Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.03.2018.

Гж 6503/17

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6503/17
22.03.2018. године
Београд


АПЕЛАЦИOНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Јасне Беловић и Јелене Стевановић, чланова већа, у парници АА и АА1, чији је заједнички пуномоћник адвокат АБ, против тужене “Војвођанске банке” а.д.из Новог Сада, Трг слободе бр.7, ради утврђења, решавајући о жалби тужилаца изјављеној против решења Вишег суда у Београду П.бр.975/17 од 19.04.2017. године, у седници већа одржаној дана 22.03.2018. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужилаца АА и АА1 из Београда и ПОТВРЂУЈЕ решење Вишег суда у Београду П.бр.975/17 од 19.04.2017. године.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаним решењем, ставом првим изреке, одбијен је предлог за одређивање привремене мере којим су тужиоци тражили да се туженој забрани отуђење и оптерећење непокретности: једнособног стана аа; двособног стана аа1; аа2 уз налог да се привремена мера достави Агенцији за привредне регистре ради уписа у регистар судских забрана. Ставом другим изреке одбијен је предлог за одређивање привремене мере којом би се наложило Репулбичком геодетском заводу Служби за катастар непокретности Београд да изврши забележбу забрана отуђења и оптерећења непокретности ближе означених у ставу првом изреке решења.

Против наведеног решења тужиоци су благовремено изјавили жалбу из свих законских разлога. Тужена је доставила одговор на жалбу.

Испитујући правилност побијаног решења у границама законских овлашћења из чл.386 у вези чл.402 ЗПП, Апелациони суд у Београду је оценио да жалба тужилаца није основана.

Из списа произлази да тужбеним захтевом тужиоци траже да се утврди да су ништави уговор о хипотекарном кредиту за куповину непокретности од 01.03.2007. године који је са туженом банком закључио тужилац АА и уговор о стамбеном кредиту за куповину непокретности од 02.04.2008. године који је са туженом закључио тужилац АА1. Овакав захтев тужиоци су образложили околношћу да наведени уговори садрже одредбе које су противне принудним прописима, конкретно да се на износ дуга плаћа камата по променљивој каматној стопи у погледу које тужена задржава право измене у складу са својом пословно политиком и променама камате на банкарском тржишту; да је тужена за себе уговорила могућност једностраног интерног метода категоризације клијента која директно утиче на одређивање висине каматне стопе по којој тужиоци плаћају месечне ануитете; да је због начина уговарања девизне клаузуле обесмишљен смисао и циљ оба уговора а вредност узајамних давања драстично поремећена на штету тужилаца; да је по оба уговора тужена неосновано уговорила и наплатила накнаде за обраду кредитног захтева. Стога су с позивом на одредбе чл.11, 12, 46 ,47, 50, 51 и 1065 ЗОО тражили утврђење ништавости наведених уговора у целости, а за случај да суд оцени да такав тужбени захтев није основан поставили су и евентуални захтев којим су тражили утврђење ништавости појединих одредби уговора уз исплату више плаћених износа по тим одредбама, као и враћање наплаћеног износа накнаде по основу обраде кредита, а у односу на тужиоца АА2 и раскид уговора од 02.04.2008. године с позивом на одредбу чл.133 ЗОО и околност да је у међувремену дошло до јачања вредности швајцарског франка. Указујући на околност да је као средство обезбеђења обавеза према туженој банци конституисана извршна вансудска хипотека првог реда на непокретностима ближе означеним у ставу првом изреке побијаног решења, ради спречавања настанка ненадокнадиве штете, предложили су одређивање привремене мере којом би се туженој банци забранило отуђење и оптерећење предметних непокретности.

Уз тужбу су на околност чињеница на којима су тужбени захтев и предлог за одређивање привремене мере засновани, приложени уговор о стамбеном кредиту за куповину непокретности бр.200Р-МХН-3900-83/08 од 02.04.2008. године, уговор о хипотекарном кредиту за куповину непокретности бр.200Р-М-3900-71/07 од 01.03.2007. године, анекс тог уговора закључен дана 15.11.2011. године и опомена о продаји непокретности упућена тужиоцу АА1 дана 09.01.2017. године.

Код таквог стања ствари, правилно је поступио првостепени суд када је, након што је оценио да се нису стекли услови из одредбе чл.449 и 460 Закона о извршењу и обезбеђењу, побијаним решењем одбио предлог за одређивање привремене мере.

Неосновано с позивом на битну повреду одредаба парничног поступка из чл.374 став 2 тачка 12 ЗПП тужиоци оспоравају правилност побијаног решења. Наиме, супротно наводима жалбе побијано решење нема недостатке због којих се не може се испитати јер изрека није неразумљива и не противречи датим разлозима, а не постоји ни противречност између онога што се у разлозима наводи и садржине списа.

Правилност побијаног решења није доведена у сумњу ни осталим жалбеним наводима тужилаца. Привремена мера је једно од законом прописаних средстава обезбеђења потраживања па не може служити обезбеђењу или остварењу неког другог права који није предмет спора. У конкретном случају, основним постављеним тужбеним захтевом, обезбеђењу кога у овој фази поступка може служити привремена мера, тужиоци желе издејствовати правну промену коју је могуће постићи и без њеног одређивања на начин како је предложено. На тај начин се њеним одређивањем не би постигла сврха којој она треба да служи па је правилна оцена првостепеног суда да се за то нису стекли законом прописани услови.

Осим тога, несумњиво је да је код закључења спорних уговора дата заложна изјава којим је конституисана хипотека на непокретностима чију реализацију предложеном привременом мером тужиоци желе да спрече. Ту изјаву тужиоци нису оспорили, није указано на разлоге њене евентуалне ништавости и као таква та изјава производи дејство и има значај регулисан Законом о хипотеци. Чланом 15 тог закона прописано је да заложна изјава, уколико је сачињена у складу са законом, представља извршну исправу, а такав значај има и по чл.41 став 1 тачка 4 Закона о извршењу и обезбеђењу. Могућност намирења њоме обезбеђеног потраживања није могуће спречити одлуком о одређивању овде предложене привремене мере, која се из изложених разлога испоставља и неадекватним средством обезбеђења утуженог потраживања тужилаца. 

Код чињенице да је напред изложени разлог довољан за закључак да се нису стекли услови за одређивање предложене привремене мере, без утицаја су наводи жалбе којим се указује на вероватност потраживања и опасност од настанка ненакнадиве штете за случај да привремена мера не буде одређена.

Тужиоци у жалби понављају и наводе које су истицали у тужби и којима указују на ништавост спорних уговорних одредби и спорног уговора у целини. Ти наводи нису од утицаја на другачију оцену побијаног решења и биће предмет даљег расправљања и оцене првостепеног суда код доношења мериторне одлуке.

На основу изнетог, применом одредбе чл.401 тачка 2 ЗПП, одлучено је као у изреци овог решења.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорана Делибашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)