Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
27.02.2013.

Гж 61/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 61/11
27.02.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Сање Пејовић и Драгане Маринковић, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, које заступа заједнички пуномоћник АБ, адвокат, против тужених ББ и ББ1, чији је заједнички пуномоћник БА, адвокат, ради дуга, одлучујући о жалби тужених изјављеној против пресуде Трећег општинског суда у Београду П 1917/06 од 10.04.2009. године, у седници одржаној 27.02.2013.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужених и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Трећег општинског суда у Београду П 1917/06 од 10.04.2009. године у првом, у делу другог става изреке који се односи на обавезу тужених на исплату главног дуга са каматом од 01.04.1995. године до 01.01.2002. године, као и трећем ставу изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Трећег општинског суда у Београду П 1917/06 од 10.04.2009. године у преосталом делу другог става изреке који се односи на камату од 01.01.2002.године на износ главног дуга, тако што се ОБАВЕЗУЈУ тужене да тужиоцима исплате камату на износ од 866.64 евра, почев од 01.01.2002. године па до исплате, по стопи коју одређује Европска централна банка, у динарској противвредности, по курсу Народне банке Србије у моменту плаћања, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Трећег општинског суда у Београду П 1917/06 од 10.04.2009. године, првим ставом изреке, тужене су обавезане да тужиоцима, на име главног дуга, исплате износ од 22.300 УСД, са домицилном каматом почев од 01.01.1996. године па до исплате, све у динарској противвредности на дан исплате. Другим ставом изреке, тужене су обавезане да тужиоцима, на име главног дуга, исплате износ од 866,64 евра, са домицилном каматом на износ од 1.695 ДЕМ почев од 01.04.1995. до 01.01.2002. године, а од 01.01.2002. године на износ главног дуга од 866,64 евра, па до исплате, по есконтној стопи коју одређује Европска централна банка, све у динарској противвредности. Трећим ставом изреке, тужене су обавезане да тужиоцима на име накнаде трошкова парничног поступка исплате износ од 370.400,00 динара.

Благовременом жалбом тужене су побијале ову пресуду, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
 
Испитујући побијану пресуду у смислу члана 372. Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС”, број 125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС”, број 72/11), Апелациони суд је нашао да је жалба тужених делимично основана.

У поступку пред првостепеним судом није учињена нека од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. ЗПП, на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а супротно наводима жалбе, првостепени суд није учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, јер је изрека побијане пресуде разумљива и у складу је са разлозима наведеним у образложењу и изведеним доказима. Такође, супротно наводима жалбе, првостепени суд није учинио ни битну повреду поступка из члана 361. став 1. у вези члана 342. став 4. ЗПП, јер чињеница да се у образложењу побијане пресуде не наводе разлози из којих је првостепени суд одбио предлог тужених за вештачење вредности заоставштине пок. ПП које су тужене наследиле, није била од утицаја на правилност и законитост доношења побијане пресуде, и првостепени суд је у конкретном случају правилно применио материјално право и то одредбе члана 222. Закона о наслеђивању.

У поступку пред првостепеним судом, оценом изведених доказа, те посебно признаница о пријему новца, потписаних од стране сада пок. ПП, утврђено је да су тужиоци, сада покојном ПП (правном претходнику тужених), позајмили износ од 22.300 УСД и 8.600 ДЕМ, са роком враћања до 31.12.1995. године, и износ од још 7.000 ДЕМ са роком враћања до 31.03.1995.године без уговарања камате на дате износе. Сада покојни ПП је вратио део зајмa у немачким маркама, а преостали износ неплаћеног дела зајма у ДЕМ, конвертованог у евро износи 866,64 евра. У поступку расправљања заоставштине који је вођен пред Трећим општинским судом у Београду иза пок. ПП, који је преминуо 16.05.2001. године, решењем О 1146/01 од 30.07.2003.године, за његове наследнике на основу закона оглашене су сестре оставиоца, овде тужене, са по ½ идеална дела и то на пиштољу марке „ Zastava CZ 99” и ловачком карабину исте марке, покретним стварима у Ресторану „_“ у Београду, покретним стварима у кући у улици _ у _, покретним стварима у локалу „_“, новцу на девизној књижици „Комерцијалне банке“, праву власништва са ½ дела на воћњаку површине _ а _ м2 и кући и зградама пов. 1 а 18 м2 и дворишту пов. _ а, а постојећих на кат. парцели _ КО _, као и праву власништва на к.п.бр. _ пов. _ а _ м2 и к.п. _ пов. _ а _ м2 КО _. Решењем Трећег општинског суда у Београду О 1146/01 од 12.09.2003. године, допуњено је наведено оставинско решење и тужене су наследиле и право својине ½ идеалних делова на дворишним зградама лево и десно у дну плаца, описане као зк.тело III и IV уписано у зк.ул. _ КО _.

Имајући у виду утврђено чињенично стање, да су тужиоци, сада покојном ПП, дали на зајам износе од 22.300 УСД, 8.600 ДЕМ и 7.000 ДЕМ, те да је пок. ПП вратио део зајма у износу од 13.905 ДЕМ, првостепени суд је закључио да је остао дуг од 22.300 УСД и 1.695 ДЕМ. Како је на дан 01.01.2002. године износ од 1.695 ДЕМ износио 866,64 евра, првостепени суд је, на основу одредби члана 26., 557., 148. став 2. и 395. Закона о облигационим односима, одлучио као у првом и другом ставу изреке побијане пресуде и тужене као законске наследнике сада пок. ПП, обавезао да тужиоцима врате преостали део зајма.

