Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.09.2012.

Гж 5804/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5804/11
Дана 19.09.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Славице Срећковић и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиоца Привредног друштва за дистрибуцију електричне енергије „Електросрбија“ ДОО Краљево, Електродистрибуција Ваљево против туженог ББ чији је пуномоћник БА адвокат, ради дуга, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву – Судска јединица Уб П-1893/10 од 04.06.2010. године, која је исправљена решењем Основног суда у Ваљеву – Судска јединица Уб П-1893/10 од 06.09.2011. године, у седници већа одржаној дана 19.09.2012. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Ваљеву – Судска јединица Уб П-1893/10 од 04.06.2010. године која је исправљена решењем Основног суда у Ваљеву – Судска јединица Уб П-1893/10 од 06.09.2011. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Ваљеву – Судска јединица Уб П-1893/10 од 04.06.2010. године која је исправљена решењем истог суда П-1893/10 од 06.09.2011. године, ставом првим изреке, обавезан је тужени ББ да тужиоцу Привредном друштву за дистрибуцију електричне енергије „Електросрбија“ ДОО Краљево – Електродистрибуција Ваљево на име дуга за утрошену а неплаћену електричну енергију плати 282.379,59 динара са законском затезном каматом почев од 05.04.2006. године до исплате, све у року од 8 дана по пријему преписа пресуде. Ставом другим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу на име парничних трошкова плати 6.300,00 динара у року од 8 дана по пријему преписа пресуде.

Против наведене пресуде, тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу члана 372 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09) важећег у време покретања поступка (у даљем тексту: ЗПП), у вези са чланом 506 став 1 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11), другостепени суд је нашао да је жалба основана.

Решењем Општинског суда у Убу Ипв (Ив) – 13/06 од 20.06.2006. године, ставом првим изреке, стављено је ван снаге решење тог суда Ив-43/06 од 11.04.2006. године (решење о извршењу на основу веродостојне исправе), укинуте су све спроведене извршне радње и одлучено да се поступак настави као поводом приговора против платног налога. Ставом другим изреке истог решења, одлучено је да се предлог повериоца сматра тужбом. Наведено решење донето је неправилном применом одредбе члана 21 став 1 Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“ бр. 125/04), јер је истим стављено ван снаге решење о извршењу на основу веродостојне исправе у целости, али и као такво везује суд који га је донео и суд пред којим је, након његовог доношења, поступак настављен по правилима парничног поступка. Пошто је тим решењем у целости стављено ван снаге решење о извршењу на основу веродостојне исправе Ив-43/06 од 11.04.2006. године, а не само у делу којим је одређено извршење што би било у складу са чланом 21 став 1 ЗИП-а, парнични суд даљи поступак није могао провести по посебним правилима о поступку по приговору против платног налога. Примена одредби посебног поступка издавања платног налога (чланови 453 - 464 ЗПП) није била могућа јер на снази није одржан део решења о извршењу на основу веродостојне исправе који садржи обавезу извршног дужника (туженог) да у одређеном року намири потраживање заједно са одмереним трошковима, који део је по својој природи платни налог, већ је стављен ван снаге решењем Ипв (Ив)-13/06 од 20.06.2006. године.

Трвдње туженог изнете у жалби да је решење о извршењу на основу веродостојне исправе стављено ван снаге само у делу којим је одређено извршење супротне су стању у списима – садржини изреке решења Ипв (Ив) – 13/06 од 20.06.2006. године. Због тога су неосновани жалбени наводи да је првостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП, тако што је побијаном пресудом одлучио о захтеву о којем већ постоји судска одлука – решење о извршењу на основу веродостојне исправе, које је првостепени суд требало у целости или делимично да одржи на снази или укине.

