Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.10.2012.

Гж 6453/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж. 6453/12
Дана 12.10.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 


У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Митровић, председника већа, Маргите Стефановић и Милице Поповић-Ђуричковић, чланова већа, у парници тужиоца АА, против тужених "ББ" и "ББ1", чији је заједнички пуномоћник БА, адвокат, ради раскида уговора, вредност предмета спора 1.102,13 евра у динарској противвредности, одлучујући о жалби тужених изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П.бр.6044/08 од 24.02.2009.године, која је исправљена решењем Првог основног суда у Београду П.бр.12556/12 од 12.07.2012.године, у нејавној седници већа одржаној дана 12.10.2012.године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужених и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Четвртог општинског суда у Београду П.6044/08 од 24.02.2009.године, исправљена решењем Првог основног суда у Београду П.бр.12556/12 од 12.07.2012.године, у ставу првом, ставу трећем, ставу четвртом, ставу петом и ставу шестом изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П.6044/08 од 24.02.2009.године, ставом првим изреке, одбија се приговор "ББ1", да је Четврти општински суд у Београду ненадлежан за суђење по тужби АА против туженог "ББ1" у овој правној ствари. Ставом другим изреке одбија се тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се раскине уговор о осигурању живота бр.10, 011.690 закључен 12.01.2005.године у Београду између тужиоца АА и првотуженог "ББ". Ставом трећим изреке обавезује се Аустријско-српско осигуравајуће друштво "ББ" да тужиоцу АА исплати 199,96 евра у динарској противвредности по најповољнијем курсу по коме пословне банке откупљују ефективну страну валуту у месту испуњења на дан исплате у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде. Ставом четвртим изреке усваја се тужбени захтев тужиоца па се утврђује да је апсолутно ништав уговор о осигурању живота бр.11,829.263 закључен 17.12.2004.године између тужиоца АА и друготуженог "ББ1". Ставом петим изреке обавезује се "ББ1" и "ББ" да тужиоцу АА солидарно исплате износ од 902,17 евра са домицилном каматом од 17.12.2004.године па до исплате у динарској противвредности по најповољнијем курсу по коме пословне банке откупљују ефективну страну валуту у месту испуњења на дан исплате, у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде. Ставом шестим изреке обавезује се тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 30.920,00 динара у року од 8 дана од пријема преписа пресуде.

Решењем Првог основног суда у Београду П.бр.12556/12 од 12.07.2012.године исправља се пресуда Четвртог општинског суда у Београду П.бр.6044/08 од 24.02.2009.године, став шести изреке пресуде, ред први, тако што: уместо речи “обавезује се” треба да стоји “обавезују се”, уместо речи “накнади” треба да стоји “накнаде”, иза речи “тужиоцу” се додаје реч “солидарно”, тако да став 6 изреке пресуде гласи: “Обавезују се тужени да тужиоцу солидарно накнаде трошкове парничног поступка у износу од 30.920,00 динара у року од 8 дана од пријема преписа пресуде”.

