Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.03.2015.

Гж 6083/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6083/2014
Дана 20.03.2015.године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од председника већа судије Бранке Дражић и чланова већа судија Александра Ивановића и Невенке Ромчевић, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник АБ адвокат, против тужених ГП “ББ”, чији је пуномоћник БА адвокат и Завода за изградњу града Београда, ул. Палматићева 30, Београд, ради исплате, вредност спора 25.683.384,00 динара, одлучујући о жалби тужиље и жалби првотуженог које су изјављене против пресуде Првог основног суда у Београду П број 79055/10 од 02.10.2013. године,по закљученој расправи пред другостепеним судом дана 20.03.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П број 79055/10 од 02.10.2013. године.

ОДБИЈА СЕ тужбени захтев којим је тужиља АА тражила да се обавежу тужени Грађевинско предузеће “ББ” и Завод за изградњу града Београда из Београда да тужиљи солидарно исплате на име накнаде стварне штете износ од 25.683.384,00 динара са законском затезном каматом почев од 01.04.2012. године па до исплате у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде као неоснован.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиље за накнаду трошкова целокупног поступка .

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужиља АА да првотуженом ГП “ББ” на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 1.279.250,00 динара у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде под претњом извршења.

ОДБАЦУЈЕ СЕ допуна жалбе првотуженог ГП “ББ” насловљена као поднесак првотуженог као неблаговремена.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужиље АА и обавезан је тужени Грађевинско предузеће “ББ” да тужиљи на име накнаде исплати износ од 14.682.795,00 динара, са законском затезном каматом почев од 24.04.2012. године па до исплате у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде.

Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев одбијен је тужбени захтев тужиље АА којим је тражила да се обавеже тужени Грађевинско предузеће “ББ” да тужиљи исплати износ од 11.589.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 01.04.2012. године па до исплате као и у делу који се односи на законску затезну камату на досуђени износ за период од 01.04.2012. године до 23.04.2012. године као неоснован.

Ставом трећим изреке одбијен је тужбени захтев тужиље АА којим је тражила да се обавеже тужени Завод за изградњу града Београда д.о. да тужиљи исплати на име накнаде износ од 25.683.384,00 динара са законском затезном каматом почев од 01.04.2012. године као неоснован.

Ставом петим изреке одбијен је приговор стварне ненадлежности Првог основног суда у Београду као неоснован.

Ставом шестим изреке обавезује се тужени Грађевинско предузеће “ББ” да тужиљи на име трошкова парничног поступка исплати износ од 1.229.250,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.

Против ове пресуде и то става другог и трећег изреке тужиља је благовремено изјавила жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Такође, жалбу је благовремено изјавио и првотужени против става првог, четвртог и петог изреке због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Дана 04.04.2014. године, првотужени је доставио суду поднесак којим допуњава жалбу, па како је та допуна жалбе изјављена после протека рока за изјављивање жалбе из чл. 355 ст. 1 ЗПП-а овај суд је исту допуну одбацио у смислу одредбе чл. 365 ст. 3 ЗПП-а и одлучио као у изреци.

Испитујући побијану пресуду у смислу одредбе члана 372 ЗПП-а ("Службени гласник РС”, број 125/04 и 111/09) који се примењује сагласно одредби члана 506 став 1 ЗПП-а (“Службени гласник РС” бр.72/11,49/13-УС, 74/13-УС и 54/14), а по закљученој расправи пред другостепеним судом у смислу одредбе члана 369 ЗПП-а, Апелациони суд је нашао:

жалба тужиље није основана

жалба првотуженог је основана

У поступку пред првостeпеним судом учињена је битна повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1 ЗПП-а, на коју другостепени суд пази по службеној дужности обзиром да су у доношењу побијане пресуде учествовали судије поротници који нису суделовали на главној расправи. Наиме, из списа произилази да је рочиште за главну расправу дана 02.10.2013. године, на коме је главна расправа закључена, одржано пред председником већа, те да судије поротиници који су учествовали у доношењу побијане пресуде, како је то означено у уводу пресуде и о чему постоји записник о већању и гласању, нису били присутни приликом одржавања тог рочишта, на шта првотужени и указује у жалби.

Осим тога, од стране првостeпеног суда учињена је битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 4 ЗПП-а, на коју се првотужени у жалби основано позива, обзиром да првостeпени суд није био стварно надлежан да одлучи о тужбеном захтеву. Ово с тога што је тужиља преиначила тужбу повећањем тужбеног захтева са 2.443.037,42 динара на 25.683.384,00 динара у смислу одредбе чл. 194 став 1 ЗПП-а, па је за одлучивање у овом спору надлежан виши суд у смислу одредбе чл. 23 став 1 тачка 7 ЗПП-а.

Из наведених разлога, на основу одредбе чл. 376 став 1 ЗПП-а одлучено је као у ставу првом изреке али предмет није враћен првостeпеном суду на поновно суђење, јер би то било противно члану 373 став 3 ЗПП-а, због чега је сходно одредби члана 369 став 3 ЗПП-а другостепени суд заказао расправу и по њеном закључењу одлучио о захтеву тужиље.

