Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.01.2013.

Гж 5822/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5822/11
23.01.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У  И М Е  Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Добриле Страјина, председника већа, Сање Лекић и Радмиле Ђурић, чланова већа, у парници тужиоца АА, АА1 и АА2, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради утврђења, одлучујући о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду 65 П.бр. 4526/10 од 17.02.2011. године, у седници већа одржаној 23.01.2013. године, донео је


П Р Е С У Д У

  І ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужилаца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 65 П.бр. 4526/10 од 17.02.2011. године у ставу првом изреке.

ІІ УКИДА СЕ решење о трошковима парничног поступка садржано у ставу другом изреке пресуде Првог основног суда у Београду 65 П.бр. 4526/10 од 17.02.2011. године и у том делу се предмет ВРАЋА истом суду на поновни поступак.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом одбијен је као неоснован захтев тужилаца АА, АА1 и АА2, којим су тражили да се утврди да је ББ измирена у свом делу наслеђа на заоставштини покојног ПП, бившег из Београда, добијањем поклона дела стана аа, које се има урачунати у наследни део (став први изреке). Обавезани су тужиоци АА, АА1 и АА2, да туженој ББ солидарно надокнаде трошкове парничног поступка у износу од 153.500,00 динара ( став други изреке ).

Против наведене пресуде тужиоци су благовремено изјавили жалбу из свих законских разлога прописаних одредбом члана 360 став 1 ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП ( „Службени гласник РС“ бр. 125/04, са каснијим изменама и допунама ), а у вези чл. 506 став 1 ЗПП ( „Службени гласник РС“ бр. 72/11 ), Апелациони суд је нашао

 да је жалба делимично основана.

Према стању списа тужиоци су иницирали овај поступак са захтевом да се у наследни део тужене урачуна поклон, који је она добила од ПП иначе правног претходника парничних странака. Наиме, тужена је 23.11.1992. године са сада пок. ПП закључила уговор о поклону, по основу ког правног посла је она постала власник стана аа. Том правном послу претходио је уговор о поклону од 18.11.1992. године, по основу ког се тужена обавезала да ПП доброчино исплати износ од 18.000 ДМ. Након смрти ПП покренут је оставински поступак пред Четвртим општинским судом у Београду у коме су се на наслеђе оставиоца позвали: тужиља АА, као супруга ПП, тужилац АА1 и тужиља АА2, као његова деца из брака са тужиљом АА и тужена као кћерка ПП из његовог брака са СС. Пошто су тужиоци сматрали да је оставилац датим поклоном намирио тужену у њеном наследном делу и како су они тражили да се вредност поклона од 23.11.1992. године урачуна у наследни део тужене, а она се томе противила, Четврти општински суд у Београду је прекинуо оставински поступак и упутио тужиоце да свој захтев остваре пред парничним судом, тј. у овом поступку.

Имајући у виду наведено, првостепени суд је спровео доказни поступак, а затим је правилном оценом изведених доказа утврдио чињенично стање из кога и по налажењу овог суда произилази: - да је тужена кћерка ПП из његовог брака са СС, - да је ПП у току трајања брака са СС добио кредит за куповину стана аа, - да се ПП 19_. године развео од СС, - да је мајка тужена умрла после развода брака, - да је ПП 197_. године извршио забележбу права својине на наведеном стану, - да се 197_. године ПП венчао са тужиљом АА, - да су се у току трајања тог брака родили тужилац АА1 и тужиља АА2, - да се тужена 18.11.1992. године обавезала да ПП доброчино исплати износ од 18.000 ДМ, - да је 23.11.1992. године ПП поклонио туженој стан у аа, - да је тужена исплатила у ратама ПП новчани износ од 18.000,00 ДМ – и да је ПП 10.02.1995. године закључио и оверио уговор о купопродаји стана аа1.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања правилно је првостепени суд поступио када је по службеној дужности, а по претходном указивању тужене - да је уговор о поклону од 23.11.1992. године симулован правни посао - приступио испитивању правилности и законитости тог уговора. Повод да се у оквиру претходног питања преиспита пуноважност уговора о поклону стана дао је на првом месту акт доброчиног располагања тужене у корист ПП (тј. уговор о поклону од 18.11.1992. године), који је закључен неколико дана пре закључења уговора о поклону стана, а по основу кога се тужена обавезала да ПП исплати новчани износ од 18.000 ДМ. Дакле, временски посматрано прво се тужена обавезала да оцу доброчино исплати 18.000 ДМ, а потом се он обавезао да јој поклони стан. Управо такав развој догађа доводи у питање доброчини карактер располагања тужене и њеног оца, јер је неуобичајено да се за новчани поклон узвраћа са поклоном стана.