Против наведене пресуде тужени су благовремено изјавили жалбу, побијајући пресуду у ставовима првом, трећем, четвртом, петом и шестом изреке, из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду, у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку, па је оценио да жалба тужених није основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Побијана пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, па није захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из тачке 12. наведеног члана и става, на коју се у жалби посебно указује. Изрека пресуде је разумљива, не противречи сама себи или разлозима пресуде, а у пресуди је наведено довољно разлога о битним чињеницама, који су јасни и непротивречни.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је са туженима закључио два уговора о осигурању живота у писаној форми, и то уговор број 10,011.690 који је закључен дана 12.01.2005.године између тужиоца, као осигураника и туженог "ББ", као осигуравача, са годишњом премијом у износу од 199,96 евра, и уговор број 11,829.263 који је закључен 17.12.2004.године између тужиоца, као осигураника и туженог "ББ1" као осигуравача, са годишњом премијом у износу од 902,17 евра. Оба уговора закључена су у Београду, на тужиочевом радном месту у просторијама предузећа “_”, а за тужене је оба уговора закључио њихов представник ББЦ. Тужилац је приликом закључења уговора на руке исплатио агенту тужених, са којим је и закључио уговоре, за прву – 2005.годину, на име годишње бруто премије износ од 902,17 евра по уговору број 11,829.263 и износ од 199,96 евра по уговору број 10,011.690, о чему је тужиоцу издата признаница. Након закључења уговора наступиле су околности које онемогућавају тужиоцу да испуни своје уговорне обавезе, а чије наступање тужилац није могао да предвиди у време закључења уговора. Наиме, послодавац тужиоца је 12.09.2005.године укинуо радно место заменика генералног директора на коме је тужилац био распоређен и распоредио га на радно место референта, од када тужилац и не прима зараду, с обзиром да је износ зараде мањи од износа рате потрошачког кредита који банка “Societe generale” одбија тужиоцу сваког месеца. У време закључења уговора тужиочева плата је износила 70.000,00 динара, а сада износи 24.000,00 динара. Тужилац се обратио туженом са захтевом за споразумни раскид уговора, али тужени нису прихватили предлог, позивајући се на члан 954. став 1. Закона о облигационим односима и члан 6. Општих услова осигурања, а у вези могућности откупа полисе, истовремено га упозоравајући да ће уговор о осигурању бити раскинут без права на повраћај уплаћене премије уколико тужилац до 25.03.2006.године не плати премију која је доспела за наплату 01.01.2006.године. Тужилац се обратио Народној банци Србије која га је, дописом од 02.02.2007.године, обавестила да је уговор који је тужилац закључио са "ББ1" са становишта нашег правног система ништав и да не ужива правну заштиту, те се не може оснажити, а плаћање премије по овом уговору је девизни прекршај, као и да у Србији послује "ББ" чији је оснивач и већински власник "ББ1". Иначе, акционари "ББ" су ВВ са уделом од 0,51% и "ББ1" са уделом од 99,49% што произлази из извода о регистрацији привредног субјекта од 14.02.2007.године, који се налази у списима.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право доносећи побијану пресуду, а за исту је дао довољно разлога, које у свему прихвата и Апелациони суд. Правилно је првостепени суд одбио приговор стварне ненадлежности Четвртог општинског суда за суђење у овој правној ствари против туженог "ББ1", имајући у виду члан 25. Општих услова осигурања који чине саставни део уговора који су тужилац и овај тужени закључили, пошто је пребивалиште тужиоца, као осигуране особе у Републици Србији, а с обзиром да су уговорне стране уговориле надлежност домаћег суда сходно члану 64. Закона о парничном поступку. Поред тога, надлежност тог суда произлази из члана 46. став 4. и члана 55. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља (“Службени лист СФРЈ” бр.43/82, 72/82 и 46/96), на шта је основано указао тужилац у свом поднеску од 23.10.2006.године. Такође, правилно је првостепени суд закључио да је тужени "ББ" дужан да тужиоцу врати уплаћени износ премије осигурања од 199,96 евра у динарској противвредности, јер је уговор који су тужилац и тужени "ББ" осигурање АД закључили дана 12.01.2005.године раскинут, сходно члану 124. Закона о облигационим односима, па је последица раскида уговора враћање онога што су уговорне стране дале једна другој. Поред тога, правилно је првостепени суд закључио да је уговор који је тужилац закључио са "ББ1" дана 17.12.2004.године апсолутно ништав, јер је противан члану 7. Закона о осигурању (“Службени гласник РС” бр.55 од 21.05.2004.године са изменама и допунама), а последица ништавости уговора је такође враћање онога што су уговорне стране једна другој дале, па је правилно првостепени суд обавезао осигурање из Граца да тужиоцу, солидарно са "ББ" осигурањем АД из Београда исплате износ од 902,17 евра са домицилном каматом (која у ствари представља камату коју прописује Европска централна банка), почев од дана закључења уговора и плаћања премије осигурања до исплате. Због свега наведеног жалба тужених је морала бити одбијена, а побијана пресуда потврђена у ставовима првом, трећем, четвртом и петом изреке.

