поступка, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужилац је поднео одговор на жалбу тужене.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу члана 372 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09) важећег у време покретања поступка (у даљем тексту: ЗПП), у вези са чланом 506 став 1 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11), другостепени суд је нашао да су жалбе основане.

Према до сада утврђеном чињеничном стању, тужилац је приликом регрутације, 17.01.1979. године, оглашен ограничено способним за војну службу. Учествовао је у рату од 25.03.1999. године до 16.06.1999. године као припадник ВП _. Средином јуна 1999. године тужилац је осетио прве психичке тегобе које су се манифестовале ружним сновима и честим буђењима током ноћи. Медицинску помоћ психијатра тужилац је први пут затражио током 2008. године, због појачања психичких тегоба. Све до тада повремено је посећивао пријатељицу из детињства која је по професији неуролог, али те посете нису нигде регистроване. По налазу и мишљењу вештака – неуропсихијатра од 27.04.2009. године, тужилац је током ратних дешавања доживео психотрауматизацију и трпео страх одређеног интензитета и дужине трајања непосредно пре, у току и после борбених дејстава. Због катастрофичних доживљаја дошло је до трајне промене личности тужиоца, уз напетост, раздражљивост и продужено депресивно расположење, што је проузроковало умањење опште животне активности од 15%. Тужиочево лечење није завршено, а неуропсихијатријским налазом од 21.11.2008. године констатовано је да болује од трајне промене личности која је коначног облика и дефинитивног стања.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је делимично усвојио тужбени захтев. По налажењу тог суда, тужена одговара за штету на основу одредби чланова 173 и 174 Закона о облигационим односима јер постоји узрочна веза између установљеног психичког обољења и учешћа у рату тужиоца, који је мобилисан као ограничено способан за војну службу. Истакнути приговор застарелости првостепени суд је оценио неоснованим, уз образложење да је умањење опште животне активности добило коначни облик 21.11.2008. године – када је тужиоца прегледао лекар специјалиста психијатрије у Поликлиници „_“ у _ и поставио дијагнозе трајна промена личности после трауматичног искуства и депресивна епизода умерене тежине без психотичних манифестација, тако да до подношења тужбе – 27.11.2008. године, нису протекли рокови предвиђени чланом 376 Закона о облигационим односима.

Оваква одлука се за сада не може прихватити као правилна јер због погрешне примене материјалног права, о чему другостепени суд на основу члана 372 став 2 ЗПП води рачуна по службеној дужности, чињенично стање није у потпуности и правилно утврђено.

Тужена одговара тужиоцу за нематеријалну штету – душевне болове због умањења опште животне активности услед психичког обољења које је узрочно повезано са његовим учешћем у ратним догађајима од 25.03.1999. године до 16.06.1999. године, у својству припадника Војске Југославије. Одговорност тужене и њена обавеза да тужиоцу надокнади проузроковану нематеријалну штету заснива се на објективној одговорности предвиђеној у члановима 173 и 174 Закона о облигационим односима.

Међутим, одредбом члана 376 став 1 тог закона прописано је да потраживање накнаде штете застарева за три године од кад је оштећени дознао за штету и за лице које је штету учинило, а сходно ставу другом ове одредбе то потраживање у сваком случају застарева за пет година од кад је штета настала. Протеком ових рокова, у смислу члана 360 став 1 и 2 Закона о облигационим односима, наступа застарелост и престаје право оштећеног да од одговорног лица захтева испуњење обавезе накнаде штете. Тужена се, истицањем приговора, позвала на застарелост (члан 360 став 3 Закона о облигационим односима).

Рок застарелости накнаде нематеријалне штете почиње тећи од оног дана када су поједини видови штете добили облик коначног стања. За душевне болове због умањења опште животне активности застарелост почиње тећи од завршетка лечења и сазнања за постојање смањене опште животне способности. У случају хроничног обољења са трајним последицама које изискује доживотно лечење, застарелост почиње тећи од када је здравствено стање оштећеног консолидовано, тако да даље лечење не може довести до његовог побољшања, већ се спроводи ради одржавања здравственог стања оштећеног на успостављеном нивоу.

У конкретном случају, првостепени суд је закључио да је умањење тужиочеве опште животне активности постало коначно 21.11.2008. године. Такав закључак заснован је на налазу вештака од 27.04.2009. године, сачињеног након прегледа тужиоца и увида у медицинску документацију – неуропсихијатријски налаз од 21.11.2008. године, за сада једини доказ о психијатријском лечењу тужиоца. У том налазу описане су актуелне сметње – напетост, нерасположење, губитак апетита и пад телесне тежине, пад радне активности тужиоца и осамљивање, али је такође констатовано да је тужилац сличне – интензивније сметње имао непосредно након ратних дешавања и да су тегобе егзистирале после рата у трајању од пар месеци, у виду ноћних кошмара, губитка интересовања за породицу, враћања у сећањима на догађаје у којима му је живот био непосредно угрожен. Приликом психијатријског прегледа обављеног 21.11.2008. године тужиоцу су саопштене дијагнозе његових обољења, прописана терапија лековима и предложена контрола за две – три недеље, за коју нема доказа да је икада обављена, као што не постоје ни докази о његовом лечењу од тегоба које је осећао одмах по демобилизацији.

Постојање сметњи и тегоба након демобилизације, истих или сличних онима које су уочене неруопсхијатријским прегледом обављеним свега неколико дана пре подношења тужбе и вештачењем извршеним у овом поступку, доводи у сумњу чињенични закључак првостепеног суда да је умањење опште животне активности тужиоца свој коначни облик добило 21.11.2008. године – са оним даном када је тужилац први и за сада једини пут потражио психијатријску помоћ, као и правни закључак да тужиочево потраживање није застарело зато што нису протекли рокови из члана 376 Закона о облигационим односима.

Из тог разлога, побијана пресуда је морала бити укинута и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.

У поновљеном суђењу првостепени суд ће, будући да о психијатријском лечењу тужиоца до 21.11.2008. године а ни после тога нема писмених доказа – налаза лекара са описаним психичким стањем пацијента и постављеним дијагнозама, али да су одмах по демобилизацији настале извесне психичке тегобе и сметње које постоје и сада, од судског вештака затражити да се, полазећи од сазнања до којих је медицинска наука дошла током лечења истих или сличних тегоба и сметњи које постоје код тужиоца, изјасни када су исте и код тужиоца могле добити свој коначни облик, од када би се његово лечење спроводило не ради излечења већ ради одржавања успостављеног здравственог стања на одређеном нивоу. Тек по разјашњењу ове чињенице првостепени суд ће бити у могућности да правилно примени материјално право – одредбу члана 376 став 1 и 2 Закона о облигационим односима која прописује два рока застарелости потраживања накнаде штете, субјективни рок од три године који тече од дана сазнања оштећеног за штету и учиниоца и истиче само у границама објективног рока од пет година од настанка штете.

Укинута је и одлука о трошковима поступка јер зависи од коначног исхода спора.

Са свега наведеног, на основу члана 377 став 2 ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)