Изведеним доказима у првостепеном и другостепеном поступку утврђено је да је тужиља са првотуженом ГП “ББ” закључила Уговор о производњи и продаји стана дана 10.07.2002. године у стамбено-пословном објекту у изградњи аа у Београду који је оверен пред Првим општинским судом у Београду Ов број 6628/02 од 16.08.2002. године, да је предмет уговора двоипособан стан површине 72,8 м2 а уговорена цена стана износила је 5.753.446,00 динара, да је у складу са уговором тужиља исплатила 80% напред наведене цене, а да је договорено да остатак исплати приликом ступања у посед стана (члан 1 уговора). Чланом 5 уговора предвиђено је да ће произвођач-продавац објекат и стан по уговору завршити у марту 2003. године, те да се под завршетком радова подразумева да је купац ступио у посед стана, као и да се уговорени рок предаје стана може продужити за онолико дана колико је купац каснио у извршењу обавезе плаћања цене после уговореног рока плаћања као и због више силе. Чланом 6 уговора предвиђено је да уколико произвођач-продавац својом кривицом не доврши стан из члана 1 уговора до уговореног рока утврђеном чланом 5 уговора дужан је да купцу надокнади стварну штету која се утврђује на износ дневне камате коју органи ЈУРП наплаћују за сваки дан кашњења и испуњења обавезе плаћања пореза на приход грађана на укупну уплаћену вредност стана (80% вредности по уговору, члан 3 овог уговора). Даље је утврђено да је по уговору о грађењу од 15.11.1996. године тужени Завод за изградњу града наручилац радова, а тужени ГП “ББ” извођач радова. Тужиља је ступила у посед стана дана 02.12.2005. године када је сачињен записник о примопредаји у коме су констатоване извесне примедбе у вези стана. Вештачењем од стране вештака економско-финансијске струке утврђено је да висина стварне штете на дан 31.10.2007. године износи 2.025.673,00 динара, а по мишљењу вештака стварну штету је могуће надокнадити обрачуном законске затезне камате на уплаћени износ почев од 01.04.2003. године као првог дана кашњења и испуњења обавезе до дана подношења тужбе 08.05.2005. године, а према допунском налазу и мишљењу од 24.04.2005. године произилази да уговорена камата по члану 6 уговора за период од 01.04.2003. до 31.03.2012. године износи 25.683.384,00 динара, а за период од 01.04.2003. до 08.05.2005. године 14.682.795,00 динара, с тим што је обрачун извршен применом збирних коефицијената затезне камате на неблаговремено уплаћене јавне приходе конформном методом.

Првостепени суд је побијаном пресудом и то ставом првим изреке обавезао првотуженог ГП “ББ” да тужиљи на име накнаде штете исплати износ од 14.682.795,00 динара са законском затезном каматом почев од дана 24.04.2012 године, одбио тужбени захтев преко досуђеног, а до траженог износа од 25.683.384,00 динара као и тужбени захтев за исплату камате на досуђени износ за период од 01.04.2012. године до 23.04.2012. године ставом другим изреке, док је ставом трећим изреке одбио тужбени захтев тужиље у односу на туженог Завод за изградњу града Београда, са образложењем да је првотужени ГП “7 Јули” у обавези да тужиљи исплати износ као у ставу првом изреке, обзиром да првотужени није испоштовао одредбе члана 5 уговора о продаји стана од 10.07.2002. године, при чему је тужиља извршила своју уговорну обавезу и платила 80% износа купопродајне цене позивајући се на одредбу члана 270, 277 и 234 Закона о облигационим односима.

Првостепени суд је тужбени захтев у односу на друготуженог Завод за изградњу града Београда одбио налазећи да исти није пасивно легитимисан у овом спору јер није био у уговорном односу са тужиљом.

Међутим, тужиља је у тужби навела да је чланом 6 уговора који је закључен са првотуженим ГП “ББ” уговорена исплата стварне штете која се утврђује у износу дневне камате коју органи ЈУРП наплаћују за сваки дан кашњења у испуњењу обавезе плаћања пореза на приход грађана, па је по том основу тражила да се обавежу прво и друготужени да јој исплате накнаду описане стварне штете. Током првостeпеног поступка тужиља је тражила исплату стварне штете ( а што је истакла и у жалби). На рочишту за главну расправу пред другостепеним судом тужиља је навела је да постављеним тужбеним захтевом тражи исплату уговорне казне која предвиђена чланом 6 уговора од 10.07.2002. године, те да је првотужени био у доцњи од марта 2003. до децембра 2005. године када је тужиља ушла у стан који је предмет спора.

Одредбом члана 6 уговора који су закључиле парничне странке и то тужиља са првотуженом ГП “ББ” уговорено је да уколико произвођач-продавац својом кривицом не доврши стан до уговореног рока из члана 5 уговора- (март 2003. године), дужан је да купцу надокнади стварну штету која се утврђује на износ дневне камате коју органи ЈУРП наплаћују за сваки дан кашњења испуњења обавезе плаћања пореза на приход грађана на укупну уплаћену вредност стана (80% вредности) по овом уговору (члан 3 уговора) коју је тужиља платила туженом одмах по закључењу уговора.

