Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.11.2014.

Гж 5643/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5643/14
Дана 12.11.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У   И М Е   Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Гордане Комненић, председника већа, Бранислава Босиљковића и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиоца Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Београд, ул. Др. Александра Костића бр. 9, против тужене Републике Србије, коју заступа Државно правобранилаштво, Београд, ул. Немањина бр. 26, ради стицања без основа, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду П. 301/13 од 03. јула 2014. године, у седници већа одржаној дана 12. новембра 2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Београду П. 301/13 од 03. јула 2014. године у ставу І изреке тако што се ОДБИЈА тужбени захтев тужиоца Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Београд, којим је тражио да суд обавеже тужену Републику Србију да му врати новчана средства у износу од 20.000.000,00 динара, са каматом, као неоснован.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима садржано у ставу ІІІ изреке пресуде Вишег суда у Београду П. 301/13 од 03. јула 2014. године тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужилац Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, Београд, да туженој Републици Србији, накнади трошкове парничног поступка у износу од 205.500,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду П. 301/13 од 03.07.2014. године ставом І изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца и тужена је обавезана да изврши повраћај новчаних средстава у износу од 20.000.000,00 динара тужиоцу са каматом од 27.04.2009. године. Ставом ІІ изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца за камату на износ главног дуга од 20.000.000,00 динара за период од 27.03.2009. године до 27.04.2009. године. Ставом ІІІ изреке тужена је обавезана да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 195.000,00 динара.

Благовременом жалбом тужена је ту пресуду побијала у усвајајућем делу због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност ожалбеног дела првостепене пресуде у смислу одредбе члана 386 ЗПП, другостепени суд је нашао да је жалба тужене основана.

При одлучивању ожалбеним делом пресуде првостепени суд није учинио битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачке 1-3,5,7 и 9 ЗПП на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности а жалбом тужене неосновано се указује на битну повреду из одредбе члана 374 став 2 тачка 2 истог закона. Првостепени суд није одлучио о захтеву који не спада у судску надлежност (члан 16), јер је предмет овог спора исплата износа од 20.000.000,00 динара што значи да се ради о имовинско правном спору који је суд надлежан да решава у смислу одредбе члана 1 ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, Управни одбор правног претходника тужиоца је на седници одржаној дана 20. априла 2006. године донео Одлуку о одобравању средстава на име помоћи поплављеним подручјима Републике Србије а на основу те Одлуке одобрена је бесповратна уплата 20.000.000,00 динара на рачун отворен за ту намену. Министарство финансија, Сектор за буџетску инспекцију и ревизију, Одељење за буџетску контролу је решењем од 25.08.2008. године наложио тужиоцу да изврши повраћај средстава датих на име дотације у укупном износу од 122.125.000,00 динара након што је контролом примене закона у области материјалног финансијског пословања, наменског и законитог коришћења буџетских средстава, буџетски инспектор предложио такву меру. Против тог решења тужилац је водио управни поступак и управни спор а ти поступци окончани су пресудом Управног суда У. 8072/10 (2009.) од 07.10.2011. године којом је тужба тужиоца Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Београд, против тог решења, одбијена јер је по налажењу Управног суда правилно закључио тужени орган да је првостепени суд правилно поступио када је нашао да су средства исплаћена на име новчане помоћи удружењима осигураника и корисника права која су датим организацијама, на наведени начин, пренета супротно члану 151 став 4 и члану 171 Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Захтевом од 27. марта 2009. године тужилац је од тужене тражио да му врати уплаћена средства у износу од 20.000.000,00 динара а тужена му тај износ није вратила. У одговору на тужбу тужена се изјаснила да оспорава тужбени захтев и предложила је да га суд као неоснованог одбије јер су предметна новчана средства у износу од 20.000.000,00 динара у току 2008. године наменски коришћена за помоћ најугроженијим општинама а ради санације поплављених подручја на територији Републике Србије и ублажавања и отклањања последица елементарних непогода. Од октобра 2008. године на рачуну на који су та средства уплаћена, не постоје средства па би повраћај новца био немогућ.

Првостепени суд је ожалбеним делом пресуде тужбени захтев тужиоца усвојио и тужену обавезао да му врати новчана средства у износу од 20.000.000,00 динара, са каматом, јер је закључио да је тужбени захтев тужиоца основан пошто му је решењем Министарства финансија, Сектора за буџетску инспекцију и ревизију од 25.08.2008. године наложено да изврши повраћај средстава датих на име дотација у која, између осталог, спадају и дотације дате туженој. Таква одлука заснована је на погрешној примени материјалног права јер је основ потраживања тужиоца стицање без основа у смислу одредбе члана 210 ЗОО. Тужилац у тужби тврди да је предметну исплату извршио на основу незаконите одлуке свог правног претходника односно да та исплата нема основ у закону, па је због тога овом тужбом тражио да му тужена новац врати. Правила враћања стеченог без основа прописана су у одредбама члана 211 – 219 истог закона па је тако одредбом члана 211 ЗОО прописано да ко изврши исплату знајући да није дужан платити, нема право да захтева враћање, изузев ако је задржао право да тражи враћање или ако је платио да би избегао принуду. Пошто предметни новчани износ тужилац није исплатио нити да би избегао принуду није је задржао право да тражи враћање следи да, у смислу цитиране одредбе закона, нема право да захтева враћање новца пошто је ту исплату извршио знајући да није дужан платити.

Пошто је првостепени суд чињенично стање правилно утврдио али је погрешно применио материјално право, овај суд је, као другостепени, преиначио првостепену пресуду у ожалбеном делу и одлуку као у ставу првом изреке ове пресуде донео је у смислу одредбе члана 394 тачка 4 ЗПП.

Одлучујући о трошковима целог поступка у смислу одредбе члана 165 став 2 ЗПП, овај суд је, као другостепени, одлуку као у ставу другом изреке ове пресуде донео у смислу одредбе члана 153 став 1, 154 и 162 истог закона. Туженој су признати трошкови на име ангажовања свог правобраниоца за састављање два поднеска по 33.750,00 динара и заступање на два рочишта за главну расправу по 35.250,00 динара као и за састав жалбе у износу од 67.500,00 динара, што је укупно износ од 205.500,00 динара обрачунат применом важеће Адвокатске тарифе.

Председник већа-судија
Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)