Оцењујући наводе жалбе, овај суд налази да је првостепени суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање и на исто правилно применио материјално право када је тужене, као законске наследнике зајмопримца, сада пок. ПП, обавезао да исплате тужиоцима неисплаћени део зајма, а коју висину неисплаћеног дела тужене нису ни оспоравале жалбом. За неисплаћени део зајма у утуженом износу одговарају тужене солидарно, као законски наследници зајмопримца, сходно одредбама члана 224. став 1. Закона о наслеђивању.

  Неосновано су наводи жалбе да тужене фактички нису ништа наследиле и да стога нису одговорне за оставиочеве дугове, а ово из разлога што тужене током поступка нису истицале нити доказале да имовина која је означена као предмет заоставштине сада пок. ПП по наведеним оставинским решењима, не представља његову заоставштину и да је пренета у власништво трећих лица. Наиме, првостeпени суд је утврдио шта је био предмет заоставштине у време смрти ПП, а приликом одлучивања о тужбеном захтеву тужилаца у односу на овде тужене, релевантна је вредност заоставштине оставиоца у тренутку његове смрти, у односу на коју се утврђују и наследни делови његових наследника (чланом 212. став 1. Закона о наслеђивању одређено је да заоставштина прелази по сили закона на оставиочеве наследнике у тренутку његове смрти). По утврђењу предмета заоставштине, тужене током трајања поступка својим наводима нису довеле у сумњу да означена имовина представља заоставштину ПП. Стога су без утицаја су наводи жалбе да је пресудом Општинског суда у Лесковцу П 2645/06 од 01.03.2007. године ( за коју није достављен доказ да је правноснажна) утврђено да су трећа лица власници објеката и кат. парц. _ КО _, које непокретности су тужене наследиле према оставинском решењу, те да су закључком Четвртог општинског суда у Београду И 89/01 од 08.10.2008. године, две породичне стамбене зграде (дворишна зграда лево и десно у улици _ бр. _ у _) продате, а затим решењем истог суда од 13.01.2009. године, и предате трећем лицу као купцу ових непокретности у извршном поступку, јер ове околности тужене истичу тек у жалбеном поступку и нису учиниле вероватним да означене наводе и доказе (судске одлуке), приложене уз жалбу, без своје кривице, нису могле да доставе до закључења главне расправе пред првостепеним судом, па се исти не могу сматрати новим доказима, у смислу одредби члана 359. став 1.ЗПП.

Имајући у виду наведено, правилно је првостепени суд применио одредбе члана 222. Закона о наслеђивању и обавезао тужене, као наследнике пок. ПП, да врате неисплаћени део зајма, јер и по налажењу овог суда, предмет и обим заоставштине која је наведена у оставинском решењу и допунском оставинском решењу, указује да се у конкретном случају ради о имовини веће вредности, чија вредност очигледно премашује износ оставиочевог дуга према тужиоцима, из којих разлога је правилно одбијен предлог за вештачење вредности наслеђене имовине. Ово тим пре што тужене током поступка нису приложиле доказе који би довели у сумњу да је вредност наслеђене имовине мања од новчаног износа који се тужбом потражује. Наиме, тужене су, између осталог, наследиле покретне ствари у ресторану „_“ у _, у _ бр. _, покретне ствари у локалу „_“ у _ улици бр. _ у _, као и покретне ствари у кући у улици _ бр. _ у _, а све према записнику о попису ствари од 05.07.2001. године. При том, без утицаја су наводи жалбе да су покретне ствари „ разграбљене“ одмах након што је брат тужених преминуо, јер су управо тужене, као наследнице, требале да обезбеде предметне ствари. Такође, тужене нису доставиле суду доказе о износима девизних средстава са девизне књижице „Комерцијалне банке“, које су наследиле, а што су биле у могућности да учине. Предмет заоставштине је и ½ идеалног дела куће, зграде, дворишта (површине 5 ари) и воћњака (површине _ ари _ m2) са подручја КО _, као и две катастарске парцеле са подручја КО _ површине _ ари _ m2 и _ ари _ m2, за које парцеле тужене нису доставиле никакав писмени доказ (пореско решење или слично) да се ради о имовини „незнатне вредности“, како то наводе у жалби. Поред наведеног, тужене су наследиле и две дворишне зграде у _ – на _, у улици _ бр. _, (зк.тело III и IV уписано у зк.ул. _ КО _), а током поступка нису пружиле никакве доказе за своје наводе из жалбе да су ванкњижни власници ових непокретности трећа лица којима је пок. ПП исте продао, с обзиром да је у земљишним књигама ПП био означен као власник. Ово посебно стога што тужене током поступка нису ни истицале да је означене непокретности ПП отуђио за живота.

Имајући у виду све наведено, по оцени овог суда очигледно је да се ради о имовини чија укупна вредност премашује укупан износ дуга правног претходника тужених, па је првостепени суд правилно одлучио као у изреци побијане пресуде, осим у делу који се односи на камату која припада тужиоцима на износ главног дуга у еврима.

Наиме, првостепени суд је тужиоцима правилно досудио домицилну камату на износ гласног дуга од 22.300 УСД ( од 01.01.1996. до исплате) као и на износ од 1.695 ДЕМ за период од 01.04.1995. године, када је правни претходник тужених пао у доцњу, па до 01.01.2002. године. На након тога, тужиоцима на износ дуга од 866.64 евра припада камата коју одређује Европска централна банка, у динарској противвредности, сходно члану 395. ЗОО, те је у смислу наведеног, побијана пресуда преиначена у делу који се односи на врсту камате која припада тужиоцима на износ дуга у валути евро.

Из изнетих разлога, одлучено је као у изреци ове пресуде, на основу члана 375. ЗПП-а и члана 380. став 1. тачка 4. ЗПП-а.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка, који су тужиоцима правилно одмерени и досуђени, сходно одредбама члана 149. став 1. и 150. ЗПП.

Председник већа – судија
Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)