Из ове одредбе уговора произлази да су парничне странке уговориле унапред одређену висину накнаде штете коју ће дуговати дужник повериоцу ако повреди своју обавезу према њему.

Међутим, по налажењу овог суда на неновчано потраживање не може се тражити нити признавати затезна камата због неблаговременог испуњења нити се може тражити штета кроз камату на новчана средства, већ само накнада штете која се мора и доказати. То произилази пре свега из правне природе инсистута камате којом се обезбеђују новчане обавезе. Камата представља цену употребе новца па је циљ института камате управо очување вредности супстанце. Због тога се на неновчана средства не може ни признавати камата у смислу одредбе члана 277 став 1 Закона о облигационим односима која прописује да затезну камату дугује дужник који задоцњи са испуњењем новчане обавезе, и тада поред главнице плаћа и камату по стопи утврђеној савезним законом.

Дакле, тужиљи као оштећеној не припада право на накнаду штете у виду камате ако штетникова уговорна обавеза коју је повредио није новчана, што значи да наручилац нема право да од извођача који је задоцнио са предајом стана потражује камату на ангажована средства за изградњу објекта када уговор о грађењу није раскинут. У конкретном случају, уговор није раскинут, напротив тужиља је ушла у посед стана који је предмет уговора, па има право на накнаду стварне штете и измакле добити али само оне која је доказана а у конкретном случају тужиља није доказала да је због доцње првотуженог претрпела штету.

Позивање тужиље на рочишту за главну расправу пред другостепеним судом да тражи не накнаду штете већ уговорну казну, иако је у току трајања првостeпеног поступка почев од 2005. године (од дана подношења тужбе) па до пресуђења, изјављивала да тражи накнаду штете, је неосновано. Пре свега из члана 6 уговора који су парничне странке закључиле произилази да су тужиља и првотужени уговорили стварну штету и то као камату на средства које је тужиља уплатила на име купопродајне цене стана. Међутим, код уговора о грађењу на неновчана потраживања се не може захтевати камата као штета уколико је извођач радова задоцнио са предајом стана када уговор није раскинут као у конкретном случају.

У односу на друготуженог Завода за изградњу града Београда тужбени захтев није основан јер друготужени није пасивно легитимисан у овој парници, обзиром да није у материјално-правном односу са тужиљом јер је уговор на који се тужиља позива закључио првотужени ГП “ББ”. Чињеница је да је у уговору наведено да првотужени уговор закључује у своје име и за свој рачун и за рачун Завод за изградњу града Београда је без утицаја, обзиром да тужиља није доставила овом суду доказ-пуномоћје на основу кога је закључен овај уговор, односно првотужени био овлашћен да уговор закључи и у име друготуженог да би уговор производио правно дејство у односу на друготуженог.

Неосновани су наводи у жалби тужиље да примопредаја стана који је предмет спора никада није извршена због тога што тужени нису извели све радове на које су обавезали уговором о продаји стана од 10.07.2002. године, и до данас нису испунили своју уговорну обавезу, због чега тужиља није била у могућности да стан користи у складу са одредбама закљученог уговора због чега трпи штету до доношења пресуде, па је тужбени захтев требало усвојити у пуном износу.

Наиме, по налажењу овог суда тужиља нема право да потражује штету у висини законске затезне камате на уплаћени износ средстава која је уплатила првотуженом на име купопродајне цене стана, евентуално претрпљену а стварну штету није доказала, због чега тужбени захтев није основан, па је без утицаја чињеница када је извршена примопредаја стана.

Такође су неосновани наводи у жалби тужиље да је друготужени Завод за изградњу града активно легитимисан, обзиром да је један од уговорних страна из уговора о заједничкој градњи закљученог између инвеститора Завода за изградњу града и суинвститора ВВ корпорације и извођача радова Грађевинског предузећа “ББ” на основу кога је закључен уговор о продаји стана тужиље од 10.07.2002. године, у коме је такође као уговорна страна означени Завод за изградњу града.

Наиме, уговор који је предмет спора и на који се тужиља позива закључио је првотужени ГП “ББ” и уговор је потписало овлашћено лице првотуженог, а у току поступка тужиља није пружила суду доказ да је уговор закључен у име и за рачун друготуженог Завода за изградњу града Београда, обзиром да није приложено пуномоћје за закључење напред наведеног уговора из чега произилази да су уговор закључили само тужиља и првотужени, а не и друготужени.

Са изнетих разлога, овај суд је тужбени захтев одбио и одлучио као у изреци.

Одбијен је и захтев тужиље за накнаду трошкова првостeпеног и другостепеног поступка, а тужиља је, сагласно одредби чл. 149, 150 и 161 ЗПП-а, обавезана да првотуженом који је трошкове тражио исплати стварне и нужне трошкове које је имао у овој парници у износу од 876.000,00 динара који износ представљају трошкови за одговор на тужбу и три образложена поднеска по 45.000,00 динара, жалбу 90.000,00 динара, приступ на 14 рочишта по 46.500,00 динара, укупно 876.000,00 динара, а према АТ.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Бранка Дражић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)