Како би отклонио разумну сумњу у пуноважност уговора о поклону од 23.11.1992. године, па самим тим и утврдио праву вољу уговорних страна приликом закључења тог правног посла, првостепени суд је правилно поступио када је саслушао сведоке, тужиљу АА и тужену на околности које су претходиле закључењу тог уговора; у оквиру ког поступка је саслушао и ВВ која је присуствовала закључењу уговора о поклону од 18.11.1992. године и којој првостепени суд није имао разлога да не верује с обзиром да је она била сведок тог уговора и да је због дугогодишњег пријатељског односа са туженом била упућена у њене односе са ПП; стога је правилно првостепени суд оценом исказа тог сведока утврдио да је ПП продао туженој спорни стан али да су уговорне стране одлучиле да тај њихов однос искажу као поклон како би избегли плаћање пореза на пренос апсолутних права. Дакле, уговорне стране су се прво договориле да закључе уговор о купопродаји стана – у оквиру ког договора су се споразумеле о предмету обавеза обе уговорне стране, а затим су одлучиле да тај правни посао прикрију уговорима о поклону новца и стана као би путем тих симулованих правних послова избегли плаћање пореза на пренос апсолутних права.

Осим тога нелогично је да се тужена у време високе инфлације обавеже да бестеретно оцу исплати износ од 18.000,00 ДМ; штавише, као логично се намеће питање из којих разлога се тужена обавезала да оцу исплати ту суму новца, јер је необично да се у наведеним друштвеним приликама чини тако вредан новчани поклон од стране тужене којој имовинске прилике очигледно нису дозвољавале (чим је договорена исплата у ратама) да оцу одмах поклони уговорену суму новца.

Како се након спроведеног доказног поступка код првостепеног суда правилно формирало уверење о симулованом карактеру уговора о поклону новца и стана, и како тужиоци нису објаснили, па самим тим ни доказали, разлоге који су мотивисали тужену и ПП да у наведеним друштвеним приликама искажу дарежљивост (animus donandi), то је овај суд прихватио правно схватање првостепеног суда да је уговор о поклону стана од 23.11.1992. године апсолутно ништав правни писао, јер су уговорне стране искористиле форму тог уговора како би прикриле стварни уговор о купопродаји спорног стана (дисимулован правни посао). Најзад, све и да се у наследни део тужене има урачунати поклон од 23.11.1992. године захтев тужилаца би и даље био неоснован, јер су они приликом формулисања петитума тужбеног захтева пропустили да новчано искажу вредност поклона који се има урачунати у наследни део тужене, што је још један разлог више који њихов захтев чини неоснованим.

Имајући у виду наведено, овај суд налази да је правилно првостепени суд закључио да је уговор о поклону стана од 23.11.1992. године симулован правни посао и да се због његовог привидног карактера он не може урачунати у наследни део тужене, због чега је Апелациони суд у складу са овлашћењем из одредбе члана 375 у вези члана 373 став 1 тачка 2 ЗПП жалбу тужилаца одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду у ставу првом. При томе је овај суд имао у виду пропуст првостепеног суда који није навео норму објективног права по основу које је извео наведени правни закључак, али та грешка првостепеног суда не утиче на правилност и законитост побијане пресуде, јер је очигледно да је тај суд имао у виду одредбу члана 66 ЗОО када је одлучио о захтеву тужилаца, с обзиром да она регулише институт привидног уговора и његове последице.

Овај суд је имао у виду и остале жалбене наводе тужилаца али је нашао да се истима не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде.

Што се тиче трошкова парничног поступка, овај суд налази да је одлука првостепеног суда у том делу заснована на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању. Наиме, првостепени суд досуђује туженој трошкове на име састава 8 образложених поднесака од стране њеног професионалног пуномоћника; али како у образложењу своје одлуке не наводи који су то поднесци, Апелациони суд није у могућности да испита, да ли су они били нужни и неопходни за вођење поступка. Стога је овај суд у складу са овлашћењем из одредбе члана 387 став 1 тачка 3 ЗПП одлучио као у ставу ІІ изреке. У поновном поступку првостепени суд ће, у границама постављеног захтева за накнаду трошкова парничног поступка, а према вредности предмета спора одлучити о тим трошковима, тако што ће туженој признати право на накнаду оних трошкова који су били нужни и неопходни за вођење ове парнице.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)