Према до сада утврђеном чињеничном стању, тужени је био у претплатничком односу са тужиоцем све до 01.11.2006. године када је одјављен као потрошач, с тим што је испорука електричне енергије обустављена 16.08.2004. године због постојања дуга. Тужени је у објекту за који му је испоручивана електрична енергија обављао угоститељску делатност. Количина испоручене и утрошене електричне енергије утврђивана је очитавањем бројила које је тужени купио као ново. Бројило је током 1994. године жигосано државним жигом и исти је постојао у време обављеног вештачења од стране Дирекције за мере и драгоцене метале Министарства финансија Републике Србије, тако да се бројило у смислу члана 2 Наредбе о врстама мерила за које је обавезан преглед сматра метролошки исправним у наредном периоду од 12 година. Док се налазио у претплатничком односу са тужиоцем, тужени није имао примедби на исправност бројила. Погрешним очитавањем на дан 31.05.2004. године утврђена је потрошња од 39.124 киловат часова у временском периоду од 01.04.2004. године до 31.05.2004. године. Због тога је 11.08.2004. године извршена подела овако утврђене потрошње електричне енергије за период од 01.01.2003. године до 31.07.2004. године (19 месеци), и тужени задужен месечном потрошњом од 2.278 киловат часова. По налазу вештак дуг туженог за период од 01.04.2003. године до 04.04.2006. године (36 месеци) са обрачунатом законском затезном каматом износи 282.379,56 динара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је, нашавши да тужиочево потраживање није застарело у смислу члана 374 Закона о облигационим односима јер потиче из уговора о промету робе и услуга између правних лица, обавезао туженог на плаћање дугованог новчаног износа утврђеног вештачењем и плаћање законске затезне камате од 05.04.2006. године до исплате.

Оваква одлука се, по налажењу овога суда, са зада не може прихватити као правилна.

Висина обавезе туженог утврђивана је вештачењем – налазом вештака економске струке од 11.06.2007. године који је сачињен на основу расположиве документације - „читачких листи“ које му је тужени ставио на увид и других писмених доказа у списима. Налаз вештака првостепени суд је прихватио у целости и на истом засновао своју одлуку у овом спору. Из тог налаза произилази да је доспела законска затезна камата обрачунавана и приписивана главном дугу по сваком рачуну који је испостављен туженом у спорном периоду и да је на тако увећани новчани износ поново обрачунавана законска затезна камата, што значи да је приликом обрачуна дуга примењен конформни метод.

Међутим, одлуком Уставног суда І Уз - 82/09 од 12.07.2012. године која је објављена у „Службеном гласнику РС“ бр. 73 од 27.07.2012. године, утврђено је да одредба члана 3 став 1 Закона о висини стопе затезне камате („Службени лист СРЈ“ бр. 9/01), у делу који гласи: „применом конформног метода“, није у сагласности са Уставом. Одредбом члана 58 став 1 Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“ бр. 109/07), прописано је да кад Уставни суд утврди да Закон није у сагласности с Уставом, тај Закон престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику РС“. Сходно члану 60 став 1 наведеног Закона, закон за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, не може се примењивати на односе који су настали пре дана објављивања одлуке Уставног суда, ако до тог дана нису правноснажно решени. Пошто овај спор није правноснажно решен до дана објављивања наведене одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику РС“, то се ни конформна метода не може примењивати приликом обрачуна дуга туженог који, по његовом доспећу, дугује и законску затезну камату по стопи утврђеној Законом о висини стопе затезне камате.

Из тог разлога, побијана пресуда је морала бити укинута и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.

У поновљеном суђењу, првостепени суд ће утврдити висину дуга туженог у спорном периоду и висину дуговане законске затезне камате али не применом конформне методе и без њеног приписивања главном дугу и досуђивања законске затезне камате на тако увећани износ, јер би то било у супротности са чланом 279 став 1 Закона о облигационим односима. Након тога, водећи рачуна и о свим осталим жалбеним наводима, нижестепени суд ће у овом спору донети закониту одлуку.

Приликом одлучивања цениће и истакнути приговор застарелости тужиочевог потраживања, имајући у виду да електрична енергија није испоручена за потребе домаћинства туженог него за потребе његове самосталне угоститељске радње, али и да тужени није правно лице већ предузетник, а по члану 1А Закона о приватним предузетницима („Службени гласник СРС“ бр. 54/89 и 9/90 и „Службени гласник РС“ бр. 19/90 и 1 са каснијим изменама и допунама) који се примењивао све до почетка примене Закона о привредним друштвима – 01.02.2012. године, приватни предузетник је физичко лице које ради стицања добити оснива радњу и самостално обавља делатност.

Укинута је и одлука о трошковима поступка јер зависи од коначног исхода спора.

Са свега наведеног, на основу члана 377 став 2 ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)