На правилност побијане пресуде не утичу наводи жалбе којима се указује да тужилац у поднеску од 30.03.2007.године, којим је уредио тужбени захтев, није тражио исплату наведених новчаних износа у динарској противвредности, с обзиром да се ради о примени материјалног права, и то члана 395. Закона о облигационим односима, због чега је првостепени суд могао да изреку пресуде допуни обавезом тужених на исплату динарске противвредности означених износа у еврима, па у том смислу није прекорачен тужбени захтев, како се то неосновано наводи у жалби. Такође, на правилност побијане пресуде нису од утицаја наводи жалбе којима се указује на члан 954. став 1. Закона о облигационим односима и на право туженог на повраћај новца из спорних уговора о осигурању. У конкретном случају тужилац је тражио раскид уговора закљученог 12.01.2005.године због промењених околности и утврђење апсолутне ништавости уговора закљученог 17.12.2004.године, а последице раскида, односно поништаја уговора прописане су чланом 132. и чланом 104. став 1. Закона о облигационим односима, због чега нема утицаја чињеница да уговори нису трајали три године.

Наводи жалбе којима се указује на примену аустријског закона која је предвиђена Општим условима друготуженог такође не утичу на правилност побијане пресуде. Наиме, уколико би се применило аустријско право, био би повређен јавни поредак Републике Србије који чине она правила правног и друштвеног поретка од којих се не може одступити и која домаћи органи имају поштовати чак и кад домаће норме међународног приватног права прихватају компетентност страног права и суда, што значи да се не може применити страна норма која вређа основне принципе домаћег поретка, како је прописано чланом 4. већ наведеног Закона. Јавни поредак је установа одступања од норме међународног приватног права која омогућава да надлежни орган не примени страно право, односно не призна страну судску одлуку због тога што би то имало за последицу повреду основних друштвених вредности признатих у домаћој земљи. Под јавним поретком се подразумевају саме основне норме домаћег права које се у сваком случају морају заштити, а исти термин може да означава и институцију међународног приватног права која омогућава да домаћи орган не поступи по упутству домаће колизионе норме или не призна страну одлуку, а све то у циљу заштите вредности домаћег правног поретка које се не могу жртвовати. У конкретном случају Законом о осигурању који је био на снази у време закључења уговора између тужиоца и друготуженог било је прописано да се имовина и лица у Републици Србији могу осигурати само код друштва за осигурање основаног по том закону, а уговор о осигурању закључен супротно наведеном је ништав. С обзиром да би се применом аустријског права у конкретном случају повредиле норме домаћег права из наведеног Закона, а што би значило повреду јавног поретка Републике Србије, правилно је првостепени суд применио домаће право, утврдио да је наведени уговор ништав и обавезао тужене да солидарно тужиоцу врате премију осигурања коју је по том уговору уплатио, имајући при томе у виду и однос тужених који произлази из извода о регистрацији "ББ" осигурања АД од 14.02.2007.године. Правилно је првостепени суд обавезао тужене да исплате и камату на досуђени износ из става петог изреке, јер се ради о апсолутно ништавом уговору о осигурању живота, а последица ништавости је враћање свега што су уговорене стране примиле по основу ништавог уговора. У конкретном случају тужени су дужни да тужиоцу врате премију осигурања, па имају и обавезу да плате затезну камату на новчани износ од дана када су исплату премије осигурања примили, сходном применом одредбе члана 132. Закона о облигационим односима.

Апелациони суд је ценио и остале наводе изјављене жалбе којима се не доводи у сумњу правилност побијане пресуде, па исти нису посебно образложени.

Тужилац је у спору успео, трошкове поступка је тражио и определио, па је правилно првостепени суд обавезао тужене да тужиоцу солидарно накнаде трошкове поступка, сагласно одредбама члана 149. и 150. Закона о парничном поступку, због чега је побијана пресуда потврђена у ставу шестом изреке.

Првостепена пресуда је у ставу другом изреке остала неизмењена, јер тужилац није изјавио жалбу којом би пресуду побијао у наведеном делу изреке.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде, а на основу члана 375. Закона о парничном поступку.

Све наведене одредбе Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” број 125/04, 111/09) примењују се у смислу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС” бр.72/11).

Председник већа-судија
Весна Митровић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)